Потресне исповести лекара који су спасавали рањене у пуцњавама у београдској школи и Младеновцу
© Tanjug / ZORAN ЋESTIC
Пратите нас
Доктори Ивана Стефановић, Златко Перишић и Милан Савић, који су збрињавали рањене у пуцњавама у Београду и Младеновцу, говорили су о томе шта су затекли на терену, колико је тешко било у операционим салама и како после две велике трагедије изгледа брига о повређеним пацијентима.
Др Ивана Стефановић из Хитне помоћи изјавила је да је у среду ујутру била на састанку који се одужио јер се реферисало о четири дана због празника, тако да на састанку нису знали шта се дешава.
„Мене је дете позвало из учионице која је била до те учионице и тражила да пошаљемо екипу, наставница јој је рекла да зове иако је неко пре тога предао позив“, испричала је Стефановићева, додајући да њена ћерка иде у школу „Владислав Рибникар“ и да је њено одељење поред те учионице у којој се догодила пуцњава.
Навела је да су њене колеге и она на јутарњем састанку сазнали о пуцњави у школи, али да су, како каже, мислили да је лажна дојава о бомби како то ђаци умеју да направе.
„Кренули смо према кол-центру да видимо да ли је позив већ примљен, био је примљен, упућене су три екипе“, навела је докторка Стефановић.
"Размишљала сам где ми је дете"
„Размишљала сам где ми је дете, како да одем по њега, у наредних 20 секунди смо добили стравичну вест да има најмање десеторо тешко повређених и кренула сам са првом екипом која је била планирана да иде, тако да сам на лице места стигла као четврта екипа“, рекла је докторка.
Стефановићева каже да се, у међувремену, чула са дететом које су наставници извели на други део школе и знала је да је безбедна.
„Колико год су те вести биле страшне, нису могле да нас припреме на оно што ћемо тамо затећи. Мислила сам да ћу колегама помоћи у превијању неких лакше повређених, смиривању ситуације и пошла сам што знам те професоре и ако могу некако да се нађем, а онда смо затекли то што смо затекли. Тада морате да се заледите, да бисте могли да професионално обављате свој посао и ми смо то урадили“, испричала је Стефановићева.
Она је рекла да је важно да само у том тренутку нема емоција и да се не изгуби глава, да се размишља о ономе што можете да урадите.
Како је објаснила, неке њене колеге када су дошле око четири или пет сати по подне тог дана нису могли више да раде, а неко је инсистирао: „пошаљи ме на инфаркт“. Такође, неки су говорили: „лакше ми је да бринем о томе него да размишљам о овоме што сам видео“.
"Отрчали смо у салу, девојчица је годиште моје ћерке"
Др Златко Перишић, хирург из Клиничког центра Србије, био је дежурни лекар у ноћи када се догодила трагедија у околини Младеновца и Смедерева.
Каже да је био дежуран и у уторак увече и у среду ујутру када се догодило масовно убиство у београдској школи.
„Нисам директно учествовао у збрињавању деце, али ми је било тешко да све то гледам. Од једног колеге син је био у операционој сали, за све нас је то било тешко“, рекао је он.
Перишић је дежурао следећег дана, у четвртак, и навео да то дежурство није било исто као претходна дежурства. Без обзира на тежак посао, шалимо се, али тог четвртка сви смо ћутали, сви запослени у Ургентном центру, истакао је он.
„Је л' нећу умрети?“
Доктор Перишић се осврнуо на случај повређене девојчице која је 2005. годиште.
„Кад сам видео како изгледа, донео сам одлуку да истог тренутка са њом уђем у салу без икакве дијагностике, без ултразвука, она је искрварила и нисмо имали времена ни за шта. Отрчали смо у салу, девојчица је годиште моје ћерке, и она нам је у лифту рекла – Је л’ нећу умрети“, рекао је доктор.
Каже да му није тешко због хирургије, него може ли нешто да уради.
„Отворили смо трбух муњевито и нисам могао да распознам анатомију. Имала је три прострелне ране. Крварило је на све стране, онда смо уочили да је бубрег разорен, зауставили смо крварење и стабилизовали је у том тренутку“, испричао је Перишић.
Девојчици је спасен живот, а данас је очекује нова операција.
"Излазио сам из дежурства, оперисао сам тешко повређено дете колеге"
Грудни хирург доктор Милан Савић који је примио најтеже повређеног дечака из школе „Владислав Рибникар“ тог јутра је излазио из дежурства, каже да није због комплексности повреда било времена за размишљање.
„Није било времена за детаљну дијагностику, јер нисмо могли да реконструишемо механизам повреде. Била је једна прострелна рана на врату, прострелна рана кроз грудни кош и метак који се зауставио у висини петог ребра. Морали смо витално да га стабилизујемо због крварења из грудног коша. Због повреда на врату, нисмо могли да на класичан начин приступимо отварању грудног коша, а тада смо добили и информацију да се ради о детету нашег колеге. То је и вршњак моје ћерке, али када дуго радите овај посао морате да се искључите, и да помогнете. Тако да смо докторка Тања Еминовић и ја урадили прву операцију, зауставили крварење и суштински гледали како да се реши стање врата. Ту су били васкуларни хирурзи и спинални ортопеди због повреде кичме и кичменог стуба. У другом налету смо радили вађење страног тела, односно метка“, описао је прве тренутке доктор Савић.
Код тако тешких вишеструких повреда, према речима доктора Савића, пацијент прво мора да се стабилизује, да се имају основни витални знаци, што је и постигнуто после прве операције, након чега се приступило даљој дијагностици вратне кичме и других делова тела.
После свега доктор Савић каже да ће све морати да се ревидира, да више разговарамо са децом, ако нисмо довољно присутни да им се више посветимо.
„Да отворимо ту Пандорину кутију, посебно у том тинејџерском периоду када нису нити деца нити одрасли, и када може свашта да им падне на памет, да се овакве ствари никада више не понове. Сваки родитељ даје све од себе, и ја ћу учинити све да деца изађу што мање окрњена, да буду првенствено добри и племенити људи. За овај посао се определите, он се не ради из интереса“, истакао је доктор Савић за РТС.
