Спутњик на Његушима на огњишту породице Петровић Његош: Како помирити Црну Гору /видео, фото/
11:02 02.01.2023 (Освежено: 17:49 02.01.2023)
© Sputnik / Бобан Нововић
Пратите нас
Иван Петровић, потомак породице Петровић Његош, са свог огњишта на Његушима поручује да би повратак Његошеве капеле на Језерски врх Ловћена требало да буде тачка општег помирења у Црној Гори.
Са Његуша се види Језерски врх и мирише ваздух посољен близином мора, заогрнут у планинске вјетрове. Одатле је Иван добио титулу кнеза, одатле су Петровићи Његоши. С кнезом Иваном разговарамо о лози Петровића која потиче још из доба Немањића, о славним прецима, али и о актуелним подјелама у Црној Гори. Увјерен је, каже, да би обнова капеле могла бити чин који ће решити све сукобе из прошлости, од крвне освете, преко тешког братоубилачког страдања у Другом свјетском рату, до најновијих подјела.
„Тада ћемо градити капелу онако како је Петар Други Петровић Његош за живота пројектовао, саградио и посветио свом стрицу, Светом Петру Цетињском, и тада нећемо водити беспредметне разговоре да ли је краљ Александар, послије краха идеје о градњи маузолеја, имао намјеру да обнови аутентичну капелу, или је имао неких скривених намјера. Дневну политику сматрам највећим противником да се обнови капела на Ловћену, са било које стране, непријатељем Његошевог завјета, јер то није питање политике, већ питање етике и културе, јер се ради о поштовању последње жеље једног човјека. Мишљења сам да маузолеј треба да остане, као свједок једног неразумног времена и безобзирног режима, јер на Језерском врху има мјеста и за капелу и за маузолеј, по оној народној изреци: ђе чељад нијесу бијесна, ни кућа није тијесна”, прича Иван за Спутњик.
Капела на Ловћену је срушена 1972. године да би се градио маузолеј, а први пут 1916. када су топовњаче Аустроугарске срушиле првобитно изграђену црквицу.
„Та прва капела није само била оштећена, то није истина. Када је краљ Александар одустао од идеје да сагради маузолеј, исто је требало да се ради по пројекту Ивана Мештровића, јер се томе супротставио црногорски митрополит Гаврило Дожић и Александар је одустао. Како је та идеја доживјела пропаст, он је хтио са што мање новца да обнови капелу. Слао је више стручних комисија и увјек је њихов извјештај био исти – да се услед тешких оштећења капела не може обновити, да је потпуно оштећена погоцима хаубица, са разарача које су биле смјештене у Боки. Камење које је било уграђено у стару капелу, уграђено је у унутрашњи зид нове капеле. По пројекту руског емигранта Николаја Краснова. Мишљења сам да, као држава која припада Европи географски, и по свим вриједностима, не треба да одударамо од Европе и да треба да испоштујемо завјет свог највећег пјесника и филозофа. Када ће се то десити ми у овом тренутку не знамо. То треба да буде тачка општег помирења код нас у Црној Гори. Имају сви пројекти и димензије како је Његош за живота градио капелу”, поручује Иван.
Указује да су највећи интелектуалци тог времена били против рушења капеле на Ловћену, међу њима и највећи сликар са ових простора Петар Лубарда, који је тада и насликао своју слику „Сумрак Ловћена”.
Иван Петровић испред своје куће
© Sputnik / Бобан Нововић
“Мени су дједа на информативни разговор приводили јер се противио рушењу капеле. Била су то нека тешка времена за нашу породицу Петровић са Његуша”, присјећа се Иван.
Потомак кнеза Рада
Саговорник Спутњика објашњава да је он директни потомак кнеза Рада, који је био рођени брат владике Данила и отац владике Василија и Ђура који је његов чукунђед.
Иван је магистар економије, Цетињанин, који сваки слободан тренутак проводи на Његушима.
„Најстарија предања о нашој породици, а која су записали мој ђед и прађед датирају још из времена почетка владавине Немањића, по којима су наши давни преци живјели у Вучитрну. Из тог времена имамо само предање, али немамо конкретно име неког од тих наших предака. Мада о томе одакле потичемо, по предању, имамо нешто у стиховима Његошевим: ‘Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не шћаше у ланце везивати, то се збјеже у ове планине да гинемо и крв проливамо....‘“, почиње своју породичну сагу Иван.
Кућа у којој је рођен Краљ Никола
© Sputnik / Бобан Нововић
Краљ Никола је, како каже, то рекао још експлицитније, у свом спјеву „Пјесник и вила“: „Косово је твоје горе населило, јунацима, рањеним и славним преживјелим остацима“.
„То наводим као доказ да то предање има неког утемељења. А прва личност коју по имену знамо од наших старих предака, када још нијесмо бли профилисани као породица Петровић Његош, јесте војвода Богута, рођен око 1340. године, који је био пријатељ и савременик цара Душана и одиграо значајну улогу у Душановом удару гдје заслужује титулу војводе. Као стари човјек био је учесник Боја на Косову са сином Ђурађом. Породица војводе Богуте је у то вријеме већ преселила у околину Златибора. Ђурађ, послије пораза на Косову, иде у збјег и долази у Зеницу, у Босну. Убрзо почињу немири са богумилима, и они одлазе у Травник. Ни тамо се нијесу превише задржали.већ досељавају у Требиње и онда под планином Његош”, излаже историјат своје породице Иван.
Ђурађ је имао пет синова, Херака, Прибила, Радина, Остоју и Вукца.
„Први помени Ђурађа и његових синова су из 1399. године - имамо то у которском архиву, по свему судећи тада су испитивали терен гдје би породица могла да се насели. Да би Херак Хераков и Раић Прибилов, два брата од стрица из те породице, населили се са фамилијама на Његуше, у прољеће 1440. године, смјестили се у пећину звану Загулина. Та пећина и данас дијели села Ераковиће и Раићевиће на Његушима“, казује наш саговорник.
Ерак је имао сина Стијепа, он сина Луку, Лука је имао Стјепана, а овај Петра, па опет долази Стјепан.
„Пета генерација од насељавања Његуша наше породице, код Ераковића, јавља се Стјепан Петров, који је током четовања био познат као војвода Његош и од њега почиње издвајање породице Петровић, која од његовог сина Петра до владике Данила добија коначан облик и назив Петровић Његош. Проучавајући породична документа дошао сам до закључка да је презиме Петровић Његош почело да се користи од владике Данила, евентуално од његовог оца Шћепца Калуђеровог.
Гроб Шћепца Петровића
© Sputnik / Бобан Нововић
Мој директни предак је кнез Раде. Код породице Петровић Његош трон се наслеђивао са стрица на синовца, тако да су мој предак кнез Раде и Његошев прађед Дамјан били рођена браћа. Данас од Петровића потомство имају само кнез Раде и поменути Дамјан", прича Иван за Спутњик.
Принц Никола је први међу Петровићима
Иван истиче да је принц Никола сада први међу живим члановима породице Петровић, иако је рођен и живи у иностранству, носи у себи те рођачке релације, сваке године свраћа на Његуше.
„Први пут када је принц Никола дошао у Црну Гору, пјешке је изашао из Котора од Ловћена, па стигао у Цетиње, и то је урадио по жељи његовог оца Михаила, кога сматрамо највећом моралном величином у Петровића, послије Светог Петра, и појавио се у Музеју краља Николе, његовог дједа. Мој отац Ђорђије, Ђоко, био је тада капитен ФК "Ловћен" , и дошли су по њега, прекинули му тренинг, да упозна свог рођака који је дошао из Париза. Било је то крајем шездесете године прошлог вијека. Тата је знао за Михаила, његовог оца, али како су то била тешка времена за нашу породицу, мој отац је био сумњичав, да се не шали ко са њим. Послије тог првог сусрета, довео је Николу на Његуше, а мој дјед је једно вријеме провео у Италији. Никола говори француски, дјед италијански, и некако су се споразумјели. Био је то Николин први контакт са рођацима. Следећи пут приликом преноса костију краља Николе и краљице Милене. Од тада редовно посјећује нашу породицу. Знао је да дође и са руским принчевима Романовима, Михаилом и Фјодором, и појединим члановима породице Карађорђевић. Скоро сваке године сврати. Иако је живио на западу, тај родбински ген је остао црногорски”, истиче Иван и додаје да се тада Никола пјешке попео на Ловћен, па дошао до Цетиња, гдје се сусрео са његовим оцем.
Родна кућа Шака Петровића
© Sputnik / Бобан Нововић
Иван апелује да кућу у којој је рођен краљ Никола, која је на Његушима, држава треба да врати у власништво Николи, а не да има само овлашћење да је користи, без власништва, што су урадили по Закону о династији.
„Његуши су моја духовна оаза”
Иван Петровић ради у Будви у Фонду здравственог осигурања, магистар је економије, читав живот живи у Цетињу, како каже. Има 44 године, а супруга му је из Котора, поријеклом Васојевка.
„Рођен сам на Цетињу, ту завршио основну и средњу школу. Цетиње које је било док сам ишао у школу и данашње много се разликује. Последњих тридесет година Цетиње је доживјело незапамћено уништење и руинирање. Од скоро 10.000 запослених крајем осамдесетих година прошлог вијека – тада су постајала предузећа ‘Обод‘, ‘Кошута‘, ‘Тргопромет‘, ‘Тара‘, ‘Санитас‘, ‘Штампарија‘... сада нема фирме веће која ради на Цетињу. Било је то вријеме када су Подгоричани долазили у Цетиње да раде, а сада не вјерујем да у граду има пар стотина људи који имају овдје посао. Када сам завршавао гимназију била су три одјељења по 30 ђака. Од њих огромна већина не живи и не ради у Цетињу, одеселили су се. Људи заврше школе, али нема посла овдје, иду трбухом за крухом. Пошто је Цетиње културно-историјски светионик Црне Горе, друштво треба да с позабави његовим проблемом, да се отварају одржива радна мјеста, како би се људи вратили у Цетиње, и град се вратио на старе стазе. Сада свједочимо једну тужну причу једног, по историји и традицији, великог града”, прича сјетно Иван. Он каже да треба направити тим менаџера који би се позабавио тиме; обнова живота на Цетињу мора бити процес.
Кућа у којој је рођен Његош
© Бобан Нововић
„Не може се само од туризма живјети, не каже се узалуд да је туризам сезонска дјелатност, треба нешто прозводити”, мишљења је саговорник Спутњика.
Петровићи и фудбал
Иванов отац Ђорђије, Ђоко, био је дугодишњи капитен златне генерације „Ловћена”, али из неког свог искуства није желио да се Иван активније бави спортом.
„Волио је да се окренем учењу и на томе је инсистирао. Изузетно сам волио фудбал и кошарку. Али сада мислим да је добро што ме је усмјеравао на књигу. Браћа од стрица су сва у фудбалу. Раде, Гаврило и Михаило и данас су тренери у црногорском фудбалу. Они живе у Подгорици, али сви долазе на Његуше, то нам је свима духовна храна. Гаврило је направио кућу и долази сада чешће. Раде је тренер првог тима Језара, Гаврило млађих категорија Дечића, а Михаило Кома. У власништву њиховог оца Мирка је прва кућа породице Петровић Његош изграђена Његушима, коју је почео са градњом војвода Његош 1575, а завршио 1600. и у њој су се родиле прве три владике – Данило 1670, Сава 1702, и Василије 1709. године. Старија двојица браће од стрица имају по два, а Михаило једног сина”, прича кнез Иван.
Иван користи, како сам каже, сваки слободан тренутак да са мајком Станком борави у кући на Његушима. Има и двије сестре Милицу и Марију. Његова мајка Станка је од Ивановића из Доњег краја, то су први насељеници на Цетињу.
Кућа коју је изградио Његошев отац је под заштитом државе, а пропада
© Sputnik / Бобан Нововић
„Кадгод имам слободног времена ја га проводим на Његушима, овдје је моја духовна оаза. Кућу грађену 1781. године, коју је био урушио зуб времена, обновио је мој отац Ђорђије и створио да буде условна за живот. Тиме ме је везао за Његуше. Волио сам и као мали овдје да боравим, љети има пуно дјеце, играли смо фудбал, уживали смо у овој ширини и слободи. У Његушима је и сада љети пуно људи, свако ко има кућу ту борави, има и све више оних који подижу викендице. Зими је мање народа. Некад су Његуши у старој Црној Гори били једно од већих мјеста. Некада је била основна школа, али већ дуги низ година не ради”.
„Његуши су изузетно вриједни и радни, не познајем куће која је другачија. До скоро су пољопривреда, сточарство и земљорадња били најзаступљенији, издизали су становници Његуша на планине Вршањ и Трешњу. На Његушима је данас доминантна активност туризам и производња сухомеснатих производа. Они који се баве тиме имају лијепу зараду. Љети кроз Његуше прође велики број туриста, интересују их овдашњи специјалитети. Али велика већина њих не упозна кулурно-историјске знаменитости овог краја, мало их посјети и Његошеву родну кућу у којој је музеј. Културно-историјски значај Његуша је велик, јер овдје има 17 цркава, међу њима убрајам и Цркву Светог Петра Цетињског, која физички није ту, али је у свијести народа, још увијек на Језерском врху”, прича кнез Иван за Спутњик.
Од Другог свјетског рата примјетно је да се смањује број становника на Његушима. Према попису 1948. године Његуши су имали 1.140 становника, 1981. године 532, а 2011 – 339 сталних становника.
Поглед на Боку которску из Његуша
© Sputnik / Бобан Нововић
Пут до Котора
Када дођете до краја Његуша, одједном се према Боки спуштају литице све до мора, а кроз облаке који се подижу одоздо, назире се Котор, Доброта, у даљини Пераст, све то са десне стрaне, са лијеве је Прчањ.. Некада је стари колски пут од Његуша до Котора био једина веза Црне Горе са Боком. Све до друге половине 19. века једина веза унутрашњости Црне Горе са морем био је стари пешачки пут који је са Његушког поља, преко превоја Крстац силазио низом серпентина у горњи део кањона ријеке Шкурде, а затим стрмо силазио до села Шпиљари и завршавао се на заравни Црногорски Пазар изван сјеверних бедема Котора. Овим путем могло се ићи само пјешке или на коњима. Саграђен је током владавине Шћепана Малог и био је једна од најважнијих саобраћајница тадашње Црне Горе. Котор је за Црногорце тада био стратешка лука. У њему се налазио најзначајнији црногорски пазар, а за црногорске владаре и њихове госте то је био једини пут којим се из свијета долазило у Црну Гору.
„Волим планинарење. Старим путем ка Котору колским волим да прођем, истим оним којим је Његош задњи пут изнесен, тешко болестан при повратку из Италије, путем којим се, тешко рањени књаз Данило у Котору, вратио да умре на Цетињу. Први пут сам пропјешачио до Котора са принцем Николом, од тада често водим пријатеље на ту туру. За два сата стигнемо до Котора. Све зависи од физичке спреме. До Језерског врха има више путева, кроз пијавице... Последњи пут сам се попео пјешке када сам имао 17 године”, прича кнез Иван.
Он открива и да су Његуши заправо добили име по ријеци Нелгушици, а не по имену његове породице Његош.
„Иако слично звучи Његош и Његуши, то нема исти коријен ријечи. Његуши су добили име прије доласка наших старих. Мјесто Његуши добило је име по ријеци понорници и звала се Нелгушица. Корито те ријеке је у подножју Ловћена, и ми тај локалитет зовемо пијавица”, прича кнез Иван.
Црква Светог Ђорђа
© Sputnik / Бобан Нововић
Са Његуша се до Котора може и колима уским путем, широким неколико метара, на којем се налази 25 оштрих лакат кривина, такозваних каница. За четрдесетак минута сте са морске пјене на хиљаду метара надморске висине. Љети је то изазов за многобројне туристе, јер има пуно видиковаца са којих се као на длану види Бока. Од Цетиња до Његуша се од прије неколико година стиже за двадесетак минута новим магистралним путем кроз тунел.
Монографија поводом обнове цркве Светог Ђорђа
Иван најављује да ће бити објављена монографија поводом обнове цркве Светог Ђорђа, испред које су сахрањене значајне личности из породице Петровић Његош, а која се налази извише улице преко пута њихових кућа. У тој цркву су сахрањени Његошеви отац и мајка. Највише је за њену обнову заслужан блаженопочивши митрополит Амфилохије.
„Црква је била законом заштићена, водили смо вишегодишњу борбу да би добили дозволе за реновирање цркве, јер је била при паду, на путу да постане рушевина. Црква је значајна по томе, јер је Ерак, један од два брата, саградио прво црквицу, а на темељима те цркве Томо Марков, Његошев отац, саградио је већу цркву 1856. године. Данас ту није активно гробље, јер је 1886. године саграђена црква посвећена Светом Сави и од тада постоја гробна црква свих који насељавају Ераковиће. На улазу у цркву Светог Ђорђа је гроб Шћепца Калеђеровог, ту је сахрањен отац владике Данила, кнеза Рада и Дамјана. Ту су још гробови великог војводе Станка Стијеповог, ђеда краља Николе, Филипа Петровића Његоша, и Филипове жене Анђе, сестре марка Миљанова...“, прича Иван.
Црква Светог Саве, црква са вјероватно највећим активним гробљем, налази се на другој страни поља на Његушима. Тамо су сахрањени војвода Божо Петровић, његова жена, и син му Андрија, затим Станко Петровић, командант првог стречјачког одреда, Зеко Машанов Поповић, алај барјактара, београдски адвокат Андрија Поповић, сердар Перо Поповић , Ђуро Поповић – командир…
