НАТО агресија на СРЈ била је проба за рат са Русијом
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
НАТО агресија на СР Југославије, извршена пре 24 године, била је почетак, а дешавања са Русијом данас епилог нечега чији корени датирају још са почетка деведесетих година: била је то проба за рат који Запад сада води против Русије, оцењују саговорници Спутњика.
Најмоћније силе света под кишобраном НАТО пакта пре 24 године напале су тадашњу Савезну Републику Југославију (СРЈ), 24. марта 1999. године без одобрења Савета безбедности Уједињених нација (СБУН). Бомбардовање је трајало 78 дана, а према подацима Министарства одбране Србије, погинуо је 1.031 припадник војске и око 2.500 цивила, међу њима 89 деце.
Рањено је око шест хиљада људи и 5.173 војника и полицајаца, учињена је непроцењива материјална штета, пре свега на цивилним објектима.
Проба за рат са Русијом
Др Никола Шаиновић, у то време премијер Србије и потпредседник Владе Југославије, као и Љубинко Ђурковић, пензионисани пуковник Војске Србије и командант другог батаљона 125. моторизоване бригаде Приштинском корпуса Војске Југославије током битке на Кошарама, за Спутњик су поделили своја сећања на тадашњи период.
„Почетком деведесетих година људи у Србији су често постављали питање зашто су Енглези и Американци против нас, када смо им били савезници у два сетска рата. Ту је почетак одговора. Били смо савезници против Немачке, а падом Берлинског зида почиње и рат против Русије. Рат се одвијао тако што је прво разбијен Варшавски пакт, па СССР и ево, данас су дошли на границу Русије. Исто се то догађало са СФРЈ, јер ако окренемо ствари и ако се сила креће од Запада ка Истоку са великим упливом германске доктрине, онда се данас као савезници узимају традиционални немачки савезници“, каже Шаиновић.
Ђурковић подсећа да је међу првима још 1999. године рекао да НАТО агресија није била смо напад на СРЈ, већ да је тада започет рат и против Русије.
„То није била само проба, и сматрам да ми тада нисмо успели да их зауставимо и створили тампон временску зону од десетак и више година када је према Русији већ почело да се испољавају одређена дејства у том хибридном рату све би било другачије. Тако да и Русија то зна, памти и не заборавља и увек истиче а и све су чешћи коментари руских аналитичара да је управо то било то о чему сада говоримо,“ уверен је Ђурковић.
Резолуцијом 12 44 дали себи излаз
Разлог због кога је НАТО покренуо напад на СРЈ заснивао се на лажи Вилијама Вокера, бившег шефа Верификационе мисије ОЕБС-а да је у селу Рачак на Косову и Метохији српска војска и полиција извршила масакр над недужним албанским становништвом. Иако се касније испоставило да су то били припадници терористичке Ослободилачке војске Косова, Вокер за ту лаж никада није одговарао а Србија није никад добила ни обично – извините.
Шаиновић каже да је на Југославију још почетком деведесетих стављена мета, а да се само чекао наводни повод да НАТО крене, који су нашли на Косову у и Метохији.
„Американци су у лето 1998. године напустили Ибрахима Ругову који је био носилац сепаратистичког покрета Албанаца на Косову, али он није био за оружани устанак, због чега су они прешли на ОВК. Дакле, добили су агресивно радикалну структуру која је кренула у две битке: једну да добије власт међу Албанцима, и зато је почетком 1998. године било више Албанца жртава од стране ОВК него Срба, а од половине те године па надаље обрнуто. То је први период преузимања власти а главне жртве Албанаца су били припадници Руговине политичке структуре и војне организације ФАРК,“ објашњава Шаиновић.
Рехабилитација терористичке ОВК
Наш саговорник се сећа да су Американци још у лето 1998. говорили о злочинима ОВК али да су они рекли да је то ослободилачка војска и да им је све дозвољено.
„Иронично је да су управо за тај период за ратне злочине оптужени лидери и команданти терористичке ОВК којима се сада суди у Хагу. Значи, за терор над становништвом који су они вршили а нама дали сурови повод да ми морамо да интервенишемо са нашим снагама безбедности што је НАТО једва дочекао да би уследио притисак у Рамбујеу и све остало до самог бомбардовања,“ истиче саговорник Спутњика.
С обзиром да војна сила, то јест бомбардовање, наставља он, није била довољна јер је заустављена, и како нису успели да се пробију преко границе на КиМ, тежиште бомбардовања су преместили са војних, на цивилне циљеве.
„Дошли смо тада у ситуацију да можемо да бранимо Кошаре и саму границу али не и, рецимо, Крагујевац из ваздуха, јер је су имали надмоћ. Тако да су онда дали Резолуцију 12 44 као излаз себи, јер у тој резолуцији је било све оно што смо ми тражили у Рамбујеу својевремено а они одбили. То су нам дали јер су знали да на мање нећемо да пристанемо. И то је наш успех али трагедија се и даље се наставља - људи су прогнани, штете су огромне,“ каже Шаиновић.
Покушај копнене агресије
Србија, њен суверенитет се од НАТО бомбардовања бранио на Кошарама, а Ђурковић, који је био командант батаљона на Кошарама, каже да иако су у војсци били обавештени шта се спрема, до последњег тренутка нису могли да поверују да ће НАТО на челу са Америком учинити такав преседан и напасти нашу земљу.
„Јединице на целом КиМ нарочито у Метохији су 1998. године водиле противтерористичку операцију против ОВК и фактички смо успели да их уклонимо, али свет је хтео да задржи нека њихова језгра, јер су нас са нашом операцијом били ограничили до 30. септембра те године", каже Ђурковић, уз констатацију да је Запад омогућио ОВК да се опорави и збије редове до почетка НАТО агресије.
Најмање смо очекивали да ће се велике силе понети тако, каже он, и да ће не само бомбардовати нашу слободарску држави него и да ће допустити да се над Србима изврши геноцид и потпуно погази и међународно и ратно право.
„Када је почела агресија ми смо са јединицама санирали те заостале терористичке групације, а оно што је за тај период карактеристично јесте да нису била испољена претерана дејства бомбардовања. Гађали су војне објекте, али није било ни на помолу да ће кренути и у копнену агресију. Та фаза агресије је кренула 9. Априла. Њихове јединице су биле састављене од заосталих ОВК терористичких групација а фактички НАТО планери су хтели и постигли су делимично да нас изненаде отпочињањем копнене акције из правца Кошара, касније и на правцу Паштрика. Нису у томе имали успеха а наша команда се преструктуирала, доведене су и свеже снаге које су парирале тој копненој интервенцији и државна граница Србије, територија и сувереност је сачувана,“ прича саговорник Спутњика.
Толико просуте муниције, а НАТО није постигао циљ
С обзиром да је одбрана коју је спрска војска користила током бомбардовања СРЈ, посебно део који је био на Косову и Метохији, изучавана и анализирана на многим па и на америчким војним академијама, наш саговорник каже:
„Ми смо победничка војска која се по мировном споразуму предислоцирала у гарнизоне и места по унутрашњости Србије, а друго, с обзиром на толико НАТО дејствовање, ми смо имали минималне губитке у војном смислу који су мањи од један одсто војне технике. Толико просуте НАТО муниције а није постигао жељене резултате јер је уништено само неколико оклопних возила, то јест тенкова. Уништени су углавном чврсти објекти типа касарне, болнице, школе… Али наша војна ефектива није фактички ни претрпела губитке,“ истиче Ђурковић.
Тако мале губитке, како објашњава наш саговорник, наша војска је успела да има захваљујући одличној тактици.
„Стратегијски развој војске, како се то стручно каже, који је издао генерал Небојша Павковић и оперативна дејства које је изводио Приштински корпус на челу са генералом Владимиром Лазаревићем је војно –стручно био тако умешно изведен да НАТО снаге нису могле да парирају тој одбрани. Прављене су макете тенкова и наоружања које су наводиле ракете НАТО на те погрешне циљеве, затим, ту је био и маневар, то јест покрет премештање наших снага и средстава… Артиљеријско-борбене ватрене групе су мењале положај после сваког дејства тако да непријатељ није могао ни да их благовремено уочи. И да не заборавимо најбитније, а то је морал наше војске који је био тако висок да мислим да ће се те генерације војника тешко поновити. Свако ко је био тамо дословце је испоштовао свако слово заклетве које је дао отаџбини и због тога овај дан треба да буде сећање на њих и на њихову храброст,“ истиче наш саговорник.
