Овде време стоји, а сат откуцава: Почело пре сто година, наставила руска „Слава“, а прети - 5Г
11:10 08.04.2023 (Освежено: 19:58 08.04.2023)
© Sputnik / Сенка Милош
Пратите нас
Времена су се променила, време се убрзало, али још има људи који цене зидне и стоне сатове. То је као да имате живо биће у кући. Сат је ту да куца, да човека одржава у равнотежи, каже за Спутњик сајџија Петар. Он је трећа генерација часовничара у београдској породици Павић. Верује и последња, дигитална технологија полако убија његов занат.
Улазимо у једну од врло мало преосталих часовничарских радњи у Београду, у Булевару деспота Стефана, на броју 22.. Излог уопште не открива да је реч о правој ризници, о царству мерача времена. Унутра и мирише траг измерених векова, секунд по секунд. Као да смо загазили у прошлост, а време откуцава у будућност.
Део времешних, прелепих сатова остао је од Петровог деде Богдана. Пре Другог светског рата он је био глумац, играо у трупи чувеног Петра Прличког, а 1948. отворио часовничарску радњу на месту Теразијског тунела. Педесетих, када је тунел изграђен, радња је премештена у Цетињску, где је деда радио до пензије.
Занат и радњу наследио је Петров отац Бранислав, а са њим је радила и мајка Светлана. И стриц, по коме је Петар добио име, је био часовничар. Има их у широј породици још, по Србији и Хрватској. Павић каже да га у овај посао није увела никаква породична филозофија, свиђала му се идеја растурања и састављања ствари.
„Просто ми се допадала чињеница да могу да растурим нешто, саставим и да то после ради. Тако сам почео, први сат који сам растурио и саставио био је будилник, руска „СЛАВА“. То сам урадио помоћу зихернадле. Мољакао сам, хтели су да завршавам факултет, да се бавим нечим другим, али молио сам да ме уче. На крају су прихватили“, каже сајџија Петар.
Радња је јединствена по великим, ручно рађеним примерцима, зидним и стоним сатовима.
© Sputnik / Сенка Милош
Има тридесетдевет година, ради пуних 25, а радњу је од оца преузео пре десет, поправља готово све врсте сатова, али се специјализовао за поправку старих зидних и стоних. Највећи изазов су му они стари више од сто година. Мајстора за њих у Србији, каже, скоро да више нема. Многи су прешли на трговину и поправку модернијих модела.
Драгоцени звук зидног сата
Вероватно много шире од главног града Србије не постоји радња са толико сатова. Од „Инсиних“ великих примерака соцреализма, до рустичних, јединствених сатова који имају и приказе из живота, празника, па све до оних најмањих, опточених камењем, које су даме некада носиле око врата.
Ипак, радња је јединствена управо по великим, ручно рађеним примерцима, зидним и стоним сатовима. Павић каже да већина чека поправку, тихују док се не појави њихов део из ко зна којег краја света. Има и оних којима нема помоћи, али су толико лепи, да је морао да их задржи.
Иако се не уклапају у модрене станове са ниским плафонима, још, каже, има зидних и стоних сатова, има људи који их цене.
Детаљи најстаријег стоног сата у радњи, израдио га је у Вараждину 1832. чувени мајстор Георг Глинц.
© Sputnik / Сенка Милош
„То је као да имате живо биће у кући. Док год је навијен, он производи звук, а тај звук ствара неки ритам који остаје у том простору, тако да, као да имате живо биће у стану, као да имате пса који хрче у неком ћошку. Буквално је тако, имате живог створа који је ту. То је заправо и поента старих сатова, немате тишину, звук у позадини попуњава простор. Он је нешто што вас одржава у равнотежи. Прилично су са те стране драгоцени“, истиче.
Најстарији такав сат у радњи има преко 190 година, израдио га је у Вараждину 1832. чувени мајстор Георг Глинц. Он не чека поправку, у власништву је Петра Павића. Уз блажени осмех за ову драгоценост каже; „он је на чувању“.
Пристојни напред, остали стој
Павић ради и поправке специфичног накита, то је научио од колеге који је неко време радио код њега. Један је од ретких који у Београду поправља накит од челика, јер „нико неће да се зеза с тим“.
Ниже и перле, све време док разговарамо, додаје да је више пута пробао да ради друге ствари, али није могао да остави овај необични занат, који није лак, а заправо је, сматра, један од најздравијих послова које је могао да изабере.
„Није физички здрав, није лако седети по цео дан, страдају и очи због разних лупа које морају да се користе, али је занимљив. Немам ни шефа изнад главе који наређује шта да радим, бирам шта ћу радити. То значи, иако нема пуно избора, пошто морају да се плате рачуни, ипак имам довољно луфта да се одбраним од тога да морам да радим за неког ко је тежак, негативан. Могу да изаберем да радим за особу коју сматрам пристојном, која каже „добар дан“, где ћу направити неку разлику тиме што сам поправио тај сат или накит“.
Поправља сатове људима које сматра пристојним, који умеју да кажу "добар дан", јер има и бахатих који то не знају.
© Sputnik / Сенка Милош
Дигитална технологија убија сат
Овај часовничар има породицу, ћерку, али није сигуран да ће га наследити. Верује да је последња генерација, која ће се бавити овим послом. Можда ће, каже, остати понеко ко ће поправљати старе зидне сатове, али и то је питање.
„Технологија полако потпуно прелази на дигиталну. После мене неће бити потребе за овим послом. Оно што знам о накиту и о старим зидним сатовима ћу свакако некога научити, али овај тип рада мислим да неће постојати. Све је више самрт сатова, а 5Г технологија ће их учинити довољно напредним да ће заправо свакоме и требати, имаћете новчаник на руци, лекара, све. Наравно да ћете то ставити, а не механички сат“, каже и додаје да је то у реду, напредак мора да постоји.
На крају посете часовничар Петар извлачи још један раритет, немачки „Јунгханс“, џепни сат који се не среће често, има будилник. Навија га... звук слика живота људи који су га носили у џепу, један придржава цилиндар док гледа на сат, други глади брк. Звук који буди, али без стреса, као музиком. Звук другог времена, који не може да копира ни једна модерна технологија.
Часовничар Петар Павић
© Sputnik / Сенка Милош
