Живео је за позориште: Одлазак глумца у чијој је биографији садржана историја српског филма
17:10 10.03.2023 (Освежено: 17:32 10.03.2023)
© Фото : Народно позориште/Жељко Јовановић
Пратите нас
Танасије Узуновић, из чувене је и старе српске породице, и то се увек видело у његовом држању и разговору и по томе се увек одвајао. Више је личио на неког официра него на глумца, а чини ми се да је такве улоге највише и волео, каже редитељ Данило Бећковић поводом смрти драмског уметника Танасија Узуновића.
Велики глумац и уметник, бескомпромисан и бескрајно захтеван према себи и другима, првак Драме Народног позоришта Танасије Узуновић преминуо је 10. марта у 81. години.
На матичној сцени последњу улогу, лик Зарије Вучића, једног од главних јунака култне „Велике драме“ Синише Ковачевића, одиграо је 19. јануара ове године.
Један од највећих глумаца
„Био је вредан до фанатизма и успео је да савлада ту дугу представу, за њега веома тешку. Толико је био убедљив да је публика била фасцинирана. На крају представе, у финалу, које је поетички замислио Синиша Ковачевић, он устаје из столице у којој седи три и по сата и одигра скок из црногорског ора уз овације публике“, каже за Спутњик глумац Љубивоје Тадић.
Тадић наглашава да је Узуновић био један од наших највећих глумаца савременог доба:
„Како сам још као младић гледао представе у свим београдским позориштима, одушевљавао ме је улогама у Југословенском драмском позоришту где је, чак и у неким слабијим представама, држао до свог нивоа који је постигао вероватно још као студент. У великим улогама и значајним представа које је посебно радио са Стевом Жигоном, био је изванредан. Ту је њихов Шекспир, кога су савладавали маестрално. Танасије је имао сјајну способост говора и мишљења што је неопходно да бисте играли Шекспира. Последњу велику и значајну улогу у Југословенском драмском позоришту одиграо је у чувеној представи 'У потпалубљу'“.
Танасије Узуновић
© Фото : Народно позориште
Несуђени сликар живео за позориште
Завршио је и сликарску школу. Кад год би у младости насликао нешто, имао је осећај да „краде“ од глуме и изневерава себе, сматрајући глуму својом приоритетном љубављу. Схватио је, ипак, да је стваралачки извор исти, само су изражајна средства другачија.
Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Године 1967. постао је стални члан Југословенског драмског позоришта где је провео три деценије.
Након представе „У потпалубљу“, присећа се Љубивоје Тадић, Танасије Узуновић није био ангажован ни у једној представи ЈДП-а:
„Знао сам колико му је било тешко јер је живео за позориште. Публика га највише зна по његовим телевизијским улогама у којима је био одличан, али они који су га гледали у позоришту много више су могли да уоче његов таленат. Када сам 2001. постао управник Народног позоришта, позвао сам директора ЈДП-а Бранка Цвејића са жељом да Танасија Узуновић пређе у национални театар. Тако да је он крај свог радног века и касније пензију провео играјући у Народном позоришту. Одиграо је велики број улога и доживео је глумачку ренесансу. Одговорио је свим захтевима без обзира на повремене здравствене проблеме“.
Тадић каже да га је играње у представама са Узуновићем враћало у у време студирања на Академији:
„Многи одлични, талентовани глумци заборављају поступак који смо радили на Академији, а ми смо држали до тог поступка, зато је наше глумиште последње од великих имаћа наше културе. После одласка Славка Миловановића и Радована Миљанића, остао сам без још једног свог животног пријатеља. Наше пријатељство је трајало од времена када сам био млад глумац. Он је мене подржавао, а ја сам му узвратио када сам проценио да је у пуној снази, а седи у позоришту, што је за глумца највећа казна“.
Танасије Узуновић у представи "Велика драма"
© Фото : Народно позориште/Жељко Јовановић
Више личио на официра него на глумца
Танасије Узуновић је рођен у Нишу 25. септембра 1942. године.
Унук је Николе Узуновића, носиоца Легије части и председника Владе Краљевине Југославије између два рата.
„Танасије Узуновић, из чувене је и старе српске породице, и то се увек видело у његовом држању и разговору и по томе се увек одвајао. Више је личио на неког официра него на глумца, а чини ми се да је такве улоге највише и волео“, каже редитељ Данило Бећковић у чијем је филму „Мали Будо“ играо.
Узуновић је одиграо више запажених улога у телевизијским драмама и фимовима: „Кораци кроз маглу“, „Јад“, „Девојачки мост“, „Тренер“, „Човек кога треба убити“, „Шта је с тобом Нина?“, „Лагер Ниш“, „Атоски вртови“, „Косовски бој“, „Сабирни центар“... Играо је, поред Винсента Переза у филму „Скандал у римској банци“ (Стефан Реали).
„Његова биографија је нека врста историје српског филма, коју је својим даром и радом толико оплеменио и обогатио. Ја ћу му остати вечно захвалан на дивној сарадњи и несебичној помоћи коју ми је пружио на мом првом филму“, наглашава Бећковић.
Игром судбине, испоставило се да је прва улога коју је добио као стални члан ансамбла Драме Народног позоришта (Зарије Вучића у „Великој драми“), уједно била и последња коју је одиграо у својој веома богатој и успешној каријери.
Глумица Вјера Мујовић је са њим играла и у „Великој драми“ и у серији „Мој рођак са села“ у којој је маестрално тумачио српског сељака Рајка Малешевића.
„Он је заиста био велики глумац, велики уметник, али и бескомпромисан. Увек искрен, директан, некада и на своју штешу. То га је коштало многих неодиграних улога. Био је бескрајно захтеван према себи, а онда и према својим колегама и целој екипи. Мислим да је то и један од услова да будете велики уметник. Играли смо више од две деценије заједно, у истим сценама у представи 'Велика драма'. Када би неко ускакао у поделу захтевао је да тај глумац бриљантно влада свиме што је потребно за тај лик. Сигурно ћу га се сећати када поново будем на сцени, као некога ко захтева одговорност и од мене“, наглашава Мујовић.
Последњу премијерну улогу у националном театру остварио је у драми Синише Ковачевића „Године врана“, премијерно изведене у марту прошле године, у којој је, у алтернацији са Драгославом Илићем, тумачио лик Краља Петра.
Добитник је више значајних признања, међу којима се посебно издвајају Октобарска награда Града Београда и Стеријина награда, као и Печат Народног позоришта који је добио пре годину и по дана поводом посебног доприноса животу и раду Народног позоришта у Београду.
