Аркаим
Древни град Аркаим налази се у Чељабинској области, два километра од села Александровски. Научници су установили да се ово насеље појавило пре више од три хиљаде година. Према легенди, једно од најмистериознијих места Русије основала је словенска богиња Славуња, праунука старословенског заједничког бога Рода.
Назив Аркаим потиче од речи „Арк" што значи медвед (према другој верзији потиче од турске речи „лука" ─ гребен, основа). Град има површину од око 20 хиљада квадратних метара. Град је изграђен прека прецизном плану: његова четири улаза оријентисана су строго на стране света; радијалне линије секу се у једној тачки. Град је оријентисан ка звездама и научници сматрају да изгледа као модел свемира.
У Аркаиму се може пратити 18 астрономских појава, док се у познатом Стоунхенџу може пратити 15 таквих појава. Оријентири су исти као и код египатских пирамида које су изграђене касније. Управо због тога се Аркаим често назива „древна опсерваторија“.
Град је имао и своју меру за дужину која износи 80 центиметара. Тако је, на пример, растојање између центара кругова 5,25 аркаимских мера, што је близу вредности угла нагиба месечеве орбите од 5 степени и 9 минута. Због тога не чуди што такво место привлачи много туриста који активно користе „мистичне“ карактеристике Аркаима.
Недалеко од града налази се камена спирала којом је потребно доћи бос до центра и замислити жељу. Да бисте се напунили позитивном енергијом потребно је да се попнете на брдо Шаманка која се налази поред Аркаима. Опроштај се тражи на планини Покајања, а за „привлачење“ супротног пола потребно је отићи на планину Љубав. Кажу да жене које имају проблема са личним животом траже срећу у Мушкој шуми, сматра се да ће се након посете обожаваоци сигурно појавити. Шума у близини Благодатне горе са искривљеним дрвећем, сматра се лошом. Мештани верују да човек у њој може да полуди.
Занимљиво је да се у многим причама о Аркаиму говори и о психичким проблемима. Једна од тих прича је о девојци, студенткињи, која је овде радила на ископинама. Током радова чула је глас који ју је позвао у центар древног града. Када се вратила испричала је да је видела духове. Уплашена девојка потражила помоћ психијатра.
Молебов троугао
Аномална зона, позната као М-троугао, налази се на граници Свердловске области и Пермског краја, на левој обали реке Силве. Ово место је једно од најомиљенијих научницима који се баве проучавањем НЛО феномена. На површини већој од хиљаду квадратних километара периодично виде трагове НЛО-а.
Молебов троугао нема ништа мање загонетки него Бермудски троугао. Некада је народ Манси овде приносио жртве. У троуглу је 1980-их година пронађена рупа пречника већег од 60 метара, а према речима сведока, на небо се уздигла љубичаста кугла.
Један мештанин био је сведок пада свемирског објекта у аномалну зону, други су видели предмете које су називали „поморанџе“. Неки су се жалили да су имали грозницу и главобоље приликом посете мистичном месту.
Међу мистичним појавама забележени су промена тока времена, пражњење акумулатора на аутомобилима, светлеће лопте, фигуре које личе на људске, левитација предмета, контакт са ванземаљцима и друго. Тешко је рећи шта је истина, а шта мит, али у овом троуглу заиста постоји неколико области које су познате по појавама које је тешко објаснити.
На Мухортовском брду виђене су флуоросцентне силуете, а на фотографијама са „Вештичјих прстенова“ смештених на обалама реке виде се кугле са белим мрљама. Поред напуштеног насеља Скопино постоји зелени „тунел“ дугачак 200 метара, који чине испреплетена стабла, а ток времена се мења на „Црној реци“. У троуглу се често појављују кугласте муње, а често се чују и чудни крици непознатог порекла.
У троуглу је подигнут и споменик ванземаљцима ─ дрвена фигура висока 180 центиметара, и уметничка инсталација „Космолет“. На прилазном путу постављен је и путоказ „Аномална зона Молебка“ са нацртаним НЛО објектом.
Научници који истражују необичне појаве у Молебовом троуглу кажу да је могуће пронаћи рационално објашњење за све појаве. Артефакти у облику пирамида су по њиховом мишљењу само остаци материјала из некадашње топионице бакра. У М-овом троуглу су удубљења испуњена кварцитом, а када се помере стене појављује се „необично исијавање“. Међутим, многи више верују у ванземаљце и мистику.
Ловозеро
Ловозеро језеро се налази у Мурманској области у центру Кољског полуострва. Назив потиче од самског назива „Насеље јаких крај језера“. Простире се у правцу север-југ и има око 140 острва прекривених шумом.
На северној обали Ловозера, на обронцима Кујвчора, налази се стена на којој је огроман цртеж, 30 метара широк и 70 метара висок, који подсећа на човека и кога зову идолом. Мештани верују да је то страни освајач који је покушао да нападне Саме, али су га богови претворили у сенку. Ово место је повезано са различитим веровањима и легендама, укључујући и Северну Атлантиду ─ Хипербореју.
У совјетско време је због проучавања мистериозног феномена „Арктичке хистерије“ оформљена експедиција под вођством научника Александра Барченка. Информације о овој „болести“ појавиле су се крајем 19. века. Необично стање које подсећа на масовну психозу појавило се и код локалног становништва и посетилаца. Почели су да извршавају било које наредбе, да понављају покрете других. Хистерија се дешавала током шаманских обреда, али понекад се јављала и спонтано.
Експедиција је организована 1922. године. Учесници су пронашли у тајги необични артефакт ─ велики правоугаони гранитни камен, ориентисан према странама света. Таквом камењу су своје жртве приносили Лапонци, који су се молили богу Сунца. Научници су покушали да дођу до Роговог острва на Ловозеру, али су мештани одбили да им дају чамац. Овај поступак су објаснили тиме да тамо могу да буду само врачеви, јер су тамо чувани рогови који су слали олује. Барченко је са колегама још једном покушао да дође до острва, покушао је да их превезе свештеников син својим једрењаком, али је дунуо јак ветра и сломио јарбол.
Следећа експедиција успела је у овом подухвату, проучавали слику идола, открили да је пирамида само камена „избочина“ на врху планине. Истраживачи су чак пронашли и „рушевине Хипербореје“, џиновске лукове и правилне плоче, степенице које никуда не воде, ритуални бунар, зидове, остатке древне опсерваторије.
Научници који су 2000. године посетили ово место приметили су да је вода пробила стене и да се део обрушио. Цртеж великог идола је само пукотина прекривена маховином. Сматрали су да нема ничег мистичног у вези са погибијом људи на бродовима, јер се овде време врло брзо мења. На језеру Ловозеро се у року од неколико минута могу подићи огромни таласи. Без обзира на то, језеро се и даље сматра мистичним.
Гребен Медведицкаја
Зона необичних појава су и брда налази се у Волгоградској и Саратовској области, на око 15 километара од града Жирновск. Према речима очевидаца овде се често појављују неидентификовани летећи објекти. Гром који често удара у гребен Медведицкаја може неколико пута да удари у исто дрвеће. Овде су честе и кугласте муње које лете ниско изнад земље.
Медведицкая гряда — аномальное место в России - https://t.co/ssh0bND4q4 pic.twitter.com/1bKbfbL9dZ
— Сайт Компромат (@ws_compromat) April 4, 2019
За гребен се везују бројне легенде о зачараним местима, становницима шума, подземним тунелима разбојника где се налазе закопана блага, тунелима непознатих дужина, изворима са повећаном радиоактивношћу. Експедиције које су истраживале ова места снимиле су НЛО и пронашле њихова места слетања ─ трагове на трави и велики изгорели круг. Недалеко од гребена откривено је гробље са костурима џиновских људи, виших од два метра, а на другом месту гробље патуљака.
Медији су писали да је на терену у близини гребена пронађена рупа пречника песнице, али дубине неколико десетина метара. Како је она настала није познато.
Према неким изворима немогуће је проучавати тло, јер сеизмички таласи из неког разлога не пролазе на великој дубини. Они који воле мистику то објашњавају чињеницом да се испод гребена налази „параван“ који скрива све оно што се крије у њему. Да под земљом могу бити празнине, сведочи чињеница да је 1980-их година у оближњем селу изненада пресушило језерце. Вода је наводно прошла кроз пукотине дубоко у земљу.
Постоји много хипотеза одакле су се појавиле пећине правилног облика које личе на тунеле. На гребену су пронађени трагови старих насеља, темељ грађевине, највероватније храма, из 1. века нове ере. Овде је 1990-их пронађена шипка од легуре бронзе у облику спирале, прекривена лаком непознатог порекла.
Неки тврде да се сат овде зауставља, облаци попримају необичне облике, појављују се фатаморгане, на пољу се појављују чудна светла, а људи и аутомобили пропадају у земљу. За сада још увек има више питања повезаних са овим местом него одговора.
Шуме које плешу
Чувене „пијане“ или „плешуће“ борове шуме налазе се у националном парку Куршанска коса у Калињинградској области. Дрвеће је засађено 1961. године на дини Круглаја. Касније се испоставило да борови на малом простору имају необичан облик, њихова стабла се увијају у спирале и прстенове.
Постоји неколико лепих легенди о плешућој шуми. Према једној од њих, овде су некада живели чаробњаци који нису могли да се сложе чије је дрвеће и организовали су битку која је савила борове. Према другој легенди, овде је живела девојка која се заљубила у принца и засвирала на магичној харфи да је дрвеће почело да игра. Према трећој легенди, вештице које су овде долетеле претвориле су се у борове.
Стари Пруси веровали су да је увијено дрвеће пролаз у свет духова. Ако се провучете кроз њихов прстен, можете оздравити, добити већу снагу и натприродне способности, а такође и продужити себи живот. Ова својства умало нису уништила шуму, јер је долазио велики број људи који је желео да се „излечи“ прстеновима и спиралама, па су многа стабла остала без коре. Сада је у овој шуми дозвољено да се шета искључиво поплочаним стазама.
Научници претпостављају да је овај облик шуме настао због ветрова који дувају у једном правцу. Друга претпоставка је да је разлог кретање песка: испод дине на којој стоји шума, налази се глинена основа која чини песак покретним. Борови су покушавали да расту усправно, али због кретања земљишта морали су да се прилагођавају.
Видимска међа
Још једно познато мистично место налази се у округу Нижњеилимског рејона Иркутска. Овде се налази Мртво језеро у коме нестају рибари и ловци. Постоје докази да је 1990-их година цела истраживачка група нестала, а касније и теретни воз.
В Иркутской области есть свой собственный «Бермудский треугольник». Это Видимское урочище. Расположено мистическое место в Нижнеилимском районе. Почему мистическое? Там не просто пропадают отдельные персоны, заблудившиеся в окрестностях, а и целые груп...https://t.co/BnBDYyQ8QC pic.twitter.com/zsh2DJIg8I
— СОК.медиа (@mediasok) June 24, 2020
Они који су посетили ово место причали су о необичном сребрнастом сјају изнад језера, као и необичним круговима на земљи. Уфолози, наравно, сматрају да ово место посећују ванземаљске цивилизације.
Патомски кратер
Патомски каратер од 40 метара налази се на истоименом брду у Иркутску. Открио га је 1949. године геолог Вадим Колпаков. Врх кратера је правилан као да је одсечен ножем, а конус се састоји од здробљеног кречњака. Занимљиво је да по величини и изгледу личи на Месечеве кратере.
Научници сматрају да је кратер настао крајем 15-почетком 16. века. Овде су забележене појачане активности магнетних поља. У околоном дрвећу пронађени су уранијум и стронцијум, а научници су открили да се из кратера ослобађају органски гасови.
Према једној верзији настанка кратера, ово је место пада остатака Тунгуског метеорита. Други сматрају да је кратер вулкан или хидролаколит, ледени брежуљак који настаје на местима испуштања интерпермафростних вода под притиском. Трећа верзија је да је кратер млада кимберлитна цев кроз коју се пробијају гасови.
Постоје и ненаучне претпоставке као што је веровања да се у кратеру налази мотор срушеног свемирског брода, који је касније назван Тунгуски метеорит. Или је настао као резултат експлозије нуклеарне бомбе у прошлости. У сваком случају, ову као и друге природне загонетке, тек треба решити.
Прочитајте још:
