Ово родитељи морају да знају: Руски модел стиже у Србију - како децу да заштитимо од „предатора“
18:34 09.04.2023 (Освежено: 18:40 09.04.2023)
© Sputnik / Maksim Blinov
/ Пратите нас
„Центри породичног благостања“, у којима родитељи уче како да се носе са изазовима модерног времена у васпитању деце, већ неко време функционишу у Русији. Сматрају да је децу од предатора и збуњујућих информација са интернета најбоље заштити развијањем поверења у оквиру породице. Знање руских стручњака у Србију је донела Тамара Петровић.
После осам година студирања и рада у Руској Федерацији, она се кући вратила као стручњак за дечју безбедност. Као и родитељу, циљ јој је да у Србији оснује „Центар породичног благостања“ у коме се родитељи обучавају како да граде поверење са децом, да кроз игру науче где је ризик и како да се безбедно понашају.
Руски Центри породичног благостања
Наша саговорница каже да је заправо реч о центрима полног образовања за одрасле, јер је, и у Србији и у Русији, готово правило да не можемо да причамо са децом о тој теми без тензије у ваздуху, јер су то табу теме. Знање преносе психолози, педагози и сексолози, а едукација је и нека врста одбране, не од новог времена, већ ствари у њему које се не могу сматрати нормалностима, а кључна реч је – породица.
„Од дана када двоје одлуче да је заснују, до старости, породица прође кроз много фаза, промену послова, селидбе, добијање деце, њихово одрастање, све то утиче на брак. Јако је лако изгубити компас и изаћи из породице, зато морамо да схватимо колико је важно да познајемо себе и негујемо интиму у породици, јер су ту људи блиски, постоје односи поверења, оно што је тег на клацкалици који ће да одлучи да ли ће она опстати. Суштина полног образовања деце је управо у грађењу односа поверења, а оно не може да функционише ако не постоји поверење између маме и тате“.
Децу не доносе роде
Да би се у породици стекао однос поверења, најважније је бити искрен, и према деци. „Донела те рода“, генерацијама је одговор на шкакљиво питање, Петровићеву смо питали шта кажу психолози, како деца доживљавају сусрет са реалношћу?
„Детету са три или четири године кажете да га је донела рода, а када напуни седам, сматрамо да је можда довољно велико да му кажемо истину, то значи да смо га лагали. Ако сам те слагала тада, како сад да ми верујеш? Како дете да зна кад га мама лаже, а кад не? Мама не треба да буде лажов, чак ни у потреби да заштити дете“, истиче.
Петровићева додаје да постоје начини да се ова тема прилагоди узрасту детета. Пуним информацијама нема потребе излагати их до уласка у предпубертетску фазу, док не напуне једанаест година. Треба рачунати на то да се деца најчешће задовољавају једноставним одговорима, зато је довољно ићи корак по корак.
„Слој по слој, дамо једну информацију, ако је детету довољно, у реду. Оно ће опет доћи, ако му буде требало више. Идемо од општих информација, полако, како дете расте долазимо до конкретнијих. Имамо и дивне енциклопедије за децу о анатомији, о телу. Па као што ћемо да причамо о томе како ради срце, плућа, тако ћемо доћи и до приче како ради репродукција“, каже Петровићева.
"Детету треба искрено одговорити на свако питање, не брините, они се задовољавају једноставним одговорима".
© Depositphotos.com / Kryzhov
Предатор није чика из мрака
Када је реч о највећој опасности која вреба, наша саговорница каже да је пре свега важно да будемо свесни чињенице да предатори нису само на интернету, људима је јако тешко да прихвате да у највећем броју случајева децу узнемиравају и злостављају блиски, познати људи.
„Учимо децу како да се понашају са непознатима, стварамо слику страшног чике који вреба у мраку, да те одвуче иза неког жбуна, та персона углавном не постоји у стварном животу. У њему, особа која најчешће узнемирава, ако говоримо о сексуалном злостављању деце, је очух, отац, деда, кум, старији брат, неко ко је у кући, у породици, тренер, учитељ, неко ко је близак детету“.
Петровићева додаје да немамо културу да учимо децу како да успоставе личне границе, како да се заштите од себи блиских људи, како да кажу, „не“, јер то је ружна реч у васпитању код нас. Треба их научити како да сутра одбију контакт који је неприличан, а може бити трауматичан и штетан.
Семинарима о дечјој безбедности које наша саговорница организује за сада присуствују само жене, оне су отвореније и храбрије за ове теме. Долазе и мајке које су инстинктивно нешто приметиле, које сумњају на најгоре. У многим случајевима предатори су људи који дуго стварају интиман однос са дететом.
„Нису сви који стварају такав однос са децом опасни, али је наша одговорност као родитеља да држимо очи и уши отворене, итекако треба да верујемо својим инстинктима, јер скоро увек када су се дешавале неке ствари које нису биле у реду, маме су имале осећај у стомаку да нешто није у реду, али су то ућуткивале. Посматрајте, више отворите очи, али не скачите одмах, јер није све што је сумњиво опасно“.
Најважније је, додаје, имати отворен однос са дететом, да међу вама нема тајни, да деца чак немају тајне са бакама и декама. Мама и тата морају да знају све, они су особе од поверења. И овде је кључна реч, породица. Мама и тата морају да буду људи којима ће дете доћи слободно, да исприча шта год да се десило, лепо или ружно.
„Ако се трудимо да васпитавамо дете у духу страха, да се плаши казне, ту улазимо у проблем. Предатори децу управо убеде да су сами криви, да ће мама и тата да се љуте. Натерају их да то буде њихова тајна. Зато је важно, баш од најранијег узраста развијати однос поверења у породици“.
Траума из мобилног телефона
Петровићева истиче да су и српско и руско друштво деценијама били у систему у коме лично није било важно, па су тако полни развој и сексуално васпитање били дубоко потиснути. Често је доступна порнографија била први контакт са том темом, међутим, сада је пред децом она и много раније и потпуно другачија, деца добијају нереалну слику о теми која одређује добар део њихове личности.
„Савет је да деца до поласка у школу код куће добију све информације које су везане за разлике међу половима, како су дошли на свет, да знају да постоји порнографија. Наш је задатак као родитеља да им до поласка у школу све то испричамо, наравно, прилагођено њиховом узрасту, на тај начин можемо да их заштитимо. Обраћа ми се јако велики број родитеља чије су ћерке дошле кући истраумиране, јер су им дечаци у школи, у првом разреду, показивали порнографске снимке са телефона, сада та искуства имају са 5-6 година. Чак и у вртићу, ако ваше дете нема телефон, има га друго дете“, каже Тамара и додаје да нема потребе да деца до предпубертета буду изложена гледању таквих садржаја.
Сексуално васпитање не може да се прескочи
Упитана, да ли се бомбардовани „новим вредностима“, сексуалном оријентацијом деце бавимо више него што би требало, јер то за младог човека може да буде збуњујуће, она каже да се и на овој теми враћамо на основу, а то је однос поверења у породици.
"Деца треба да знају да порнографија постоји, али не треба да јој буду изложена пре времена".
© Fotolia / Africa Studio
„Ако дете пита нешто на ту тему са пет година и добије одговор који није - срам те било, не желим више да чујем ту реч - већ сте му нормално одговорили, шта год да вас је питало, колико год да вам је „страшно“. Оно ће доћи и са 11, 12, година, када креће фаза откривања, кад долази до буђења еротског либида, крећу снови и интересовања за особе истог или другог пола. Све су то фазе које дете прође док се тражи, али је јако важно да са родитељима може о томе да разговара, а не да одговоре тражи на интернету, од других одраслих који можда нису добронамерни“.
Овај стручњак за безбедност деце додаје да су најчешће и жртве деца код којих предатори препознају да немају такав однос са родитељима, па им они „отварају очи“.
„Не дозволите ни да разне организације, које имају своје намере, с вашом децом разговарају о томе, јер је вама то табу и срамота. Бомбардовани смо садржајима који су јако сексуализовани, рекламе, спотови, филмови, од тога се није могуће одбранити. Баш због тога што живимо у таквом времену, неодговорно је са децом не причати о томе“.
