https://sputnikportal.rs/20230115/dobitnik-nagrade-ivo-andric-pod-jakim-smo-pritiscima-prvo-sami-moramo-da-ocvrsnemo-1149396273.html

Добитник награде Иво Андрић: Под јаким смо притисцима, прво сами морамо да очврснемо

Добитник награде Иво Андрић: Под јаким смо притисцима, прво сами морамо да очврснемо

Sputnik Србија

Ми смо као друштво изложени веома јаким притисцима, а још изнутра нисмо рашчистили сва своја питања па да имамо чврсту основу са које идемо у неком правцу. Још... 15.01.2023, Sputnik Србија

2023-01-15T20:35+0100

2023-01-15T20:35+0100

2023-01-15T22:33+0100

култура

култура – вести

култура

књижевност

анализе и мишљења

спутњик интервју

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110607/81/1106078198_0:0:6000:3376_1920x0_80_0_0_09a706c55f29948d04cdf8e64c7d1fdb.jpg

Овако, на питање можемо ли премостити убрзани ток историје у коме се таласа сам опстанак, за Спутњик одговара лауреат Велике награде Иво Андрић, песник Мирослав Максимовић.Угледно признање које му је недавно свечано уручено у Андрићевом институту припало му је за целокупно дело – поезију коју пише дуже од пола века.После готово свих најзначајнијих песничких награда, последње признање само је „оверило“ оно што су многи жирији одавно утврдили – да је реч о једном од најмоћнијих гласова српскога песништва.„Не сећам се тренутка када сам схватио да ћу бити песник, био је то процес“, каже Максимовић. „Већина нас проживи живот радећи ствари незнајући зашто их ради. Неки због тога да би зарадили кору хлеба, неки зато што им то случајно дође, али са овим што сам ја радио, са такозваним песничким позивом ствари стоје мало друкчије. Не ради се то за хлеб јер се од поезије зарадити за хлеб не може, ни за некакву друштвену позицију и каријеру, него се ради зато да бисте нашли смисао живота. Ја сам имао срећу што сам у младости напипао тај простор који је мени највише одговарао за оно што се зове самореализација. Да ја некако дођем до себе и да сместим себе у окружење, у живот. Тако сам дошао до поезије и тако сам проживео са њом живот ево дуже од пола века. И не кајем се.Кажете да је поезија чудан али аутентичан сведок времена. Да ли сте, када сте почињали, писали управо са жељом да будете сведок времена?– Тек накнадно сам, гледајући уназад, схватао да је то што зовемо време, та дешавања у окружењу, утицало на оно што сам радио. Стално сам био исти, а у ствари стално сам се мењао у корелацијама са тим споља. Тачно знам да сам неке књиге написао у тренутку када је друштво у ком сам живео било згодно за то. У неком другом времену такву књигу не бих написао. Поезија јесте сведок времена, често аутентичнији и тачнији него неке историјске или публицистичке студије. Она је и нешто што је у човеку као једна константна линија коју те промене у времену померају мало лево мало десно, али она иде својим правцем. Не можете због неких спољних околности мењати себе, јер онда то нисте ви.Пронашли сте свој језик, „свој ваздух, како кажете, али ви сте пронашли и свој сонет. Како се до тога долази?– То откриће свог језика и простора је дошло само по себи. Вероватно је то тренутак кад престанеш да пишеш под притиском књижевности и кад погледаш себе а не књижевност. Тад откријеш свој свет, свој језик, а даље је све ствар развоја, померања у искуству и вештинама. То није плод наших намера али јесте плод нечега што у нама већ постоји и онда изађе на видело у облику оног што смо написали.Тачно је да је сонет пронашао мене. Од првих песама то ми је као форма легло, једино сам у њој могао да урадим то што сам хтео. Сонет је велико ограничење, строга форма, али истовремено вам пружа огромну слободу. Код мене се та слобода исказивала у разним видовима, између сталог и у тематском распону који иде од неких микро планова, ситница из свакодненог живота, до онога што сам назаво „потмули звуци историје“ у последњој књизи „Бол“.Шта се све ослободило писањем књиге „Бол“, приче о породичној трауми, о људима баченим у јаме. Како се пише лирика на овакву тему?– Свака песма, свака књига ослободи нешто у ономе ко је написао. То је начин да нешто што је у нама и што је и нама самима нејасно изађе на видело дана и престане да буде неспознато, јер га ослободимо. Ту књигу, а то сам видео тек кад је била готова, писао сам од самог почетка, у првој мојој збирци „Спавач под упијачем“ има наговештаја, и касније у ономе што сам писао... Али спољна каписла која је изазвала ту експлозију био је тренутак када сам први и једини пут отишао на ту јаму где је цела породица моје мајке побијена. Вероватно је то била ситуација која је ослободила оно што је у мени постојало такорећи од почетка писања. Сад ми, гледано уназад, изгледа да сам се ја и родио и постао то што сам постао да би неко могао написати то што је у „Болу“ написано. Наравно, то има и општу димензију, то је судбински моменат Срба у 20. веку, тачка која битно утиче и на наша идентитетска питања. Наравно да та збирка не може открити неке епохалне ствари, али мислим да се ми као народ, друштво, нисмо како треба и колико треба суочили са тим питањем геноцида. То зашто нисмо се објашња неким историјским разлозима, али сад тих разлога нема, а ми и даље помало лутамо. А требало би сами са собом, не обазирући се на друге, континуирано и паметно неговати то сећање на геноцид. Смештати га у простор српске културе, образовања... У уметност га не можемо смештати, уметност то сама открива. Када у поезији и уопште у уметности та тема буде више присутна - то ће бити знак да ми оздрављујемо. То је процес који зависи само од нас и ако будемо стално оправдавали наше нечињење некаквим спољним моментима, онда то неће бити добро за нас. Ми то морамо због себе, сами са собом и сами пред собом да поставимо како треба, и да онда идемо даље, да нас то више не оптерећује.Кажете да се таква књига не може писати по спољном налогу било које врсте.– Не, то мора да буде ствар која аутентично дође сама од себе, из неког разлога ког ми нисмо ни свесни. Код мене је тај процес писања „Бола“ трајао дуго и његов успех је мислим отуда што је та породична, лична прича истовремено и општа, народна. Моја намера није била да пишем о неком националном проблему, ја сам то морао због себе, због своје породице. Али, пошто се у доброј поезији увек прожимају лично и опште – и овде је та лична прича тако профункционисала.У беседи у Андрићграду говорили сте и о српско-српском рату који се још није окончао.– И то је изашло из једне аутентичне ситуације, породичне. Мало узводно од Андрићграда је село мога оца и као што прича моје мајке говори о геноциду, очева је о тој нашој подељености. Док је отац велики део рата провео у Првој пролетерској, муж његове рођене сестре Маре био је командант четничке бригаде. У мојој породици то није био проблем, бар из перспективе мог детињства и чувених гурабија моје тетке Маре, али у нашој елити остала је та подељеност која на разне начине и на разним пољима и даље постоји. Мислим да доста узрока тог српско-српског рата има у томе што ми данас покушавамо користећи историјске приче да позиционирамо себе у нечему, што је штетно јер слаби заједничке снаге. А ми данас доносимо неке судбинске одлуке, у питању је опстанак а не нека нијанса начина како ћемо живети. У тој ситуацији је много боље концентрисати снаге и заједно нешто градити, стварати а не гледати ко је шта некад био и ко је био бољи. Боље да сви заједно нешто стварамо, неко гурабије као моја тетка Мара, неко песме као ја... Поштено и како треба. И да стварно, како сам и рекао у тој беседи примајући награду, од ћуприје по којој можемо само ходати правимо ћуприју која ће давати смисао нашем животу, као што је чинио Иво Андрић.

https://sputnikportal.rs/20230113/poznati-uzi-izbor-za-najbolji-roman-objavljen-na-srpskom--1149339211.html

2023

Вести

sr_RS

култура – вести, култура, књижевност, анализе и мишљења, спутњик интервју