Они су видели будућност: Само је ентузијазам бригадира могао из песка да подигне Нови Београд
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Првих дана јула 1948. године, бригадирка Ковиљка Бошковић са камиона је угледала пејзаж који није обећавао. Упитала је команданта своје радне јединице: „Шта ћемо ми на овом песку?” Одговорио је: „Другарице, ми овде градимо нови град. Овде ће бити станови”. Изненађена, узвикнула је: „Нови град! Ко ће још да живи на овом песку?”.
Борба за нови град на песку
Управо речи омладинке из Светозаревачке бригаде дале су име изложби „Нови град! Ко ће још да живи на овом песку?!“, отвореној у Атријуму Народне библиотеке Србије, поставке посвећене елану и енергији омладинских бригадира који су изградили Нови Београд.
Аутор изложбе, историчар и виши библиотекар Драган Милошевић показује да су први радови на припреми терена за изградњу Новог Београда извршени 1947. године, а да је наредне године, 11. априла,свечаним митингом отворена Омладинска радна акција Нови Београд.
„Сви данас знају где је Тржни центар Ушће. Замислите сада да кренете од ТЦ Ушће ка Музеју савремене уметности. Ту постоји спомен плоча коју је тада открио министар грађевина ФНРЈ Влада Зечевић, док је доле, испод бине, стајало око 4.000 омладинаца из првих омладинских бригада и пар хиљада полуквалификованих и квалификованих радника, инжењера и техничара. Већ 12. априла њих око 9.000-9.500 кренуло је у борбу за нови град на том песку“, каже за Спутњик Драган Милошевић.
Својим рукама подизали град: Са изложбе фотографија из архиве Танјуга
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Својим рукама подизали град
Те 1948. године, од 11. априла до 5. децембра на изградњи Новог Београда је радило 49.800 младих, распоређених у 318 бригада. Наредне две године број бригадира је био већи, тако да је у првој фази почетка изградње Новог Београда укупно радило 142.389 бригадира, у 904 бригаде, на 99 градилишта.
Мултимедијална изложба, 75 година касније, оживљава сећања и слике једног непоновљивог времена у сваком смислу.
„Из данашње перспективе тај ентузијазам је тешко разумљив. Можда може емотивно да се схвати нешто што су радили наши родитељи или баба и деда, али замислите ентузијазам да они својом рукама започну оно што је данас град са 210.000 становника са свим могућим компанијама, канцеларијама, спортским дворанима, Сава Центром који се реновира. Свесни или не, они су тада видели будућност. Нисам сигуран да данас може неко да буде такав визионар и да има такав полет“, истиче Милошевић.
Описменили се у бригадама
Тематски панои у Народној библиотеци оживљавају сегменте стварности тог давног времена, а њиховој аутентичности значајно доприносе филмски и фото-материјал. Изложбу прати и првих 36 у целини дигитализованих бројева листа „Нови Београд”.
„Има тако дивних и аутентичних прича. Сачувано је писмо бригадира Франета који је дошао неписмен на радну акцију, а родитељима се са радне акције јавио писмом. Те 1948. године 3.300 младих је описмењено. Од 1948. до 1950. године чак 97 процената неписмених омладинаца се у бригадама описменило. Статистика нам каже да је сваки омладинац прочитао по једну књигу. То можда звучи мало, али помислите колико су радили и да су били на јако тешком терену“, каже аутор изложбе.
„Нови град! Ко ће још да живи на овом песку?”
© Фото : Спутњику уступио Драган Милошевић
Милошевић напомиње да има много прича о томе како су се борили са песком:
„Ноћу се песак урушавао назад у рупу јер су у октобру почеле кише. Постоји податак да је само један бригадир 400 колица песка извлачио из рупе, док су други пунили та колица. Данас је то, са свим машинама и шлемовима у разним бојама, незамисливо“.
Била је слобода
Наш саговорник наглашава да је мотив омладинаца, који су градили Нови Београд, био веома јак и независтан од идеологије:
„Моја мајка је много пута изговорила када сам је питао за радне акције: 'Била је слобода. Више није било окупатора. Најзад смо могли да урадимо нешто друго. Желели смо да изградимо нову земљу за нашу децу'. Од свих омладинаца у првој фази изградње њих осам посто били су чланови Комунистичке партије и четири посто кандидати. Јесте државно руководство кроз партију позивало на учешће, али није постојао идеолошки мотив, већ само визија будућности“.
Дух динамизма и анонимности
Почасни грађанин Новог Београда, писац и професор Филолошког факултета Михајло Пантић каже за Спутњик да они који су градили Нови Београд сигурно нису могли да претпоставе како ће он данас изгледати:
„Знам шта је била основа Новог Београда, али ово што се данас збива нема никакве везе са почетном идејом. Он полако испада из својих габарита, некако се предимензионирао. Он је друго средиште Београда, а у суштини није конципиран као центар и како ја волим да кажем, он је расредиштен, расут град без вертикале“.
Изложба у Народној библиотеци Србије
© Фото : Спутњику уступио Драган Милошевић
Подсећа Пантић да је Нови Београд некада био типичан досељенички град, па се и то променило:
„Сад већ моји синови имају децу, значи то је већ четврта генерација и они се са тим местом идентификују. Не могу да кажем да је то завичај, али јесте место идентификације. У својим књигама деценијама пишем о духу Новог Београда. То је дух динамизма, сталне промене и убрзања. Оно што мени највише одговара је дух анонимности – изгубљености. Када вам неко каже 'живим у 63. блоку', ви морате да укључите идентификацију да бисте га пронашли. Није Хонг Конг, али јесте предимензиониран“.
Изградња Новог Београда
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Бригадирка Светозаревачке бригаде Ковиљка Бошковић са почетка приче је мајка нашег саговорника и аутора изложбе:
„Она је провела пуних 56 година на том песку, у стану. Задиркујући је због те реченице која је у наслову изложбе, пре три године сам је упитао: Да ли си се кончано навикла на Нови Београд? Ћутала је неколико секунди и онда је рекла: Ако хоћеш да ме питаш да ли сам га заволела, не очекуј превише“.
