Био је магични кључ који отвара сва врата /видео/
© Фото : Јутјуб/The Vilcek Foundation
Пратите нас
При сусретима са водећим светским писцима свих генерација, међу људима и нобеловцима, позивање на Чарлса Симића и наше познанство било је чаробна реч, магични кључ који отвара сва врата. Ту сам стекла увид у то колико га свет далеко више познаје, воли и цени него што је много деценија био случај у његовој родној земљи.
Овако преводилац дела Чарлса Симића на српски Весна Рогановић у најкраћем описује углед и значај који је овај амерички песник српског порекла уживао у највишим светским књижевним круговима. У дану када је напустио свет, висока књижевна признања која је освојио, међу којима и Пулицерова награда, снажније него икад потврђују њене речи да је отишао један од непоновљивих интелектуалаца и један од последњих из велике плејаде великих стваралаца друге половине 20. века.
„Чарлс Симић је био припадник светске интелектуалне елите, неко кога су, поред читалаца, подједнако сви ценили и уважавали. Иза њега је остао пре свега изванредан песнички опус, колосалан који је препознат и цењен у Америци. Осим Пулицерове награде коју је добио у релативно младим годинама, Симић је овенчан и другим значајним светским признањима, међу њима и титулом песника лауреата Конгресне библиотеке у Вашингтону која се додељује само најодабранијима“, подсећа Весна Рогановић.
Огромном искуству кумовали Хитлер, Стаљин, Тито
За огромно животно искуство које је стало у Симићевих 85 година живота, Рогановићева подсећа да је било јединствено а да су му – како је сам Чарлс говорио - кумовали Хитлер, Стаљин и Тито.
„Они су били његови путнички агенти који су га, заједно са породицом, натерали да спакује кофере и да се сели с једног краја планете на други, захваљујући непогодама које су дувале Европом тих педесетих година. Имао је ужасно искуство рата и бомбардовања у најранијем узрасту, а то је нешто што се уреже у подсвест двогодишње бебе коју мајка држи у наручју и спасава од парчића гелера и стакла у улици Мајке Јевросиме… Био је током рата и окупације сведок и првих невиних жртава, људи обешених на Теразијама, сведок савезничког бомбардовања на Ускрс 1944. године. Ту је и искуство тих првих послератних година у којима није могао да пронађе себе у социјалистичком сиромаштву земље разорене ратом. Од тога је бежао бежећи из школе, одлазећи у Кинотеку, бавећи се свим и свачим на ужас породице која је ипак била та вертикала која га је одржала и помогла му да преживи најтеже године детињства.“
На ратно детињство надовезало се и сурово емигранстко искуство, додаје Весна Рогановић, када се са мајком и братом, после неуспелог бекства кроз словеначке планине и хапшења, најзад нашао у Трсту, потом у Паризу где су годину дана чекали усељеничку визу. Похађање француске школе и учење језика било је ново и значајно искуство.
У Паризу се пред њим отворио свет
„У Паризу је свет пред њим почео да се отвара. Научио је француски језик захваљујући коме ће се упознати и са француском и европском културом. Коначно ту је и одлазак у Америку где је врло рано био принуђен да сам себе издржава али и да сам себе образује. И да нађе себе – у поезији.“
Иако је Чарлс Симић желео изнад свега да буде сликар са жељом да се на том пољу што боље образује, његов прави универзитет, додаје Рогановићева, била је национална библиотека у Њујорку, место у које је свакодневно одлазио.
„Тамо је читао све, од филозофије, уметничких монографија, историје… да би се на крају ипак пронашао у поезији. Касније је и кроз есеје, предавања која је држао студентима, потврђивао да има чаробну формулу да са смислом за детаљ, кроз метафору, дочара најбизарније, најтеже и најапсурдније ситуације које човека могу задесити и у животу.“
Да је реч о песнику микросветова, несумњиво је, каже наша саговорница, али и о песнику свакодневице.
Магијски реализам и Васко Попа
„Чарлс Симић није песник метафизичких сумњи или тема каква је бог, мада је умео да каже: 'Увек се обраћам Богу у чије постојање сумњам'. Он је уметник који је, као и многи тога доба, обожавао магијски реализам латиноамеричких аутора. Отуд његове песме о лубеницама, виљушкама, метлама, о обичним предметима… Веровао је да је микросвет оно у чему живимо.“
То магијско привукло је Симића и Васку Попи, песнику кога је приближио америчкој публици а онда за тај превод освојио значајну награду.
„Сродности се препознају. Поред Васка Попе са којим се и сусретао и имао прилику да разговара, Симић је преводио и Александра Ристовића кога је јако волео, као и Радмилу Лазић препознајући њен угао посматрања, њен дар, оштрину њене песничке сензације“, сматра Рогановићева.
А колико је песник увек полазио од позиције жртве у својим промишљањима рата, туђих дела говори и податак да је један од првих у америчкој култури који је писао о немачким жртвама у Дрездену, са ставом да се не може оно што је нека туђа сила учинила нажао пренети на читав народ и натерати га на колективно испаштање. Исти тај став имао је деведесетих година.
Морална вертикала сачувана до краја
„Јако је био заинтересован за судбину народа, доживео је болно распад Југославије као и сви који су рођени и одрасли у тој земљи. Још више се разочарао када је видео колико је свет глув и глуп јер верује својим црнобелим шаблонима. Чарлс Симић је гледао да те стереотипе разбија. Писао је чланке и увек је инсистирао на томе да се направи разлика између онога што чини режим и онога што су људи. Имао је и до самог краја задржао је ту неку моралну вертикалу. У предвечерје бомбардовања, 1999. године одбио је једну велику регионалну награду уз коментар: 'Можда моји пријатељи у Београду сада иду по контејнерима'. Никад се није стидео свог порекла нити га је крио, нити посебно истицао. Мислим да је то упио кроз своје корене, у њему су радили ти шарени гени. Део његове породице су били српски свештеници, део српски сељаци, део српска грађанска средина којој је припадала његова мајка. Све је то носио цео живот и то би увек у неком тренутку избило на површину.“
