Како су из историје скрајнути деспот и библиотека: Тужна судбина рукописног блага Ђурађа Бранковића
© Фото : Спутњику уступио Музеј у Смедереву
Пратите нас
Драгоцени рукописи из дворске библиотеке деспота Ђурађа Бранковића однети су из Смедерева након пада тог града 1459. године и до данас налазе се расути по читавом свету.
Директорка Народне библиотеке у Смедереву Марина Лазовић оповргава уврежено мишљење да је највећа средњовековна дворска библиотека припадала деспоту Стефану Лазаревићу и тврди да је деспот Ђурaђ Бранковић скрајнут у историји па је то била судбина и његове библиотеке о којој се дуго ништа није знало.
Након пада Смедерева 1459. године, када се деспот Ђурађ Бранковић већ упокојио, Турци су дозволили породици Бранковић да изнесе из града оно највредније, а то је била деспотова библиотека.
Рукописна баштина Бранковића данас се налази у Паризу, Лондону, Москви, Санкт Петербургу, Будимпешти, Одеси, у Хиландару и Есфигмену на Светој Гори, а неки рукописи се чувају у Патријаршијској библиотеци и Музеју Српске православне цркве.
Претпоставља се да је у деспотовој библиотеци било око 100 рукописних и штампаних књига, а пронађено је 24 за које се сигурно зна да су припадали његовој библиотеци, јер садрже записе, потписе и деспотов грб.
Минхенски псалтир
© Фото : Спутњику уступио Музеј у Смедереву
Како је Српски псалтир постао - минхенски
„Колико је била богата та библиотека потврђује најбогатије илуминирана средњовековна српска књига – Српски псалтир из 14. века, који се нажалост у литератури зове Минхенски псалтир пошто се чува у Баварској државној библиотеци у Минхену. Да је припадао библиотеци Ђурађа Бранковића потврђује натпис на првој страни - Писан за потребе двора деспота Ђурђа Бранковића“, истиче Лазовић.
Минхенски псалтир, према њеним речима, има невероватну причу – „у стилу Агате Кристи“:
„После пада Смедерева, деспот Стефан Слепи, носи псалтир са собом у Албанију, па у Холандију. Његов син деспот Јован, поклања рукопис манастиру Привина глава на Фрушкој гори. Ту га види патријарх Пајсије у 17. веку и даје да се у манастиру Врдник изради препис. Један баварски официр 1688. године, током Великог бечког рата, узима оригинал из манастира и носи у баварски манастир Готесцел да би 1802. стручњаци који су посетили манастир увидели да је то најлепши средњовековни псалтир у Европи и та делегација га узима из манастира и носи у Минхен. Од тада се налази у минхенској библиотеци. Препис псалтира је био у Народној библиотеци Србије до 6. априла 1941. када је изгорео“.
Лазовић каже да су се обратили минхенској библиотеци са молбом да им пошаљу копију псалтира или бар неколико првих страна:
„Веровали или не, они су послали Музеју у Смедереву фототипско издање псалтира, који је јако добро одрађен и опремљен, и то издање кошта око 4.000 евра“.
У Мађарској је пронађена вредна књига „Хроникум пиктум“ на чијој првој страни пише „Књига припада библиотеци деспота Ђурађа Бранковића“ .
Смедеревско четворојеванђеље, 15. век
© Фото : Спутњику уступио Музеј у Смедереву
Писменост важан део дворске културе
Писменост је била једна од најзначајнијих карактеристика богате дворске културе деспота Ђурађа Бранковића у Смедереву у периоду између 1430. и 1459. године.
Најзначајнији утицај на њен развој припадао је образованом владару, који је осим свог народног, познавао српскословенски, грчки, латински, турски и мађарски језик и који је сходно томе велику пажњу на свом двору посветио библиотеци, писмености и настајању нових рукописа.
За време владавине Ђурађа Бранковића настали су бројни рукописи. Константин Филозоф је написао Житије деспота Стефана Лазаревића, два непозната аутора описали су пренос моштију Светог Луке у Смедерево, Стефан Доместик превео je и преписао Избор слова Јована Златоустог, а за деспотове синове Гргура и Лазара Шестоднев Јована Златоустог и Зборник са беседама Јована Златоустог. По наруџбини деспота Ђурађа настала је нова редакција Лествица Јована Лествичника, тзв. Браничевска лествица, дело писара Давида, а по лепоти илуминације посебно се издваја Смедеревско четворојеванђеље.
Лествице Јована Лествичника
© Фото : Спутњику уступио Музеј у Смедереву
Деспотови потомци, кћери Мара и Кантакузина, синови Гргур, Стефан и Лазар, унуци Јован и Ђорђе (монах Максим), као и снаха Ангелина, наставили су културу неговања писмености. Јеванђеље владике Максима Бранковића о томе најлепше сведочи.
„То је био тежак временски период, али уметност која је у то време стварана била је на високом нивоу. Ђурађ Бранковић је знао да без писмености и вере нема ни опстанка државе па је иницирао пренос моштију јеванђелисте Луке из Рогоса у Смедерево. Тај најзначајнији духовни догађај у историји средњовековног Смедерева био је 1453. и јако је важно да је тада настао рукопис у коме је описан читав догађај. Тај рукопис има изузетну вредност за нашу историју духовног живота и историју књижевности“, истиче за Спутњик музејска саветница у Музеју у Смедереву Снежана Цветковић.
Директорка Народне библиотеке у Смедереву не очекује да ће рукописи бити враћени у Смедерево па су због тога одлучили да креирају дигиталну библиотеку и на тај начин рукописе из библиотеке деспота Ђурђа Бранковића учине доступним грађанима.
„Први корак био је Патријаршијска библиотека и Музеј СПЦ. Поднели смо захтев Синоду, јер је приступ тим рукописима забрањен. Синод је дозволио да уђемо у библиотеку и да фотографишемо првих пет страница сваког рукописа. Укупно је ту било 10 рукописа. Ту је стварно прелепо Смедеревско четворојеванђеље и Лествица Јована Лествичника, јако битна за Српску православну цркву, јер се и данас користи на литургијама“, објашњава Лазовић и додаје да у Народна библиотека чува два рукописа чије ће дигиталне копије добити.
Лествице Јована Лествичника
© Фото : Спутњику уступио Музеј у Смедереву
Благо расуто од Одесе до Париза
Договор је постигнут и са Националном библиотеком у Санкт Петербургу:
„Пре две године гост САНУ био је директор Националне библиотеке Санкт Петербурга Александар Иванович Вислиј. Говорио је о рукописима које чувају и том приликом сам га замолила да када већ неће да нам врате Вуково и Маријино јевенђеље да нам врате рукописе Ђурађа Бранковића. То је била шала, али он ме озбиљно схватио и договорили смо се да нам пошаље дигиталне копије. И у Паризу постоји више тих рукописа, а у Одеси је надалеко позната Тужбалица поводом смрти Ђурађа Бранковића“.
Лазовић примећује да се државе нерадо одричу драгоцене баштине коју чувају:
„Знате колико се Грчка договора са Енглеском па не може да врати своју баштину, колико је само културног блага изнето из Русије током рата. То је дуг и мукотрпан процес. У Русији се налазе најстарији српски рукописи, али они нису отети. Ти рукописи су преживели захваљујући томе што су током својих сеоба Срби стигли до Русије и понели најдрагоценије. Сада их Руси брижљиво чувају као светско културно благо“.
Музеј у Смедереву поседује корпус реплика рукописне средњовековне баштине Бранковића које су израђене за потребе нове поставке 1972.
Тадашњи директор музеја Леонтије Павловић ушао је у траг изгубљеним рукописима и ангажовао је најбоље српске кописте да направе копије рукописа из библиотеке деспота Ђурађа Бранковића.
Из те године је и копија Есфигменске повеље, која је издата у Жичи, 1429. године, јединствена по портретима чланова владарске породице који су на њој приказани, а коју је урадила сликарка и конзерваторка Зденка Живковић.
Најзначајнији рукописи династије Бранковић представљене су на дизајнираним принтовима у оквиру изложбе „Рукописна средњовековна баштина Бранковића“ у Музеју у Смедереву, која се може погледати до 1. марта.
