https://sputnikportal.rs/20230212/radivoje-andric-munje-opet-posvecene-nebojsi-glogovcu--pojavljuje-se-u-filmu-na-zanimljiv-nacin-marija-jakovljevic-1150788252.html
Радивоје Андрић: „Муње: Опет“ посвећене Небојши Глоговцу – Појављује се у филму на занимљив начин
Радивоје Андрић: „Муње: Опет“ посвећене Небојши Глоговцу – Појављује се у филму на занимљив начин
Sputnik Србија
Глоги је још био жив када смо почели да радимо на филму. Када је је умро, сматрали смо да нема смисла да снимамо без њега, али после неколико година одлучили... 12.02.2023, Sputnik Србија
2023-02-12T11:21+0100
2023-02-12T11:21+0100
2023-02-12T11:21+0100
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
радивоје раша андрић
филм
сергеј трифуновић
небојша глоговац
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/02/0b/1150787684_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_eec2884995cfc445601dd96ffbe45960.jpg
После 22 године од култног филма „Муње“ са Сергејом Труфуновићем, Борисом Миливојевићем и Николом Ђуричком, Радивоје Раша Андрић режира наставак под називом „Муње: Опет“ који у биоскопе стиже у марту.Како тече рад на новом филму? Докле сте стигли са новим „Муњама?- Било је све некако интензивно, јер смо „напали“ сценарио у мају, а мање од годину дана касније филм треба да изађе. Од тренутка када смо стварно почели да радимо на тексту, а не да се играмо, било је заиста интензивно и радно.Можете ли да упоредите снимање „Муња“ некад и сад?- Сада смо имали много боље услове. Онда нисмо имали уопште пара. Буџет филма је био 300.000 марака, што је сада отприлике 150.000 евра, а данас филмови коштају од 700.000 до милион евра. Буџетом тада нисмо имали предвиђену сценску технику. Нисмо имали ништа. Ово је била права продукција, а оно герилска борба неколико људи са целим светом. Отпор према идеји снимања наставкаКаква је била атмосфера на снимању, сарадња са Николом Ђуричком, Борисом Миливојевићем, Сергејем Трифуновићем?- Од првог момента када смо почели да радимо још деведесетих година, увек смо одлично сарађивали. Наравно да смо се нервирали, свађали и драли се једни на друге, али смо се и љубили. То је нормалан део процеса. Волим те људе. Сад смо мало оматорили и расули се по свету, али су то људи са којима сам могао да проводим време и када не радимо. То је као када бираш људе са којима би ишао на једрење. Мораш озбиљно да одабереш оне са којима ћеш бити на броду седам дана. Тако сам ја изабрао ове људе, мада када замислим Сергеја на једрењу, вероватно би се десила нека катастрофа. Сломили бисмо неко острво.Да ли сте очекивали толику популарност филма „Муње“?- Ни близу. Чак сам молио продуцента да не улаже новац, јер ће то бити мали андерграунд филм који ће имати можда 17.000 гледалаца - 30.000 ако будемо имали среће. А он ми је говорио да сам кретен, да ће бити хит. И био је у праву. Све што је Милко Јосифов предвидео да ће се десити, десило се. Не говорим само о филму, него и о фудбалским утакмицама и животу уопште. И сада ја сам забринут, бдијем над филмом. Пазим на свако слово у одјавној шпици, а Милко ми говори да смо успели. Можда ће овог пута да омаши.Да ли сте осећали притисак да после успеха првог филма снимате његов наставак?- Ужасан притисак. Осећао сам ужасан отпор према идеји да се снима наставак. Тај филм је баш погодио моменат у коме је снимљен. Успео је да пренесе тренутак тако да и данас млади, који се у време настанка „Муња“ нису ни родили, гледају га и капирају ствари. Успео је да пренесе дух Београда и времена деведсетих година. Кад бих рекао да сам то планирао, лагао бих. Тај филм је такав испао не из наше главе, него из срца. Онда осећаш притисак како снимити нешто бар исто тако добро, ако не и боље. У једном тренутку сам из главе успео да истерам мисли о прошлом филму и посветио се послу који је преда мном. Заборавио сам одговорност и страх од старог филма, а осећао сам велики страх да не упропастим нешто што је било добро. Филм је у монтажи, имамо доснимавање за серију и сви који су гледали филм на контролним пројекцијама, рекли су да смо осветлали образ.Хвала богу да најзад снимамоГде су данас Маре, Поп и Гојко Сиса?- Маре и Поп и даље живе са мајкама и углавном не раде ништа, а Гојко Сиса држи клубове и музичку сцену у Бечу. Ништа се није променило за 20 година само је Гојко још већа фаца него што је био.У филму „Муње“ се оцртавају последице деведесетих година, њихов утицај пре свега на младе. Да ли ће критике друштва бити и у новом филму и шта се у међувремену променило?- Има је, али тада је било теже време. Био је рат и то крвав до обрва и другачије си се осећао уз ту претњу ратом. Мислим да смо због те напетости направили и такав филм. Мислим да сада нисмо направили толико напет филм, јер је време другачије.Да ли су млади данас другачији од Марета и Попа некада?- О томе овај филм и говори. На први поглед те генерације се страшно разликују. Технологија је направила такав скок и утицала на цивилизацију да је ненормална разлика између моје генерације и оних који сада постају пунолетни. Међутим, када се дубље загледаш, све је исто. Разлике су обланде, а унутра је све исто и то се открива у филму. На почетку су то две групе људи које се не разумеју, а на крају иста екипа која ради на једном задатку и успева да га оствари.Како су Сергеј Трифуновић, Борис Миливојевић и Никола Ђуричко реаговали на идеју о снимању наставка?- Ја то нисам смео да им јавим. Срећом Срђа Анђелић, који је писао сценарио, звао их је, вероватно да и од њих искамчи неке предлоге тако да су они знали много пре. На овом сценарију је почело да се ради пре шест-седам година. Срђа је писао, ја сам пар пута читао. Једном је и Ђуричко прочитао цео, можда и Сергеј. Вукло се. Мене је и даље држао страх. Покушао сам да их натерам да то режира неко други, јер ја више и не познајем Београд ноћу. Мислим на андерграунд Београду кога можда више и нема или га има мање него што га је било онда. Тако да су разни људи већ знали да постоји идеја за снимање наставка па је и реакција била: Хвала богу да најзад снимамо то о чему причате већ шест година.Стварно ми то говоришКакав је Београд данас?- Један од најважнијих разлога који су ми помогли да се упустим у овај филм, јесте што се радња дешава у Бечу. Нисам сигуран да бих пронашао начин да прикажем Београд данас. Наравно због новца у Бечу смо снимали само три дана.Уводите и нове ликове?- Морали смо да нађемо 60 глумаца и уклопимо термине. Снимање је трајало 41 дан и често смо имали по 14 глумаца у кадру. Када су били само Сергеј и Боки, певали смо. Гојко Сиса организује у Бечу прославу 30 година матуре и позвао је све из разреда осим Марета и Попа па се у причи појављује и њихова разредна Смиља Тортура коју игра Сека Саблић.Како су млади глумци реаговали када их је Раша Андрић позвао да снимају нове „Муње“?- Већину знам од раније, али било је богами и реакција типа „Јао, стварно ми то говориш?“. Један глумац није могао да верује, стално је звао да пита да ли је то сигурно, толико му било драго. Па сам замолио директорку филма Наташу Вишић да са њим потпише уговор раније. Био је ужасно узнемирен да ћемо га заменити.Колико вама значи када видите да својим стваралаштвом значите младима и утичете на њих?- Када се срећем са њим, не радујем се томе зато што они мене воле, него зато што ја њих волим. Мени значе млади људи. Ваљда зато тако добро и сарађујемо. Тако да прича о јазу између генерација постоји, али се лако превазилази ако имаш жељу.Успевате својим филмовима привучете пажњу младих и напуните биоскопе о чему сведочи и Ваше претходно остварење „Лето када сам научила да летим“?- Изгледа да умем да погодим оно што је публици блиско, занимљиво, смешно, тужно. Успевам да ухватим публику и да им држим пажњу. Има много људи који боље причају вицеве од мене, али у филму умем да пренесем причу на добар начин, да их дирне у срце и да их насмеје.
https://sputnikportal.rs/20220325/leto-kada-sam-naucila-da-letim-najbolji-evropski-film-za-decu-1135805637.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, радивоје раша андрић, филм, сергеј трифуновић, небојша глоговац
култура, култура – интервјуи и аналитика, радивоје раша андрић, филм, сергеј трифуновић, небојша глоговац
Радивоје Андрић: „Муње: Опет“ посвећене Небојши Глоговцу – Појављује се у филму на занимљив начин
Глоги је још био жив када смо почели да радимо на филму. Када је је умро, сматрали смо да нема смисла да снимамо без њега, али после неколико година одлучили смо да направимо филм. Небојша Глоговац се на занимљив начин појављује у филму. Филм је и посвећен њему, каже за Спутњик Радивоје Раша Андрић, редитељ остварења „Муње: Опет“.
После 22 године од култног филма „Муње“ са Сергејом Труфуновићем, Борисом Миливојевићем и Николом Ђуричком, Радивоје Раша Андрић режира наставак под називом „Муње: Опет“ који у биоскопе стиже у марту.
Како тече рад на новом филму? Докле сте стигли са новим „Муњама?
- Било је све некако интензивно, јер смо „напали“ сценарио у мају, а мање од годину дана касније филм треба да изађе. Од тренутка када смо стварно почели да радимо на тексту, а не да се играмо, било је заиста интензивно и радно.
Можете ли да упоредите снимање „Муња“ некад и сад?
- Сада смо имали много боље услове. Онда нисмо имали уопште пара. Буџет филма је био 300.000 марака, што је сада отприлике 150.000 евра, а данас филмови коштају од 700.000 до милион евра. Буџетом тада нисмо имали предвиђену сценску технику. Нисмо имали ништа. Ово је била права продукција, а оно герилска борба неколико људи са целим светом.
Отпор према идеји снимања наставка
Каква је била атмосфера на снимању, сарадња са Николом Ђуричком, Борисом Миливојевићем, Сергејем Трифуновићем?
- Од првог момента када смо почели да радимо још деведесетих година, увек смо одлично сарађивали. Наравно да смо се нервирали, свађали и драли се једни на друге, али смо се и љубили. То је нормалан део процеса. Волим те људе. Сад смо мало оматорили и расули се по свету, али су то људи са којима сам могао да проводим време и када не радимо. То је као када бираш људе са којима би ишао на једрење. Мораш озбиљно да одабереш оне са којима ћеш бити на броду седам дана. Тако сам ја изабрао ове људе, мада када замислим Сергеја на једрењу, вероватно би се десила нека катастрофа. Сломили бисмо неко острво.
Да ли сте очекивали толику популарност филма „Муње“?
- Ни близу. Чак сам молио продуцента да не улаже новац, јер ће то бити мали андерграунд филм који ће имати можда 17.000 гледалаца - 30.000 ако будемо имали среће. А он ми је говорио да сам кретен, да ће бити хит. И био је у праву. Све што је Милко Јосифов предвидео да ће се десити, десило се. Не говорим само о филму, него и о фудбалским утакмицама и животу уопште. И сада ја сам забринут, бдијем над филмом. Пазим на свако слово у одјавној шпици, а Милко ми говори да смо успели. Можда ће овог пута да омаши.
Да ли сте осећали притисак да после успеха првог филма снимате његов наставак?
- Ужасан притисак. Осећао сам ужасан отпор према идеји да се снима наставак. Тај филм је баш погодио моменат у коме је снимљен. Успео је да пренесе тренутак тако да и данас млади, који се у време настанка „Муња“ нису ни родили, гледају га и капирају ствари. Успео је да пренесе дух Београда и времена деведсетих година. Кад бих рекао да сам то планирао, лагао бих. Тај филм је такав испао не из наше главе, него из срца. Онда осећаш притисак како снимити нешто бар исто тако добро, ако не и боље. У једном тренутку сам из главе успео да истерам мисли о прошлом филму и посветио се послу који је преда мном. Заборавио сам одговорност и страх од старог филма, а осећао сам велики страх да не упропастим нешто што је било добро. Филм је у монтажи, имамо доснимавање за серију и сви који су гледали филм на контролним пројекцијама, рекли су да смо осветлали образ.
Хвала богу да најзад снимамо
Где су данас Маре, Поп и Гојко Сиса?
- Маре и Поп и даље живе са мајкама и углавном не раде ништа, а Гојко Сиса држи клубове и музичку сцену у Бечу. Ништа се није променило за 20 година само је Гојко још већа фаца него што је био.
У филму „Муње“ се оцртавају последице деведесетих година, њихов утицај пре свега на младе. Да ли ће критике друштва бити и у новом филму и шта се у међувремену променило?
- Има је, али тада је било теже време. Био је рат и то крвав до обрва и другачије си се осећао уз ту претњу ратом. Мислим да смо због те напетости направили и такав филм. Мислим да сада нисмо направили толико напет филм, јер је време другачије.
Да ли су млади данас другачији од Марета и Попа некада?
- О томе овај филм и говори. На први поглед те генерације се страшно разликују. Технологија је направила такав скок и утицала на цивилизацију да је ненормална разлика између моје генерације и оних који сада постају пунолетни. Међутим, када се дубље загледаш, све је исто. Разлике су обланде, а унутра је све исто и то се открива у филму. На почетку су то две групе људи које се не разумеју, а на крају иста екипа која ради на једном задатку и успева да га оствари.
Како су Сергеј Трифуновић, Борис Миливојевић и Никола Ђуричко реаговали на идеју о снимању наставка?
- Ја то нисам смео да им јавим. Срећом Срђа Анђелић, који је писао сценарио, звао их је, вероватно да и од њих искамчи неке предлоге тако да су они знали много пре. На овом сценарију је почело да се ради пре шест-седам година. Срђа је писао, ја сам пар пута читао. Једном је и Ђуричко прочитао цео, можда и Сергеј. Вукло се. Мене је и даље држао страх. Покушао сам да их натерам да то режира неко други, јер ја више и не познајем Београд ноћу. Мислим на андерграунд Београду кога можда више и нема или га има мање него што га је било онда. Тако да су разни људи већ знали да постоји идеја за снимање наставка па је и реакција била: Хвала богу да најзад снимамо то о чему причате већ шест година.
- Један од најважнијих разлога који су ми помогли да се упустим у овај филм, јесте што се радња дешава у Бечу. Нисам сигуран да бих пронашао начин да прикажем Београд данас. Наравно због новца у Бечу смо снимали само три дана.
- Морали смо да нађемо 60 глумаца и уклопимо термине. Снимање је трајало 41 дан и често смо имали по 14 глумаца у кадру. Када су били само Сергеј и Боки, певали смо. Гојко Сиса организује у Бечу прославу 30 година матуре и позвао је све из разреда осим Марета и Попа па се у причи појављује и њихова разредна Смиља Тортура коју игра Сека Саблић.
Како су млади глумци реаговали када их је Раша Андрић позвао да снимају нове „Муње“?
- Већину знам од раније, али било је богами и реакција типа „Јао, стварно ми то говориш?“. Један глумац није могао да верује, стално је звао да пита да ли је то сигурно, толико му било драго. Па сам замолио директорку филма Наташу Вишић да са њим потпише уговор раније. Био је ужасно узнемирен да ћемо га заменити.
Колико вама значи када видите да својим стваралаштвом значите младима и утичете на њих?
- Када се срећем са њим, не радујем се томе зато што они мене воле, него зато што ја њих волим. Мени значе млади људи. Ваљда зато тако добро и сарађујемо. Тако да прича о јазу између генерација постоји, али се лако превазилази ако имаш жељу.
Успевате својим филмовима привучете пажњу младих и напуните биоскопе о чему сведочи и Ваше претходно остварење „Лето када сам научила да летим“?
- Изгледа да умем да погодим оно што је публици блиско, занимљиво, смешно, тужно. Успевам да ухватим публику и да им држим пажњу. Има много људи који боље причају вицеве од мене, али у филму умем да пренесем причу на добар начин, да их дирне у срце и да их насмеје.
