https://sputnikportal.rs/20230319/sta-sad-amerikanci-rade-u-siriji-video-1152603429.html
Шта сад Американци раде у Сирији? /видео/
Шта сад Американци раде у Сирији? /видео/
Sputnik Србија
Резултати гласања су следећи: 103 „за“ и „321“ против. Место дешавања: Представнички дом америчког Конгреса. Тема о којој се одлучивало: повлачење америчких... 19.03.2023, Sputnik Србија
2023-03-19T21:31+0100
2023-03-19T21:31+0100
2023-03-19T21:31+0100
свет
свет
америка
сирија
коментари и аналитика
свет – политика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111924/50/1119245007_0:255:4896:3009_1920x0_80_0_0_13cd209b70c1186cdf5ca665deae0dce.jpg
Американци не напуштају Сиријску Арапску Републику, иако их тамо нико никада није позвао!Одакле право Американцима да буду у СиријиПо ком основу су запосели око четвртине територије једне чланице УН!? Одакле им право!? Са којим су мандатом тамо!? Како на то гледају њихови европски савезници и остали партнери – заштитници територијалног интегритета суверених држава!? Када се покрећу све те силне расправе о кршењу међународног права и политичким последицама таквих корака, сиријски случај једноставно не може бити заобиђен. Из било ког угла да се посматра то је скандал, по много чему већи и од „упада у Ирак“.Сукоб у Сирији, иако у доброј мери „контролисан“ након 2016. године и продора руских снага у Алепо и даље није завршен. Улази у тринаесту годину трајања, „оставио је иза себе“ 350.000 жртава и хуманитарну катастрофу којом је директно погођено преко 14 милиона људи. Тринаесту годину!И да је реч само о одржавању присуства због нафте, неконтролисане експлоатације бушотина на североистоку земље, па је за тај временски период то превише, и у барелима и у доларима. Исплатило се Американцима, вишеструко. А овде није реч само о нафти!Циљеви САД на Блиском истокуЛојд Остин, амерички министар одбране, посетио је Ирак и Израел и том приликом врло прецизно говорио о стратешким циљевима на Блиском Истоку. Неће бити повлачења из Ирака, блиском сарадњом са Тел Авивом координираће се супротстављање заједничким претњама и тако јачати регионална стабилност.Наравно, оно што је за једне стабилност, односно – успостављање пожељног поретка који ће трајати, за друге је – нестабилност. Када се говори о регионалној стабилности за САД и Израел, то не значи да ће и остали бити стабилни. Напротив! Пут до регионалне стабилности за САД и Израел води преко дестабилизације Ирана.Још раније, на ову тему огласио се и први човек Стејт департмента, Ентони Блинкен: „Наставићемо заједно да радимо да се супротставимо опасном и дестабилизујућем утицају Ирана. Као што је председник Бајден рекао, САД су оријентисане ка спречавању Ирана да направи нуклеарно оружје. Иран није претња само Израелу и региону, већ све више и целом свету!“ Отуда и останак америчких војних снага у Сирији и Ираку.Украјина засенила остале кризеДешавања у Украјини те потпуни колапс односа Запада и Русије, засенили су све остале кризне теме и геополитичка жаришта. Као да се привремено заборавило и на америчку бежанију из Авганистана, и на ломове по латиноамеричким земљама, и на блискоисточне потресе.Међутим, то што се као привремено заборавило на нешто, не значи и да је то нешто испарило, нестало.Иако у сенци, кризне теме и даље су актуелне, геополитичка жаришта и даље су активна. На Блиском истоку се „опасно кува“. Кинеске аквизиције изазивају позорност, последња иницијатива у низу која се тиче приближавања ставова Техерана и Ријада не само да је текући успех вредан пажње (пре тога су током посете Си Ђинпинга Саудијској Арабији одржани самити Кина – Заливски савет за сарадњу и Кина – Арапска лига), већ и назнака да се на дуги рок може смањити конфликтни потенцијал у овом делу света посредовањем незападних сила, што је онда знак САД да њихов утицај радикално копни.После „заглављивања“ у ирачком песку, неуспеха у спровођењу Арапског пролећа и „одметнутог“ Ердогана, само су им још сада фалили Кинези са својим аквизицијама и инвестицијама. Вашингтону би, заправо, одговарала нека „контролисана криза“ преко које би САД вратиле изгубљене позиције и опет се наметнуле за кључног чиниоца блискоисточне регионалне безбедности. Време им није савезник, околности им не иду на руку.Могућа „излазна стратегија“…Такође, „отварање другог фронта“ могло би се показати као „излазна стратегија“ уколико дешавања у Украјини крену у нежељеном смеру. Руско „проваљивање“ осам година утврђиваног фронта у Донбасу, према свим најавама, биће проблематично не само због судбине даљих операција НАТО и тактичког постављања, већ и политички и психолошки за све оне који су безрезервно подржавали режим у Кијеву претходних годину дана.Бежанија из Авганистана замаскирана је хитрим отварањем украјинског фронта, па по том поделу и слом у Украјини може бити замаскиран индуковањем новог оружаног сукоба. Пулс Ирана и његова способност да се брани већ су „опипавани“ крајем јануара када је дроновима – камиказама гађан огроман број војних инсталација.За Техеран је проблематично и што су неке од тих инсталација дубоко у унутрашњости територије, на пример око Исфахана. Несумњиво, Израел је спреман да учини све како би зауставио ирански нуклеарни програм. Исто тако, несумњиво је и да су у томе до сада постигли ограничен успех. Можда су својим операцијама успорили овај пројекат, али га нису и зауставили. Према (не)потврђеним информацијама које долазе из Међународне агенције за атомску енергију, Иран већ поседује уранијум обогаћен на око 85% и близу је оних фамозних „девет десетина“ неопходних за „војне сврхе“ (weapon grade). Показало се у пракси да је без подршке САД за Израел врло ризично улазити у свеобухватнији подухват, са вишим циљевима и разорнијим последицама.Да ли је могућ сукоб против Ирана?Опет, иако у Вашингтону никада није недостајало „јастребова“ спремних да „залегну“ за те више циљеве, показало се и да је тај „кружок за свеобухватнији подухват“ остајао у мањини. Америчку колебљивост подстицале су суморне прогнозе о разорним последицама. Дестабилизација Блиског истока и започињање шире војне операције против Ирана могло би довести свет на ивицу новог великог рата, према којем би све што се дешава у Украјини било тек неки мање значајан локални рат.Ипак, ни ова већина која је зазирала од последица није спремна на повлачење.Један Авганистан довољан је за ову генерацију политичара, генерала и идеолога! Зато се до даљњег остаје у Сирији. И Ираку, свакако.Уз врло прецизно наглашавање стратешког партнерства са Изаелом. Из чега логично произилази да је Иран фактор дестабилизације и могућа мета. Не само због регионалног односа снага, већ и због отвореног савезништва и разгранате сарадње са Русијом и Кином.
америка
сирија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, америка, сирија, коментари и аналитика, свет – политика
свет, америка, сирија, коментари и аналитика, свет – политика
Шта сад Американци раде у Сирији? /видео/
Резултати гласања су следећи: 103 „за“ и „321“ против. Место дешавања: Представнички дом америчког Конгреса. Тема о којој се одлучивало: повлачење америчких снага из Сирије.
Американци не напуштају Сиријску Арапску Републику, иако их тамо нико никада није позвао!
Одакле право Американцима да буду у Сирији
По ком основу су запосели око четвртине територије једне чланице УН!? Одакле им право!? Са којим су мандатом тамо!? Како на то гледају њихови европски савезници и остали партнери – заштитници територијалног интегритета суверених држава!? Када се покрећу све те силне расправе о кршењу међународног права и политичким последицама таквих корака, сиријски случај једноставно не може бити заобиђен. Из било ког угла да се посматра то је скандал, по много чему већи и од „упада у Ирак“.
Сукоб у Сирији, иако у доброј мери „контролисан“ након 2016. године и продора руских снага у Алепо и даље није завршен. Улази у тринаесту годину трајања, „оставио је иза себе“ 350.000 жртава и хуманитарну катастрофу којом је директно погођено преко 14 милиона људи. Тринаесту годину!
И да је реч само о одржавању присуства због нафте, неконтролисане експлоатације бушотина на североистоку земље, па је за тај временски период то превише, и у барелима и у доларима. Исплатило се Американцима, вишеструко. А овде није реч само о нафти!
Циљеви САД на Блиском истоку
Лојд Остин, амерички министар одбране, посетио је Ирак и Израел и том приликом врло прецизно говорио о стратешким циљевима на Блиском Истоку. Неће бити повлачења из Ирака, блиском сарадњом са Тел Авивом координираће се супротстављање заједничким претњама и тако јачати регионална стабилност.
Наравно, оно што је за једне стабилност, односно – успостављање пожељног поретка који ће трајати, за друге је – нестабилност. Када се говори о регионалној стабилности за САД и Израел, то не значи да ће и остали бити стабилни. Напротив! Пут до регионалне стабилности за САД и Израел води преко дестабилизације Ирана.
Још раније, на ову тему огласио се и први човек Стејт департмента, Ентони Блинкен: „Наставићемо заједно да радимо да се супротставимо опасном и дестабилизујућем утицају Ирана. Као што је председник Бајден рекао, САД су оријентисане ка спречавању Ирана да направи нуклеарно оружје. Иран није претња само Израелу и региону, већ све више и целом свету!“ Отуда и останак америчких војних снага у Сирији и Ираку.
Украјина засенила остале кризе
Дешавања у Украјини те потпуни колапс односа Запада и Русије, засенили су све остале кризне теме и геополитичка жаришта. Као да се привремено заборавило и на америчку бежанију из Авганистана, и на ломове по латиноамеричким земљама, и на блискоисточне потресе.
Међутим, то што се као привремено заборавило на нешто, не значи и да је то нешто испарило, нестало.
Иако у сенци, кризне теме и даље су актуелне, геополитичка жаришта и даље су активна. На Блиском истоку се „опасно кува“. Кинеске аквизиције изазивају позорност, последња иницијатива у низу која се тиче приближавања ставова Техерана и Ријада не само да је текући успех вредан пажње (пре тога су током посете Си Ђинпинга Саудијској Арабији одржани самити Кина – Заливски савет за сарадњу и Кина – Арапска лига), већ и назнака да се на дуги рок може смањити конфликтни потенцијал у овом делу света посредовањем незападних сила, што је онда знак САД да њихов утицај радикално копни.
После „заглављивања“ у ирачком песку, неуспеха у спровођењу Арапског пролећа и „одметнутог“ Ердогана, само су им још сада фалили Кинези са својим аквизицијама и инвестицијама. Вашингтону би, заправо, одговарала нека „контролисана криза“ преко које би САД вратиле изгубљене позиције и опет се наметнуле за кључног чиниоца блискоисточне регионалне безбедности. Време им није савезник, околности им не иду на руку.
Могућа „излазна стратегија“…
Такође, „отварање другог фронта“ могло би се показати као „излазна стратегија“ уколико дешавања у Украјини крену у нежељеном смеру. Руско „проваљивање“ осам година утврђиваног фронта у Донбасу, према свим најавама, биће проблематично не само због судбине даљих операција НАТО и тактичког постављања, већ и политички и психолошки за све оне који су безрезервно подржавали режим у Кијеву претходних годину дана.
Бежанија из Авганистана замаскирана је хитрим отварањем украјинског фронта, па по том поделу и слом у Украјини може бити замаскиран индуковањем новог оружаног сукоба. Пулс Ирана и његова способност да се брани већ су „опипавани“ крајем јануара када је дроновима – камиказама гађан огроман број војних инсталација.
За Техеран је проблематично и што су неке од тих инсталација дубоко у унутрашњости територије, на пример око Исфахана. Несумњиво, Израел је спреман да учини све како би зауставио ирански нуклеарни програм. Исто тако, несумњиво је и да су у томе до сада постигли ограничен успех. Можда су својим операцијама успорили овај пројекат, али га нису и зауставили. Према (не)потврђеним информацијама које долазе из Међународне агенције за атомску енергију, Иран већ поседује уранијум обогаћен на око 85% и близу је оних фамозних „девет десетина“ неопходних за „војне сврхе“ (weapon grade). Показало се у пракси да је без подршке САД за Израел врло ризично улазити у свеобухватнији подухват, са вишим циљевима и разорнијим последицама.
Да ли је могућ сукоб против Ирана?
Опет, иако у Вашингтону никада није недостајало „јастребова“ спремних да „залегну“ за те више циљеве, показало се и да је тај „кружок за свеобухватнији подухват“ остајао у мањини. Америчку колебљивост подстицале су суморне прогнозе о разорним последицама. Дестабилизација Блиског истока и започињање шире војне операције против Ирана могло би довести свет на ивицу новог великог рата, према којем би све што се дешава у Украјини било тек неки мање значајан локални рат.
Ипак, ни ова већина која је зазирала од последица није спремна на повлачење.
Један Авганистан довољан је за ову генерацију политичара, генерала и идеолога! Зато се до даљњег остаје у Сирији. И Ираку, свакако.
Уз врло прецизно наглашавање стратешког партнерства са Изаелом. Из чега логично произилази да је Иран фактор дестабилизације и могућа мета. Не само због регионалног односа снага, већ и због отвореног савезништва и разгранате сарадње са Русијом и Кином.
