Тајна Експедиције Зок: Збирка стара пет миленијума век провела у музејском депоу, сад пред публиком
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј
Пратите нас
Изложба „Експедиција Зок 1920. Ископавања Народног музеја у Београду“, посвећена истраживању праисторијског локалитета Градина у селу Зок, биће отворена вечерас у Малој галерији Народног музеја Србије.
Археолог Душан Ђ. Карапанџић је 1920. године, за три месеца истражио површину од 585 квадратних метара на територији данашње мађарске Барање и пронашао преко 3.000 значајних археолошких налаза од керамике, кости и камена, који сведоче о животу током каменог, бакарног и бронзаног доба.
Та колекција је више од 100 година била у депоу и захваљујући археологу Јовану Д. Митровићу коначно је у целости обрађена, а најзначајнији предмети биће представљени публици.
„Издвојио сам оне предмете који су у целости сачувани и оне који начином украшавања и орнаментиком заслужују своје место у витринама. Биће изложени предмети од керамике, алатке од камена и животињских костију, делови архитектонске пластике праисторијских зидова и кућа, као и оригиналне фотографије настале током ископавања и оригинални дневник Душана Карапанџића“, каже за Спутњик аутор изложбе Јован Д. Митровић.
Живот од каменог до бронзаног доба
Локалитет је, према Митровићем речима, стар преко 5.000 година и постојало је неколико насиља. Нису пронађене некрополе, само предмети које су људи користили у свакодневном животу попут камених и коштаних алатки којима су обрађивали кожу и крзна животиња, накит.
„Биће изложено и неколико комада коштаних алатки код којих смо утврдили да су сечене бакарним и бронзаним алаткама. То је веома битно, јер говоримо о периоду када човек упознаје својства нових сировина, нове материјале, најпре бакар, а касније и прву легуру у историји човечанства - бронзу. У дневнику Душана Карапанџића стоји да су те 1920. проналазили спорадично и предмете од бакра и бронзе , али они нажалост нису сачувани“, истиче Митровић.
У депоу непозната збирка
Након више од сто година од Карапанџићевих археолошких ископавања на локалитету Градина и проналаска 3.600 предмета, сведока баденске, вучедолске и винковачке културе бакарног и бронзаног доба, та збирка је у целости обрађена.
Не зна се тачан разлог због чега је та збирка тако дуго остала изван интересовања археолога, али њено откриће у селу Зок у мађарској Барањи пратиле су занимљиве историјске и друштвено-политичке околности.
„Када сам почео да долазим у Народни музеј 2011. године, ментор ми је рекао да погледам колекцију из Зока. Никада током свог школовања нисам чуо за реч Зок, а камоли за ту збирку. Нисам ништа знао о томе. Сишао сам у депо, у кутијама је било преко 3.000 налаза од керамике, кости, камена. Према старости папирића у кутијама, закључио сам да је реч о ископавањима пре Другог светског рата. Тада је почео мој истраживачки, детективски рад“, открива Митровић.
Експедиција ЗОК 1920, Археолошка сонда (ров А- D), 1920. година (Извор АНМ)
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј
Након неколико година истраживања по архивима Србије и Народној библиотеци Србије Митровић је дошао до информација да је Народни музеј у Београду од августа до новембра 1920. године организовао прва систематска археолошка истраживања локалитета Градина, петнаестак километара од Печуја, што је данас мађарски део Барање, а тада је то и даље била територија поражене Аустроугарске монархије.
„Након слома Аустроугарске, српска војска је прешла Саву и Дунав и 13. новембра 1918. ушла у провинције тадашње јужне Угарске. Од новембра 1918. до августа 1921. године Краљевина Србије, односно новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је и војно и административно држала ту територију. Народна управа у Печују је организовала мешовиту комисију у којој су били Срби, Хрвати, Буњевци и Мађари, јер се од 1917. знало да се на том 'брду' надомак села Зок, налазе одређени археолошки предмети. Пошто су то билие ратне године, аустроугарска управа није могла да организује археолошка ископавања. Вероватно су се чекали бољи дани, који су дошли након ослобођења и доласка српске управе“, каже Митровић.
Велике силе у Версају, Народни музеј на терену
Док су заседале велике силе и исцртавале се нове границе, када је договорена, између осталог, и линија разграничења Краљевине СХС и новоформиране државе Мађара, српска управа у Печују добила је информацију да ће морати да се евакуишу и брзо су се организовали и послали позив Народном музеју који је у то доба био једина иснтитуција у Србији која је била способна да организује такву врсту истраживања.
„Било је познато да је Народни музеј током Првог светског рата веома пострадао - прво 1914. током бомбардовања, а затим и током окупације и имам утисак да су та ископавања тада изгледала као једна врста реваншизма пораженој монархији. Интересантно је и да је наша краљевска влада покушавала на све могуће начине да те ослобођене територије што боље инкорпорира разним активностима како би то ишло у прилог нашој делегацији у Версају, да покажу да би те територије требало да остану унутар граница нове јужнословенске краљевине па су и организовали та прва систематска археолошка истраживања“, наглашава Митровић.
Ништа се није крило
Мало пронађених предмета је публиковано између два рата у међународним часописима, неки су били део сталне поставке Народног музеја, али колекција није била детаљно и у целости обрађена.
Митровић наглашава да ништа није скривано, да су и стручњаци из Мађарске знали да тај материјал постоји, да су чак и представници печујске администрације били присутни на локалитету током ископавања, бележили њихов ток и касније су истраживања настављена.
„Нико не може да каже да је то била империјална колинијална археологија. У том моменту ми смо правно гледано имали сва права да на тој територији вршимо ископавања, јер је то био део Барањске жупаније, део области Барање која је 1918. заједно са Банатом, Сремом и Бачком објавила присједињење са Србијом. Никада се није ни повела прича да ли тај материјал треба да се враћа. На самом локалитету је остављен плоча на којој је писало да је у том периоду археолошка екипа из Београда вршила ископавања са информацијом који део терена је истражен. Тај камен није сачуван, али колега из Будимпеште, који је 1977. наставио истраживања, знао је за ту епизоду 1920“, каже Митровић.
Експедиција ЗОК 1920 - Јаме у рововима B, C и D (сликано са севера)
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј
Угаљ вредна сировина
Аутор нове изложбе Народног музеја скреће пажњу на још један важан сегмент приче – да је планина између Печуја и села Зок била богата угљем:
„У то зло доба након Првог светског рата када је била велика немаштина, порушена цела Европа, угаљ је био јако вредна сировина и дефинитивно је наша администрација хтела да остане у поседу те територије како би експлоатисала угаљ. У нашој историографији период који се тиче саме Барање зове се 'Печујска амбиција'. То је наша влада покушала некако да протури на самиту у Тријанону, односно Версају, да је земља девастирана и да нам је потребан угаљ који се налази у Барањи, коју смо ослободили па смо покушавали и да је сачувамо“.
Митровић наглашава и да су сигурно потрошена значајна средства да се организују ископавања:
„Била је потребна и значајна логистика да се попакује више од 3.000 предмета, попише и организује железнички превоз и то 1920. када је и даље пола Европе у расулу“.
Посетиоци ће до 25. маја бити у прилици да виде неке од најважнијих предмета пронађених 1920. и стекну увид у заслуге Душана Ђ. Карапанџића.
