https://sputnikportal.rs/20230203/sve-kljucne-poruke-lavrova-objavljujemo-ceo-intervju-sefa-ruske-diplomatije-za-sputnjik-video-1150365720.html

Све кључне поруке Лаврова: Објављујемо цео интервју шефа руске дипломатије за Спутњик /видео/

Све кључне поруке Лаврова: Објављујемо цео интервју шефа руске дипломатије за Спутњик /видео/

Sputnik Србија

Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров дао је интервју за Спутњик и ТВ "Русија 24". Лавров је говорио о противречностима дејстава украјинских власти и... 03.02.2023, Sputnik Србија

2023-02-03T10:00+0100

2023-02-03T10:00+0100

2023-02-03T10:08+0100

русија

русија

русија – политика

специјална војна операција у украјини – вести

регион – политика

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/01/12/1149547638_0:0:3101:1745_1920x0_80_0_0_85ad9c85d21f23503922f2a3241867ae.jpg

Прво питање неће бити професионално, него људско, а истовремено, оно брине милионе, ако не и милијарде људи: Када ће се све ово завршити?Лавров: Знате, не могу да кажем да ја само за то живим, јер је наш задатак, задатак дипломата, задатак пре свега наших војника, момака који тамо решавају најважније задатке заштите наше самосталности, заштите интереса наше културе, оних људи који желе да буду део наше културе - њих, вероватно, не брине када ће се све ово завршити. Њих покреће жеља да обаве свој задатак прецизно, брзо и да минимализују губитке. И што их ми више будемо подржавали, и с политичке и моралне тачке гледишта, што ефикасније будемо разјашњавали шта се догађа на нивоу геополитичких игара, вероватно ће брже и у свету сазрети разумевање да ово треба завршавати. А биће неопходно да се заврши искључиво ако будемо уочили прекид покушаја, па чак и не покушаја, него једне упорне, тврдоглаве политике Запада, на челу са Сједињеним Америчким Државама, да се то не заврши никада, односно док год не схвате да су било какве претње њиховој хегемонији уклоњене.У овој етапи делујемо онако како су наше западне колеге обећале: Мора се победити на бојном пољу. То је њихова формула, они су одустали од преговора, приморали су кијевски режим да напусти преговарачки процес, при чему је то било крајем марта, као што знате, када је још било могуће то завршити политичким путем. Кијеву од тада нису дозволили, нико чак није ни покушао да убеди кијевски режим да је неопходно да води преговоре. Нико се није бунио када је Зеленски својим указом забранио да се воде преговори с Руском Федерацијом, нико га није повукао назад када је у више наврата говорио да он не зна ко доноси одлуке у Русији, да не зна с ким би он уопште могао тамо да разговара ако до тога дође. То је, очигледно, по Фројду. Он сам себе доживљава као несамосталну фигуру, осећа да њиме манипулишу, па тако преноси своје пројекције... Због тога, ми бисмо желели да се то заврши, али ту није важан временски фактор. Важан је фактор квалитета резултата које ћемо омогућити нашем народу, оним људима који желе да остану део руске културе, људима које је кијевска хунта годинама, по налогу Запада, лишавала свега руског. Узгред, ја сам прочитао као допуну законима који су усвајани у време Порошенка, а потом и током мандата Зеленског, о забрани руског образовања, забрани руских медија, украјинских медија на руском језику, сви су они били затворени, да не говоримо о хапшењима посланика који су испољавали жељу да се некако договоре с Руском Федерацијом. Затим су биле одлуке које су омогућавале административне казне онима који су у свакодневном животу, у продавницама, у поликлиникама говорили руски језик... Недавно је тамо код њих један који се залаже за употребу украјинског језика, не сећам се његовог презимена, буквално јуче или прекјуче, тражио да се забрани чак и приватно коришћење руског језика, као на пример, седе муж и жена пију чај у кухињи и може неко да им закуца на врата и да с пуним правом затражи да се против њих покрене кривични поступак. Одличну перспективу има тај врх, тај режим!Интересантно је што је све то прилично лицемерно. На Кијево-могиљанској академији су забранили руски језик, како се не би чуо међу зидовима те најстарије образовне установе. Из неког разлога момке који говоре руски буквално хватају на улици, отимају их и воде их у армију, да се боре за „независну“. Без украјинског се тамо може, с руским језиком, а у осталим ситуацијама не може... То је, као, право да се штити своја домовина, то је увек тако висока дужност, али овде контраиндикација нема за рускојезичне, интересантно... У сваком међународном процесу увек постоји некаква унутрашња логика. Говоримо о завршетку сукоба, али за сада се он никако не назире, јер је видна ескалација сукоба, нема оквира, граница, испоручује се оружје, ракете, чему уопште да се надамо?- Полазимо од објективних реалија које су утврђене, пре свега, у нашем законодавству, Уставу. Четири нове територије, две народне републике и две области, ујединиле су се на основу референдума с Руском Федерацијом, и ту, по мом мишљењу, нема никаквих питања. Запад с тим не може да се помири и, као у жалосно познатим бајкама, са сваким кораком се све више увлачи у познату супстанцу, у блато. То, наравно, игра важну улогу у току операције, јер ако се сада трудимо да удаљимо артиљерију украјинских оружаних снага на такву удаљеност која неће стварати претњу за наше територије, што је далекометније оружје које се испоручује кијевском режиму, то ћемо ми морати више да га удаљавамо од територије која припада нашој земљи. Та ескалација, апсолутно сте у праву, она је као снежни смет. Почело је све од некаквих шлемова за украјинске војнике, затим се појавило стрељачко оружје, сада већ говоре о авионима. Шолц се заклиње да тога никада неће бити, али Шолц је, такође, познат по способности да мења свој став прилично брзо. Затим, он тамо уопште није једини, он је изјавио да НАТО никада неће ратовати против Русије, а његов министар иностраних послова, госпођа Аналена Бербок, рекла је – да ми већ ратујемо против Русије, сви то заједно радимо. Представник САД за националну безбедност је рекао да нема ничег страшног у томе ако Кијев почне да бомбардује Крим, они или сами себе заваравају, или не разумеју шта говоре. Интересантно је, рецимо, да је Шолц рекао да је садашња криза почела инвазијом Русије на Украјину. Он чак и не слуша своје претходнике, јер је чак и Меркелова рекла да, када су 2015. потписани Мински споразуми, још тада нико није намеравао да их поштује. Тако да ако не желе да признају да су још тада посејали зрно кризе, треба да се сете државног преврата 2014. године и гаранција које су стављане на документ о превременим изборима, који су потписали Немци, Французи и Пољаци... Следећег јутра је на власт дошао отворено нацистички режим, укључујући Партију слободе, био је неки Тјагнибок. Одавно га нико није видео, али тих година је био уврштен међу неонацисте у многим европским земљама. Имао је паролу која се могла прочитати: Треба убијати Русе, Јевреје и Пољаке. На такве људе су ставили улог, као и на националистичке батаљоне „Ајдар“, „Азов“ и сличне. Сада марљиво уклањају све информације о томе да су на Западу те структуре уписане као екстремистичке и терористичке. Јапанци су недавно, извинивши се, искључили „Азов“ са списка екстремистичких организација...Ипак, и овде, вероватно, треба применити марксистички приступ и тражити дубље разлоге за оно што се сада догађа и ја бих саветовао да се, у најмањој мери, вратимо епохи управљања Барака Обаме и да прочитамо, то се може наћи, његове изјаве о америчкој изузетности. Затим се могу прочитати сличне изјаве председника Трампа који је рекао да је Америка изузетна нација, да на свету таквих нема, да је на њој огромна одговорност. Па и Џо Бајден је такође у више наврата промовисао такву мисао и затим су је његови сарадници додатно формулисали. На пример, државни секретар Блинкен је рекао да имају обавезу да остварују своје лидерство, своју изузетну способност да буду лидери, јер „ако то нисмо ми, у свету ће бити хаос“. Врло скромно. Чини ми се да је 2019. године, Џек Саливан, који је тек ступио на дужност Бајденовог саветника за националну безбедност, написао читав чланак, не сећам се у ком часопису, али није га тешко наћи, у којем је опет размишљао о теми изузетности и тамо је директно навео, нешто што је страшно: Наша изузетност значи да ми не можемо да стављамо акценат на историјски и етнички идентитет, него свуда треба да ширимо нову, слободну демократију. То значи само једно, да је свима осталима забрањено да памте сопствену историју. Тако како су Американци „претопили“ све оне који су допутовали у Америку својевремено, хоће све да „претопе“, тако да сви буду Американци, кроз казан за топљење.Да, домороце су такође „претопили“.- Да, њих су „претопили“ тако што ништа од њих није остало. Уосталом, то „претопљавање“, погледајте шта се сада догађа у САД, какав је раскол у њиховом друштву, и како се сада власти труде да тај раскол превладају, при чему то раде користећи терминологију и инструменте ауторитаризма... тако да разлоге треба тражити тамо. Та изузетност, та апсолутна увереност у сопствену непогрешивост, у сопствено преимућство, уверен сам да је то главни разлог због којег се ми супротстављамо сада тим земљама које преко кијевског режима воде против нас хибридни рат, па и не само хибридни рат. Недавно су били велики спорови у вези с паралелама које су се могле чути у наступима представника украјинског руководства, ја сам такође о томе говорио, исто као и 1812. године, као и 1941. године, они који су желели да потчине себи свет. Почев од Европе, окупили су већи део континента за почетак рата против Руске Федерације... Не видим велику разлику. И не само то, током Другог светског рата против нас је коришћена нацистичка идеологија. И због чега људи одбијају да виде нацистичку идеологију која сада лежи у основи кијевског режима? Све те изјаве које дају присталице и они који управљају марионетама, али ја не видим могућност да се оне могу оценити другачије осим као покушај да се коначно реши „руско питање“. Русија мора бити стратешки поражена, тако да дуго не може да се опорави. Урсула фон дер Лајен, такође познати чиновник Европске комисије, изјавила је да резултат рата мора бити пораз Русије, и то такав пораз да она деценијама не може да обнови своју економију. Шта је то ако није расизам, нацизам, покушај решавања „руског питања“? Да, нема гасних комора. За сада у Немачкој још има нормалних људи који неће дозволити обнављање фашизма, али има и оних који уопште не би били против тога. Због тога се ми налазимо у епицентру геополитичке битке, у то не треба ни сумњати. Они који на првој линији фронта решавају практичне задатке, они раде најважнији посао. Они су хероји и подвизи које обављају су подвизи за будуће човечанство, јер не допуштају стварање услова за потпуну хегемонију САД, која је декларисана у доктринарним документима.Суштина тога о чему говорите, о изузетности или о потреби да се нанесе потпуни стратешки пораз Русији, јесте у томе да Запад предвиђа непостојање Русије у будућности. Треба је некако разделити, поделити, појављује се чак термин који то означава, Пољаци активно говоре о томе, као и обично... Шта онда преостаје дипломатији?- Ја мислим да ми без посла нећемо остати. Без посла нећемо остати и дипломатија сада ради у неколико праваца. Пре свега треба, треба на најактивнији могући начин промовисати на међународној сцени нашу политику, наше аргументе, разјашњење истине. Чак се сада нико на Западу и не труди да размисли озбиљно о томе да ли су Америка и Европа дозволиле себи неке грешке. Не! Све је почело 24. фебруара 2022. године, као што 2014. године није све почело од државног преврата у фебруару, него од онога што они зову „анексијом Крима“. Ја сам разговарао, у присуству председника, и с Меркеловом, и с Оландом, и с Макроном, и све је било исто тако – „све би било добро да није било анексије Крима“. Али та такозвана „анексија“ се догодила зато што је власт, када су је освојили пучисти, саопштила, то је био њен први инстинктивни порив, да се укида регионални статус руског језика. У том периоду то није било учињено, али до тога су практично дошли. То су били инстинкти по којима је та власт била карактеристична. А два дана касније су на Крим послали бандите и тек су на то реаговали житељи Крима. А западни политичари су саопштавали: Не, да није било анексије, све би било у реду. У реду у ком смислу? Просто, Украјином би владали неонацисти, „тјагнибоки“, људи попут Јацењука, који је оне који су одбијали да прихвате резултате преврата „нељудима“... па и Зеленски није био далеко од тога када је све оне који се буне против исељавања из Украјине без икаквих Минских споразума – назвао „особама“. Он је рекао да је његов савет онима који живе у Украјини, а доживљавају себе као припаднике руске културе, традиције и историје: „Ради будућности своје деце спремајте се за Русију“. А ко на то не би реаговао? Ко није видео да је то већ расизам, неонацизам? Нико. Наша дипломатија је скретала пажњу на све те неприхватљиве изјаве и дејства свим надлежним органима Уједињених нација, и ОЕБС-а, и Савету Европе који нам је остао у жалосном сећању... Нигде Запад није прстом мрднуо, да би тим прстом макар упозорио тај режим који је био под његовим менторством. Стално су га бранили, укључујући исту ту мисију ОЕБС-а, која је радила на терену како би доприносила испуњавању одредби Минског споразума. Многи од тих сарадника, те чињенице су испливале, реално су помагали кијевској војсци да планира операције, давали су им информације с беспилотних летелица који је требало да буду коришћени искључиво за потребе Специјалне посматрачке мисије ОЕБС-а.Други аспект, поред истине коју морамо да бранимо и борбе против лажних вести коју морамо непоштедно да водимо, на сајту (Министарства иностраних послова Русије) имамо специјалан сегмент, плус свакодневно реагујемо на све нове покушаје оних који желе да изокрену реалну слику. И дефинитивно је наш правац и дипломатски рад с партнерима широм света. Активно организујемо размену делегација, и на нивоу министара, и на нивоу заменика, путујемо у иностранство у земље с којима имамо планове ширења конструктивне сарадње. Тај рад је веома важан. Као прво, због тога што су САД и сви западњаци које су САД прегазиле, одузеле Европској унији последње назнаке макар какве самосталности. Они су велике демократе, као што је познато, али демократију разумеју као своје право да свима осталима намећу своје поимање демократије. Чим почнеш с њима да разговараш о неопходности примене демократских приступа у међународним питањима, они не показују никакав ентузијазам.Понашају се тоталитарно.- Тоталитарно. У Повељи УН, у којој се реч „демократија“ не спомиње, спомиње се главни демократски принцип: тамо је написано да су Уједињене нације засноване на сувереној једнакости земља. Тачка. И ако неко може да открије у понашању наших западних колега поштовање тог принципа – суверене једнакости земаља – ја сам спреман да таквог човека номинујем за Нобелову награду за мир. Ако си ти демократа, ако си изнео своју тачку гледишта, твој опонент је изнео своју, дај онда свима осталима да буду одрасли људи и да кажу за кога су они. Каква им оцена, какав став више одговара. Управо исто то је требало да се догоди и у вези с кризом у Украјини. Путин је на најдетаљнији могући начин објаснио циљеве и разлоге због којих је наша специјална војна операција неизбежна. При чему није то учинио изненада, него после дугих осам година, па чак и више од осам година - јер се осам година рачуна од почетка Минског процеса - после много, много година објашњавања Западу да возе у погрешном правцу и подривају оно што су се сами обавезали да испуњавају, укључујући недељивост безбедности у Европи, једнаки карактер безбедности у Европи, неприхватљивост тога да било која земља учвршћује своју безбедност на штету безбедности било које друге земље. И веома важна ствар – недопустиво је да било која организација у Европи претендује на војно-политичку доминацију. НАТО је радио управо оно што се не сме радити. И ти принципи су били записани још 1999. године, 2010. године су били потврђени, али сви покушаји да се Запад натера да испуњава оно што су потписали председници и премијери, завршавали су се без резултата, односно пре свега саопштењима да је реч о политичким паролама, али да правне гаранције безбедности може да да само НАТО, самим тим још једном нарушавајући све што је могуће. Ми смо дуго све то објашњавали, а после смо рекли: Момци, чули сте све што смо говорили свих ових година, сада смо донели овакву одлуку. Запад је реаговао негативно, осуђивао је, а земље у развоју су у већини случајева рекле: Ми смо неутрални. Онда поштујте њихову неутралност! Без преувеличавања, Запад свакодневно преко својих амбасадора шаље сигнале свим земљама Азије, Африке, Латинске Америке да не примају руске делегације, да осуђују, да се прикључе санкцијама. Огромна већина земаља санкције не поштује, при чему чак и мале државе од милион и по или два милиона људи, у истој тој Африци, говоре: Извините, имамо планове о сарадњи с Русијом, примамо их код себе, одлазимо код њих, и за то им прете казнама.По чему су Американци познати? Када ти нешто предлажу, ако нешто од тебе желе, они ти не обећавају да ће ти нешто дати у замену, него ако не урадиш то, они ће те казнити. То је сам врхунац прагматизма, и цинизма, наравно. Због тога наша дипломатија још има чиме да се бави, да стално, свакодневно разјашњава оно што се догађа, да раскринкава лажи, посебно лажи које се могу сада чути у вези с нашим наводним одбијањем да преговарамо. Ја сам већ споменуо реалне чињенице и, узгред, Столтенберг је рекао да је пумпање Украјине оружјем пут ка миру, како би она победила на бојном пољу. А сам Зеленски је објавио план, некакву „формулу мира“ од десет тачака. Тамо је еклектички набацано све што се могло набацати: прехрамбена безбедност, енергетска безбедност, биолошка безбедност... а онда протеривање Русије из граница утврђених 1991. године, оснивање трибунала против Русије, обавеза Русије да исплати репарацију и онда као последња тачка – потписивање мировног споразума. Веома реалистична иницијатива и ја мислим да Владимир Зеленски у одређеним периодима има веома бујну машту, тако да Запад сада треба да чита та његова дела. И наравно, наша дипломатија чини све да самит, који је замишљен за крај фебруара, на годишњицу почетка специјалне војне операције, а који активно спремају антируски настројени људи, и у Њујорку, и на другим платформама Запада, у сарадњи с кијевским режимом - не буде једини догађај који ће привлачити пажњу светске заједнице. Ми такође припремамо неке извештаје о томе шта смо успели да откријемо током протекле године, а није реч само о војно-биолошким програмима САД, од којих покушавају да оперу руке, и не само о директној умешаности САД у експлозије на „Северним токовима“... Треба се сетити и показати каквим су методама САД покушавају да остваре своју хегемонију, како су САД одавно покушавале, судећи и по оним цитатима које сам навео, да усмере Украјину, да се украјински режим припреми да по лиценци Запада крене против Руске Федерације. Како да за тај рат, ја сам уверен да је то одавно планирано, мобилишу пре свега Европу, Европску унију, приморавајући је да одједном да све оружје Украјини. Сада је тај процес у финалној фази. А истовремено повећава се производња оружја у Сједињеним Америчким Државама и приморава се Европа - постоји у Повељи НАТО-а члан о два процента - да троши новац на наоружање. Ето вам, купујте, готово. Паралелно, економски гушити Европу, то је такође несумњиво било у плановима оних који живе са свешћу о својој изузетности и потреби да она влада целим светом.Видите како су управо сада Макрон, Шолц почели да говоре о томе како су забринути због закона које су Американци усвојили ради борбе против инфлације, који су практично усмерени на то да се производња пребаци у САД. И тај процес је већ почео, немачка индустрија иде тамо где има олакшица, а олакшице су недвосмислено дискриминационе, оне су недвосмислено усмерене на угрожавање европске индустрије. Да, изузетност функционише. А последња ствар, ако ћемо о Европској унији да говоримо као о некоме ко покушава да игра своју игру, пре само неколико седмица Европска унија је потписала декларацију с НАТО-ом, у којој је наведено да ће Европска унија учинити све што је НАТО-у потребно. Тако да Американци своје циљеве постижу, а то је потребно разјашњавати, и то што је могуће гласније, јер није реч само о ономе што се сада у целој Европи догађа, него се планови шире већ и на Азију, и Столтенберг је о томе говорио. На мадридском самиту НАТО-а прошлог јуна је речено да НАТО има глобалну одговорност... И те војно-блоковске структуре које се стварају против Кине и Русије у Азијско-пацифичком региону, разноразни АУКУС-и, политика привлачења нових чланица тамо, тамо се прикључују велике државе попут Велике Британије и Француске, учествују у вежбама у Јужном кинеском мору, с очигледним антикинеским замахом, и много тога другог. У сваком случају, треба пажљиво пратити у каквим се све формама сада та изузетност реализује. А она се реализује кроз тежњу да се сви потчине, да се постигне нова једнострана економска корист, да се не допусти криза која може постати врло озбиљна у америчкој економији, на рачун експлоатације других. Председник је споменуо да таква дејства, наравно, представљају наставак колонијалне традиције да се живи на рачун других.Имамо много питања, тако да хајде да се убрзамо.- Разумете, таква је тема...Претварање Украјине у „анти-Русију“ је изгледало као успешан пројекат, у смислу да су циљеви постигнути. Која земља такође може кренути тим путем? Киргизија, Казахстан, око Русије?- Сада у тој улози виде Молдавију, јер су успели прилично специфичним методама, наравно не слободним и демократским, да поставе на чело државе председника, која се просто сама гура у НАТО. Она има румунско држављанство, спремна је да се уједини с Румунијом и уопште, спремна је практично на све. И то што, поред тог пронатовског, проевропског „драјва“, Запад и Кишињев одбијају да се обнови рад у формату 5 + 2, у којем су Кишињов, Тираспољ, Русија и САД, ОЕБС, УН, говори много тога. Запад тај формат већ посматра као неодговарајући, јер је он био потребан још у време када су власти у Кишињеву биле заинтересоване за то да се сачува територијална целовитост и договор с Придњестровљем, а када је дошла власт која је спремна да придњестровско питање решава насиљем и која инсистира на протеривању наших миротвораца одатле и оних који чувају складишта муниције у Кобасн, тада никакви преговори и формати нису потребни, потребно је само одржавати власт. Нећу се упуштати у детаље, али то је једна од земаља које Запад жели да претвори у нову „анти-Русију“. Покушавао је и покушава то да учини и с Грузијом, чију председницу добро знам - Саломе Зарубишвили, која је била министарка иностраних послова 2004, 2005. године, и с којом сам, узгред, заједно с нашом војском, разрађивао договор о повлачењу у том тренутку преостале наше две војне базе... То је интересантно. Декларација о повлачењу наше две базе садржала је, такође, договор о томе да се у једној од тих база оснује заједнички грузијско-руски антитерористички центар, у којем би се радило на отклањању таквих претњи. Било је предвиђено да ту већину чине грузијски војници, њих 700, а њих много мање, око 100 официра. Све је то било у пакету. Када су базе биле повучене, када смо ми свој део договора испунили, Сакашвили је категорички одбио да оснива тај центар. То су још била добра времена, нико није сумњао у то да ће се догодити напад на Јужну Осетију, али чак и у тој мирној ситуацији која је била карактеристична по тежњи да се успоставе нови односи, нас је обмануо – у том тренутку Сакашвили, али нема никакве сумње да су му то рекли његови ментори: Не треба никакви заједнички центри с Руском Федерацијом да се праве. И до сада, поред председника, који, хвала богу, не утиче на развој земље, већ више има церемонијалну функцију, постоји влада - не желим да неко мисли да хоћу ту владу да компромитујем позитивним речима о ономе што она ради - али ћу просто цитирати премијера и његове министре, који су на притисак без преседана да се придруже санкцијама, да отворе „други фронт“, чак је и таква терминологија почела да се користи, одговорили да ће се руководити својим националним интересима. „Имамо трговину с Русијом, имамо туризам, добијамо енергенте, и то су интереси грузијске државе и грузијског народа“. У то да би Грузију такође хтели да претворе у још један надражај, да се ситуација врати у та агресивна времена Сакашвилија, нема сумње. Узгред, како би у том региону завладала конструктивна усмереност на сарадњу, ми промовишемо формат 3 + 3, три јужнокавкаске државе – Грузија, Јерменија, Азербејџан, и три велике земље – Турска, Русија и Иран, и тај контакт ћемо наставити. Што се тиче држава у Централној Азији, у принципу, ми то разматрамо прилично отворено са својим пријатељима, и преко Министарства иностраних послова, и преко службе безбедности, јер је то директно повезано с безбедношћу земаља. Очигледно је како су наше западне колеге, више од годину дана, покушавале тамо да доведу проамеричке, проевропске, пронатовске невладине организације, па и такве структуре као што је Агенција за међународни развој, која ради под покровитељством САД, а бави се ширењем исте оне „меке моћи“ која има обичај да с времена на време постаје „жестока“. И, то је неспорно, Запад хоће кроз те инструменте „меке моћи“ да у најмањој мери доведе у сумњу даље савезничке, пријатељске односе с нашим суседима, укључујући поједине државе у Централној Азији. Ја ту не видим никакве поводе да се сумња да ти покушаји Запада наилазе на некакве озбиљне позитивне реакције. Наши суседи, стратешки савезници, виде те игре и буквално јуче сам имао састанак са шефовима комитета за међународне односе Парламентарне скупштине ОДКБ-а, то је у Москви одржано, на нивоу Државне думе. Исто то је било и на састанцима лидера ОДКБ-а, на састанцима министара иностраних послова, видимо да наши пријатељи разумеју и одлично виде каквих се циљева држи Запад на нашем заједничком простору и желе да граде додатне механизме који треба да осигурају даљи развој наших интеграционих планова. То се одвија у формама које нису под утицајем Запада, које су заштићене од незаконитог спољног деловања. Ипак, рад против Русије, тамо где је Запад присутан, на постсовјетском простору, увек постоји.Вратићемо се на ОДКБ. А Кијев предлаже Минску пакт о ненападању. То је и наше питање, јер смо ми Савезна држава. Какав је наш став у вези с тим?- Савезна држава ту, вероватно, није најважнији аргумент, јер и Русија и Белорусија имају споразуме, укључујући и оне о безбедности, са многим другим земљама. Али то што је предложио Кијев је у сваком случају забавно, показује креативност руководилаца кијевског режима. Они су способни људи. То чак није ни двострука игра. Како је објавио Александар Лукашенко, Белорусији је понуђен пакт о ненападању у истом тренутку када белоруску опозицију финансирају, наоружавају и омогућавају јој да учествује у борбама на фронту против Руске Федерације, пре свега кроз познати батаљон „Пук Калиновског“, који отворено подржавају, отворено говоре о томе да он планира да касније решава сличне задатке у самој Белорусији, то је очигледно специфично виђење украјинске стране пакта о ненападању. Ја сам о томе говорио када сам био у Минску код Александра Григорјевича, он види апсолутну бесмисленост таквог предлога, чак и отворену провокативност приступа те врсте.Споменули сте ОДКБ и многи људи се питају: НАТО има 5. члан – Напад на једног, значи напад на све. Код нас, у ОДКБ, постоји сличан члан, али под бројем 4. Ја ћу га цитирати: „Ако је једна од земаља-чланица жртва агресије, оружаном нападу који угрожава стабилност, територијалну целовитост, онда ће то државе-чланице посматрати као агресију на све државе-чланице споразума. У случају агресије на државу-чланицу, све остале државе-чланице, на молбу те државе под хитно ће јој пружити сву потребну помоћ, укључујући војну“. Зар ми сада немамо такав случај с Русијом?- Тамо је речено: „На молбу те чланице“. Ми никоме такву молбу нисмо упутили. Полазимо од тога да имамо све што је неопходно да испунимо задатке специјалне војне операције, да завршимо тај рат који је преко украјинског режима почео још после државног преврата. Све што нам је неопходно имамо. Да, ми видимо како против нас ратује цео НАТО, уз некакве изјаве да они не ратују него само наоружавају – то је смешно! Наоружање које је већ делимично испоручено, а посебно оно које је најављено, према проценама стручњака, није могуће да на тим системима раде Украјинци који су се обучили или прошли некакве курсеве који трају месец, два или три. Постоје системи за које је, према мишљењу стручњака, немогуће обучити се у некаквим догледним роковима. Ако их буду испоручивали, онда ће то радити заједно с војним јединицама. Очигледно је да ће их на време пуштати на одсуство из армије и ангажовати их као плаћенике, уз одговарајућу потврду. Ми ћемо сва питања решити сами и ми се нисмо никоме обраћали. Нећу излагати анализу због чега то нисмо учинили, нама то једноставно није потребно. Када је ОДКБ добила молбу од председника Казахстана у јануару прошле године да му помогне да стабилизује ситуацију током експлозије насиља која је била подстакнута споља, током покушаја заузимања државних здања, ОДКБ је реаговао у року од 24 сата. Када Јерменија и Азербејџан покушавају да нађу путеве за стабилизацију ситуације на Кавказу, ОДКБ је такође спреман да помогне. Након експлозије насиља у септембру прошле године, тамо је с обе стране око 300 људи погинуло, ми смо добили молбу Јерменије и одмах смо тамо упутили специјалну мисију експерата на границу и послали план организовања мисије на делу јерменске територије која се граничи с Републиком Азербејџан. Тај план је био одавно припремљен, али се јерменској страни није журило. На крају, на самиту у Јеревану, ми смо донели одговарајућу одлуку, али јерменске колеге су рекле да ће та одлука бити потребна само ако у њему буду категорички осуђена дејства Азербејџана. Нису сви били спремни за то, не само зато што су хтели некога да заштите, а некога да не подрже, једноставно историја целог тог рата у Нагорно Карабаху траје деценијама. Када је током много година Јерменија окупирала седам области око Азербејџана и када је већ било тешко решити то питање политичким путем, Русија је предлагала бројне варијанте које још претходно јерменско руководство није баш позитивно примило, желећи да задржи те територије. Азербејџан је вратио те територије. Сада, када су и Јерменија, и Азербејџан, заједно с Европском унијом, написали документ о спремности да закључе мировни споразум, под условима који су означени у декларацији из Алма Ате из децембра 1991. године, нама је тешко да утврђујемо даље кораке, јер је у тој декларацији наведено да ће границе међу новим државама одговарати административним границама Совјетског Савеза, савезних република, укључујући јерменску и азербејџанску, у чијем је саставу (у саставу Азербејџанске Републике) био Нагорно-Карабах. Тако да је овде ситуација вишеслојна. Чињеница да је ОДКБ у тој сложеној ситуацији припремила план за организовање мировњачке операције, мислим да је био веома важно постигнуће. Тај предлог је и даље на столу. Наш јерменски пријатељи и савезници су и даље за њих заинтересовани, та мисија може бити послата тамо буквално у року од два дана.Односно, потенцијално Русија има могућност да се обрати земљама ОДКБ-а за помоћ у случају да дође до ескалације, односно агресије против Русије?- Тамо је написано да свака земља има такво право, а ја сам одговорио на то зашто Русија то право не користи. Мислим да се то неће обавезно десити ни у будућности, јер ми не видимо неопходност с тачке гледишта опремљености наших оружаних снага и тиме како оне раде на простору специјалне војне операције. Узгред, на иницијативу Казахстана, у ОДКБ-у се сада разрађује и мировњачки потенцијал, уведена је нова дужност, односно један од заменика генералног секретара је одговоран за мировне мисије, постоји споразум о мировним снагама. Ми у предлог Казахстана, који смо подржали, уносимо допуну споразума, јер је у њему 2001. године наведено да се мировне снаге ОДКБ-а шаљу уз сагласност Савета безбедности УН. То је прекомеран захтев, јер је потпуно довољна молба легитимне владе земље, као што је то било у јануару прошле године с Казахстаном. Сада то уносимо као додатно прецизирање у мировну правну базу Споразума о колективној безбедности, како бисмо повећали његову ефикасност. Оно где видимо неопходност савезничке подршке, то је наравно у спољнополитичкој координацији. Не гласају увек све земље ОДКБ-а исто када се на дневни ред ставља питање које се тиче темељних интереса ове или оне чланице ОДКБ-а. О томе смо разговарали и на Савету шефова држава чланица ОДКБ који је одржан у Јеревану, на савету министара спољних послова и спољно-политичка координација у садашњим условима добија све већи значај.Ових дана двојица ваших бивших колега, Радослав Сикорски и Ана Фотега, бивши министри спољних послова Пољске, заложили су се за то да се некако рефедерализује Русија. Валенса је рекао да се треба коначно обрачунати с Русијом. Шта се то дешава с Пољском, да ли то она преузима неку специјалну улогу, као што је то било уочи Другог светског рата? Као да све хушка и понаша се као наш најљући сусед.- Може се много причати о Пољској, то је сложена, и рекао бих болна прича. Ништа мање болне и ништа мање сложене амбиције које показује да заправо елите, одређени део елита и даље промовишу такве експазионистичке планове - иницијативу Три мора, сталне алузије на оно што је данас западна Украјина, и наравно, русофобија. С Радеком Сикорским сам веома тесно сарађивао. Да, он није баш обожаватељ Русије али он је прагматичан и искусан политичар и тешко да је све што он ради случајно. Да, кад је постао европосланик добио је нешто више одрешене руке и зато је одмах после експлозије на Северним токовима написао – „Хвала, САД.“ Затим су истина то уклонили. Али потврде оног што је он написао сада је већ више него довољно. Он и ја смо добро сарађивали, тада је постојала заједничка комисија на челу са министрима спољних послова у коју су улазили заменици министара већине других ресора, нешто као мини међудржавне консултације. Постојала је комисија историчара који су писали – сад је то чак тешко замислити – заједничке уџбенике у којима су одређене главе биле колективне, а тамо где није било заједничког мишљења била је штампана верзија историјског периода наша и пољска верзија. Али то је био дијалог, то је била платформа где смо стално разговарали и неизбежно се успостављало неко додатно поверење. Сад тога нема. То што је Фатега предложила, то што је изјавио Лех Валенса да Русију некако треба – чак су смислили и термин – деколонизовати... они довлаче неке не баш пријатне и не баш разумљивих представника неких нагајских народа, који претендују на стварање самосталне државе у Астрахањској области. Појавили су се и неки аутохтони становници Лењинградске области. То је некакво, да тако кажемо подстицање неких малих народа да приказивањем да су ти народи наводно изложени дискриминацији у Руској Федерацији, мада је сасвим супротно – они могу и да развијају своје језике, не живе у резерватима као што је то случај у САД и Канади где су их, како се испоставља, и сурово убијали – ево у Канади је читав судски процес почео. Паралелно се прича како смо ми једноставно превише велики, слично ономе како је својевремено говорила Медлин Олбрајт, позивајући се на њу, цитирају да је да је Русија превише велика. Касније је то демантовано. Можда она то и није говорила, али да у САД и у Европи има много људи који тако мисле и који на овај или онај начин шаљу ту мисао, то је чињеница. Штета, јер, да поновим, ми смо са Пољском имали разгранати механизам, везе итд. Али још један моменат, пошто, како је рекао Валенса, треба се коначно обрачунати са Русијом.За живота ове генерације...- Шта је то ако не захтев за коначно решење „руског питања“? Кад сам цитирао идеологе хитлеровске Немачке који су се бавили коначним решењем „јеврејског питања“ и рекао да и сада окупљају против нас практично целу Европу на челу са САД и објављују разне пароле, али смисао је исти: коначно и за живота ове генерације решити „руско питање“, да, можда не у гасним коморама, али урадити тако да Русија престане да постоји као велика држава, потиснути је у задњи план, разбити њену економију... и кад су непоштени политичари почели да изјављују да је таквим поређењима Лавров увредио сећање на Холокауст то значи само једно: да је то по систему „држ’те лопова“ и да немају никакве аргументе. Нисам увредио жртве Холокауста. Ми увек одајемо пошту тим жртвама и организујемо специјалне манифестације, и позивамо све оне који су на овај или онај начин имали везе са тим историјским догађајима. За разлику од тих истих Пољака који не само да ове године, него и прошле, пре специјалне војне операције нас нису позвали да говоримо на комеморацији посвећеној ослобођењу Аушвица. Ми смо баш рекли да сећање на жртве Холокауста не ослобађа никог од тога да се данас ради на томе да захваљујући том сећању и зарад тог сећања не дозволе нови нацистички покрети, које сада видимо у Украјини, у Естонији, Летонији где се обнављају неонацистичка расположења и пракса.Спрема се самит Европске уније, почетком фебруара. Наравно, ми нисмо чланица Европске уније, али ипак смо суседи по континенту и нисмо равнодушни према питањима о којима ће се тамо дискутовати. Која бисте питања, ви, онако суседски, предложили?- Престао сам да пратим самите Европске уније.Свеједно, они ће се ипак окупити и поставити питање ко смо ми, шта да радимо, куда да идемо, тако некако вероватно…- Они се, према мом мишљењу баве самооптуживањем. Већ је објављено ко одлучује о свим питањима. Они су потписали декларацију о сарадњи са НАТО, где је речено да све што је потребно НАТО-у да ће достављати, да ће дати територију земаља које не улазе у НАТО, ако Алијанса буде пребацивала све врсте оружја да би било ближе руским границама, све је то речено.Шолц је скоро изјавио да – сва наша безбедност зависи од САД. Па, ако се Европска унија буде бавила писањем молби Вашингтону да Вашингтон некако поштеди европску економију и индустрију и да буде великодушан према тим законима и субвенцијама које Американци дају бизнису на њиховој територији, а који чине релевантни бизнис у Европе бесмисленим. Као што је рекао министар економије Француске прилично давно, тренутно је цена електричне енергије за компаније у Европи четири пута већа него у САД. Макрон је претходних дана изјавио да ће се Европа обратити САД како би оне унеле неке измене, дале попусте, изузетке, Очигледно да ће тражити то.Он је већ ишао тамо, тражио, али ништа нису постигли.- Зато и нисам посебно заинтересован, чуо сам да они у Европској унији још разматрају да позову Зеленског, да ли преко онлајн укључења или уживо, не знам, али бићемо већ обавештени о томе. Одавно су одлучили да ураде, одавно су већ почели са тим, да од Зеленског направе главног демократу, симбол борбе демократије против аутократије и то је та најједноставнија црно-бела глобална слика коју, такође, Американци преферирају. На Самиту демократије који је сазван, већ други Самит, за крај марта, биће формулисан једноставан задатак. Све демократе морају да се боре против свих аутократа. Аутократама смо проглашени: ми, Кина, Иран, Северна Кореја, Сирија, Венецуела, уопштено, круг земаља које одбијају да се потчине захтевима Запада. Демократе ће одредити сами Американци. Ако се погледа ко је све позван на први Самит демократије, то је прилично занимљив списак, тамо су државе, не желим никога да увредим, које сами Американци никада нису убрајали у демократске државе. Међутим, сада је овај револуционарни тим који сазива такозвани Самит демократије тежи, да према нашим информацијама, да на њему изложи нацрт некакве одлуке, у којој се разрађује филозофија конфронтације демократије и аутократије и која је претвара у материјалну, практичну платформу. Идеја је, макар је тако према нашим подацима, да те демократије формирају своје захтеве у односу на аутократију и да формулишу своја сопствена права преко лидера демократских Влада да помажу народима које аутократске Владе угњетавају. Пре годину-две, чак, не бих поверовао у ово, а сада се ово разматра у Европској унији. То је као, отприлике, доделити себи иста она права која желе да добију, промовишући у свакаквим структурама УН истинама, лажима и кршењем процедуре, идеју формирања трибунала против Русије, идеју добијања репарација од Русије. Све то је најгрубље кршење норми међународног права. Њима је то, чак, нормално, јер су они као дланом о длан одустали од свих својих принципа, које су свима наметали током много деценија у оквиру глобализације, од неприкосновености власништва, претпоставке о невиности, добронамерне конкуренције, тржишних механизама. Све је било прецртано, када им је затребало да казне Руску Федерацију. То што то није успело је друга ствар. Али, сама чињеница да су прибегли тим противзаконитим методама, натерало је све да се чувају. Није случајно што су кренули разговори о преласку на националне валуте. Ко зна на коју ногу ће да устане амерички председник и ко му се неће учинити симпатичним од јутра. Председник Бразила и председник Аргентине су већ размотрили потребу стварања своје билатералне валуте, а онда су отишли још даље и предложили стварање валуте за све државе Латинске Америке и Карипског басена. И Лула да Силва је предложио да се то исто размотри у оквири БРИКС-а и то већ неће бити регионални, него глобални приступ ономе што је потребно урадити у валутно-финансијској области, у условима када САД својим доларом крше све границе пристојности. Процес је у току. Истовремено, Саудијска Арабија продаје Кини нафту у јуанима, ми смо већ остварили пословање са нашим партнерима у националним валутама од 50 процената, процес иде даље.Поменули сте Кину и односе са Кином, да се они развијају прилично динамично. Ми и Кина градимо нови светски поредак, па какве се овде могу јавити додирне тачке или, можда, чак и ризици, јер је игра са великим играчима увек опасна, можете поломити ноге. Постоје ли неки ризици у односима са Кином у том смислу.- Додирне тачке је веома скромна карактеризација наших односа, оне су већ забележене у нашим декларацијама, без обзира што не градимо војни савез, наши односи су, према квалитету војног савеза у класичном смислу, више од тога и немају ни ограничења, ни границе. Нема ни било каквих забрањених тема. Они су стварно најбољи од кад постоји и Совјетски савез и Кинеска Народна Република и Руска Федерација и наш заједнички интерес је, пре свега у томе да нам се омогући да се развијамо на темељу наших националних планова, у оквиру постојећих норми међународне трговине, посебно Светске трговинске организације, као и у оквиру тог самог система који је створио Запад, почев од институција као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка. Када смо им приступали, тамо су постојала одређена правила, која смо прихватили. Седамнаест година смо били део Светске трговинске организације и прихватили смо она правила која су, уопштено, била правила поштене конкуренције. Сада је све то уништено. Светска трговинска организација је блокирала рад органа за решавање спорова, управо зато, јер Кина добија Америку на њеној територији по њеним правилима и потпуно основано има право да тражи компензацију коју би јој сигурно досудио орган за решавање спорова Светске трговинске организације, ако САД дозволе том органу да ради. Американци једноставно блокирају именовање нових чланова у тај орган, јер нема отворених позиција. Тамо не постоји кворум. То је, чисто бирократски, у најгорем смислу те речи, совјетско-партијски приступ. Ово се дешава већ дуги низ година. Управо зато, јер Кина добија све те спорове против Сједињених Држава. Они одуговлаче реформу Светске трговинске организације, јавно изјавивши да ова реформа треба да се базира на интересима САД и Европске уније. Једноставно. Осталима ће показати где им је место и како да се понашају.Исто је и са ММФ. Ако узмемо критеријуме на којима се заснивао ММФ и Светска банка, сада земље БРИКС – а тако је већ последњих неколико година – могу да претендују на такав број акција и сходно томе гласова које ће пореметити ситуацију у којој САД могу саме да блокирају било коју одлуку. Ако би се економски показатељи земаља БРИКС објективно рефлектовали на механизме ММФ, САД ће изгубити право да блокирају одлуке саме, јер ће им тада већ недостајати гласови и акције. Тако да ако би све било по правди мислим да бисмо и ми тада вероватно више слушали оне руководиоце нашег економског блока који су ипак говорили да глобализација има позитивне особине. Тих позитивних особина више нема. Ми смо то раније схватили зато што смо први примили удар у светлу тога што су САД спремале против нас преко Украјине. И друго, нисмо били тако дубоко укључени у тај систем као Кина, макар по обиму трговине и обиму америчких хартија од вредности које су Кинези купили, колико знам, за хиљаду и по билиона. Зато се дубина укључености Кине у садашњи систем не може поредити с нашим. Али за мене нема сумње да ће Кина неизбежно почети да смањује ту зависност, и узгред већ је почела да је снижава, постоје сви докази с тим у вези. Кини ће бити потребно више времена да формира паралелне инструменте, механизме који ће га штитити од самовоље САД као главног наредбодавца светске монетарног финансијско-трговинског система у овој етапи, али с друге стране механизама и инструмената који то неће радити истовремено јер би се тада могли догодити озбиљни економски потреси имајући у виду међусобну повезаност економија САД и Кине која се мери билионима долара. Али процес не само разматрања и тражења начина да се формирају нови механизми је почео и креће се у правцу, може се рећи, фрагментације глобалних механизама јер док глобални механизми асоцирају на Сједињене Државе и њихове сателите они више нису глобални, они служе једној групи држава. Зато кад позивају Латинску Америку и Карибски басен да размисле о својим финансијским инструментима онда је то или фрагментација, или – ја бих пре рекао – регионализација глобализације. У нашем региону иницијатива председника да се размотре интеграциони процеси у читавој великој Евроазији – то је и Евроазијска економска унија, и АСЕАН с његовим доста далекосежним плановима, и Шангајска организација за сарадњу која паралелно с програмом посвећеном безбедности има веома добре саобраћајно-логистичке и економске перспективе. И наравно, у том светлу, и кинески пројекат Појас и пут, кинески споразуми о сарадњи са Евроазијском економском унијом који већ постоје . Путин је предложио пре неких пет година не да се намећу приступи једне структуре другој него да се хармонизују...Нема неслагања међу тим пројектима...: Да не буде дуплирања, неслагања тамо нема, да не буде дуплирања, расипања ресурса. И тај процес је већ у току, ЕАЕС већ има Меморандум о сарадњи са АСЕАН-ом, ШОС има меморандум са ЕАЕС, ШОС има такође меморандум са АСЕАН-ом. Путин је предложио да се тај процес хармонизације тих интеграционих тежњи назове формирање великог евроазијског партнерства. Тако да и ту, а то је била 2015.година на самиту Русије и АСЕАН-а у Сочију, већ тада је објективна потреба да се размотри нека алтернатива глобализацији коју су нам деценијама наметали и која је како-тако наизглед све задовољавала. То је такође велико евроазијско партнерство кад се испољавају тенденције ка регионализацији глобалних процеса.Али ипак, гледајући ризике, постоје различита мишљења да је Кина велика а ми смо мали и да нешто касније може да се промени и да уопште узев ми можемо да се суочимо с нечим што не можемо да превазиђемо. Колико су такви страхови оправдани?- Знате, све је релативно. Нас такође оптужују да смо велики и да све око нас вређамо. Наводно, бивше совјетске републике не наилазе на дужно поштовање. Оних који то прижељкују биће много и, наравно, оних који би желели да нас заплаше Кином већ има напретек. У томе видим игру везану за тежњу да нам не дозволе да сарађујемо и да се координирамо ни у економији, ни у међународним питањима. То је исто. Немамо никакве сумње да планови које смо потписали одговарају интересима и Русије и Кине, и да ти планови не дефинишу улогу Русије као неког потчињеног, они су обострано корисни. Тичу се не само испоруке енергената у Кину, ту је и космос, атомска енергетика и много друге сфере високе технологије. Желео бих такође да подсетим да кад Запад проглашава Русију и Кину аутаркијама и главним претњама - Русија је сада претња којом неодложно треба да се позабаве, а с Кином ће морати да се боре на дуже стазе, вероватно би они хтели да нам Кина не помаже, не на војном плану како они сада по целом свету оптужују час Северну Кореју, час Иран, час још неког. Наш војно-индустријски комплекс ради добро, а на међународној сцени видимо дрско промовисање решења која су по вољи само САД и њихових сателита и нису по вољи и неприхватљиви су и за нас и за Кину, и ми ћемо се томе противити.Сергеј Викторович, већ завршавамо и имам само још пар кратких питања. Да ли сте већ успели да пробате руски виски као вид замене извоза, неки гутљајчић понекад?- Поклонили су ми. Мислим да се зове, ако не грешим, Прасковејевка, врста вискија. Али за мене је приоритет боца на којој пише Киргистански виски.Тако дакле, постоје приоритети. И последње питање, да ли сте ви, Сергеј Викторович, за мир?- Ја сам недвосмислено за мир. Не сећам се ко је рекао – ако хоћеш мир спремај се за рат. Не делим ту филозофију, прихватам мишљење које бих овако формулисао: ако хоћеш мир буди спреман да себе увек заштитиш. Мислим да ћемо из целе садашње геополитичке ситуације ми изаћи јачи и способни да још ефикасније себе заштитимо у било којој ситуацији.Хвала велико, Сергеј Викторович, на овом веома важном и садржајном интервјуу.- Хвала вама.Интервју са шефом руске дипломатије емитован је уживо у четвртак уз превод на три страна језика симултано, на француском, енглеском и шпанском. Преводи су емитовани на сајту Министарства иностраних послова Руске Федерације и преношени на РТ-у и информативној агенцији Спутњик.

2023

Вести

sr_RS

русија, русија – политика, специјална војна операција у украјини – вести, регион – политика