Како је настало једино музичко позориште у региону: 100 година од рођења Лоле Ђукића
© Фото : Спутњику уступило Позориште на Теразијама/Архива
Пратите нас
„Тражим да сала буде на Теразијама – био је мој први услов. Хумористичко, или булеварско позориште, које недостаје Београду, мора да буде тамо где шетају бескућници и беспријатељници, где људи убијају време, а ми им онда понудимо смешно убијање самоће, забележио је Радивоје Лола Ђукић, оснивач Позоришта на Теразијама.
Једино музичко позориште у региону
У тежњи да подсете на Лолину изузетну и свестрану личност, али и вредности и идеале на којима је Позориште на Теразијама основано, данас је у том театру уприличена пригодна свечаност поводом 100 година од рођења Радивоја Ђукића.
Радивоје Лола Ђукић рођен је 3. априла 1923. године у Смедереву. Свој радни век започео је као репортер, а затим уређивао дечији, драмски и забавни програм Радио Београда.
Глумица Тања Бошковић, редитељ Здравко Шотра, театролог Светозар Рапајић и новинарка Тања Петернек, у присуству Ђукићеве породице, присетили су се самих почетака рада и околности које су довеле до стварања данас јединог музичког позоришта у региону и Лолиног великог доприноса како позоришту тако и покретању телевизијског културно-уметничког програма.
„Ви мислите да је тада било оволико дипломираних глумаца, уиграних балерина и незапослених музичара као сад и да је формирање ансамбла било забава као рок концерт? Требало је мољакати комичаре, пронаћи оне који излетеше из неког театра, изабрати толико и толико мушких, онолико женских, оваквих балерина, онаквих балетана, па музичаре, корепетиторе и диригенте, а о техничком особљу да и не причам“, написао је Ђукић 1987. у књизи „Склеротични мемоари“ сећајући се стварања Хумористичког позоришта.
Театролог Светозар Рапајић се присетио да је у првим годинама након Другог светског рата била „офанзива оснивања нових културних установа“, а у Београду су власти схватиле да једној метрополи није довољно само Народно позориште:
„Схватили су и да је Београду потребно булеварско позориште које би неговало комедију, оперету, спектакле за забаву, а Лола је, са свега 26 година, већ стекао славу са својим радијским програмом и процењено је да је он права личност за формирање новог хумористичког театра. Био је његов оснивач, и уметнички директор, и драматург и редитељ и организатор. Постављао је оперете, комедије претварао у раскошне музичке спектакле“.
Свечаност поводом 100 година од рођења Лоле Ђукића
© Фото : Спутњику уступило Позориште на Теразијама/Јово Марјановић
Позориште основано уз општу и насмејану сагласност
У својим мемоарима присетио се Ђукић прве представе 1951. године:
„Требало је да Савет, кога је поставио град Београд, одобри позориште као позориште. Нушићев Доктор био је спреман, изволите на пробу и одлучивање. Ако је добро – позориште је рођено, ако не ваља – негде ће нас ваљда расподелити. Режија и главна улога – Јован Гец. Поседао Савет у партер, проба иде добро, али нигде смеха. Ко да се смеје када су ту сви службено?! А изем ти комедију без цепарења. У паузи чика Гец ми каже: 'Сине, ја сам на много места био управник и редитељ и знам: не могу глумци лепо да играју комедију ако им се не смеју. Ми газимо, газимо по вицевима, а Савет се удрвенио као букове цепанице. Пропашћемо због ове тишине!“.
У Савету је био и Ђукићев друг, драмски писац и радио-уредник Миодраг Ђурђевић.
„Шапнем му 'Ђуро , помози нам, смеј се. Како ћу овако сам? Смех је заразан. Баш тако. Пази , седи иза мене, ја знам Нушићева смешна места, па када се ја почешем по глави ти се зацерекај!' Поче други чин. Ја сачекам виц па се почешкам по глави, а Ђура прсне у смех! Окрену се мудри чланови савета ка њему, погледају га, ја држ за главу, а Ђура врисне. Кад то би и трећи пут, почеше и они да гргоћу. Виде и чују Ђуру па се раскравили. Позориште је основано уз општу и насмејану сагласност“, написао је много година касније његов оснивач.
Неки фини људи су живели у то време
Људи су брзо заволели хумористичко позориште:
„Имали смо само једну, али врло озбиљну идеју водиљу – да буде смешно! Упишкити се од смеха за нас је био врло леп обичај. Гледао сам једног официра како за време представе 'Моја беба' удара главом о наслон седишта испред себе. Хоће човек да умре од смејања па ствара себи бол да би се повратио. Неки фини људи су живели у то време. Расположени. И срећни што су дошли бар до карте за смешно позориште, када друге робе нема“.
Представа "Др"
© Фото : Спутњику уступило ПОзориште на Теразијама/Аерхива
Критичари пак, пише Ђукић, имали су другачије мишљење:
„Две године нико није ни споменуо наше позориште. А оно о чему новине не пишу и не постоји! Да ли су критичари били сувише префињени или препаметни за разне Чарлијеве тетке, Довитљиве девојке и наше прве оперете, или се за мном још вукао онај филмско-аферашки реп, а за новинаре се зна да морају бити мудри и опрезни – ја не знам. У сваком случају - народ се упишавао, а критичари су имали добру бешику. Прошла је прва, па друга, па петнаеста премијера, увек у пуној и увек засмејаној дворани, а ниједан лист, ниједан белешкар није хтео да призна да такво позориште уопште и постоји у нашем главном граду, јер је очигледно било деградантно да се у њему гаји и нешто што је лако и смешно, нешто што није дубоко и тешко, што није велика, озбиљна уметност или доказана литература“.
Против када то није било у моди
Глумица Тања Бошковић је имала прилику да заигра у његовом филму „Човек са четири ноге“:
„Хвала богу да сам могла да упознам те фантастичне великане и озбиљне људе који су умели веома озбиљно да се смеју и подсмехну свему што је било бесмислено и глупо. Имали су храбрости када није било модерно да се буде против, а Лола је умео да буде против и то врло недвосмислено и духовито да каже. Са великом радошћу сам прихватила улогу у филму и пошто сам желела да испаднем паметна пред перфектно образованим Лолом, дођем и питам га ко ће бити костимограф. Погледа ме и каже - Ја ћу бити - и донесе ми шерпа плави пешкирић и каже ми – Ево ово је твој костим. Толико сам се смејала током снимања да смо једва снимили неке сцене“.
Прво хумористичко позориште
© Фото : Спутњику уступило Позориште на Теразијама/Архива
Сервисна станица
Ђукић је био један од оснивача Телевизије Београд и њене школе хумора. У оквиру информативног програма, оставио је за собом стотине сатиричних прилога. Написао је и режирао преко 200 емисија.
Серије „Сервисна станица“, „На тајном каналу“, „Музеј воштаних фигура“, „Спавајте мирно“ и друге писао је заједно са Новаком Новаком.
„Дошао сам из војске 1958. године и нисам знао шта је телевизија, али Лола ме је узео за асистента. Брзо је схватио да сам лош асистент и отерао ме у редитеље. 'Сервисну станицу' смо радили тако што он и Новак пишу епизоду, дактилографкиња куца, а ја чекам да изађе папир да га однесем глумцима да бар мало науче оно што ће уживо сутрадан играти. Од њега сам научио ефикасност у раду. Дао ми је шансу да израстем у редитеља“, присетио се Здравко Шотра и нагласио да је из храбрости Лоле Ђукића израсло и ново позориште и телевизијски програм.
На Телевизији Београд је, у својој 53. години, завршио радни век због политичког и програмског неслагања.
Ужаснут оним што се у догађало у држави, од 1990. до 1994. године вратио се сликарству и на отварању своје изложбе у Музеју позоришне уметности у Београду 1992. изјавио је: „Молим вас да ово што видите не вреднујете као сликарство, већ као моју скромну забелешку о ружним данима наше домовине и људима који су створили време у коме смо постали и слепи и мишеви.“
