- Sputnik Србија, 1920, 26.08.2021
ДРУШТВО
Друштвене теме, занимљиве приче, репортаже, догађаји, фестивали и културна дешавања из Србије, и остатка света

Са Авале видела Косово! Из Конга преко Кине дошла у Србију - обула опанке и слави Јовањдан /видео/

© SputnikСтела Мулека, Спаса Врањеш и Марина Рајевић Савић
Стела Мулека, Спаса Врањеш и Марина Рајевић Савић - Sputnik Србија, 1920, 21.05.2023
Пратите насTelegramOdyssey
Стела Мулека, из родног Конга прешла je дуг пут до Србије где сада живи и ради. Жеља јој је да једног дана обиђе Косово, а пажњу домаће јавности привукла је када је заједно са бендом Дејана Петровића отпевала песму „Еј драги драги“. Певала је на чистом српском, који течно говори, а јелек и опанци су јој стајали „као саливени“.
Стела и њена најбоља пријатељица Спаса Врањеш, коју из љубави зове кума, говориле су у емисији „Док анђели спавају“ Марине Рајевић Савић о животним изазовима, прихватању и одбацивању, расизму, гостопримству, љубави, браку, Богу и, наравно, песми.
Стелин отац који је судија и мајка која је запослена као медицински радник желели су да својој двојици синова и трима ћеркама обезбеде најбоље услове за живот и учење, па је тако Стела након завршених основне и средње школе, са само 15 година, напустила родни Лубумбаши и сама отишла у Кину на студије економије. Тамо је годину дана учила језик, након чега је успешно завршила основне студије. У далеком Вухану срела је путнике и ђаке из Србије, од којих је по први пут чула за Косово и Метохију. По повратку у Конго, одлучује да оде у Србију, где уписује и завршава мастер студије економије. Тренутно је на докторским студијама, ради у иностраној фирми за некретнине и намерава да ове и остане.

Коло и румба

Стела је била једна од многих младих људи који су учествовали у програму Министарства спољних послова и Министарства просвете Републике Србије а који се зове „Свет у Србији“. Програм подразумева да млади људи из читавог света долазе овде на студије. Након тромесечног курса српског језика, омогућено им је да полажу пријемне испите за факултете.
Једна од учесника у извођењу програма „Свет у Србији“ је и Спаса Врањеш, која игра и пева у националном ансамблу „Коло“, а бави се и педагошким радом. Она подучава иностране студенте српској култури и традицији, учећи их, на пример, да играју коло. Стела је, по Спасиним речима, одмах одскочила од других по својој радозналости и лепршавости, а приликом једне од проба упитала је изненада: „Спаса! Како иде вокатив!?“. Након овога су уследила и многа друга питања, међусобна дружења и упознавање. Од тада креће њихово пријатељство.

И Конго има своје Косово

Сви који су упознали Стелу у данима када је први пут дошла у Србију знају да се све време распитивала о Косову. Са Авале, где је живела, говорила је да ће отићи „да види коначно Косово“.
„Ми смо имали исту ситуацију у Конгу. Град где сам рођена и живела зове се Лубумбаши и имали смо исти пример тога тако да није требало превише да ми се објашњава. Неки мисле да ме то оптерећује и да морам да размишљам о Косову јер имам другаре и другарице из Србије, али ја сам то сама истраживала и читала о томе, што ми је било нормално и логично“, говори на чисто српском Стела Мулека.
Љубав према српској традицији и ношњи укомбинована са знатижљом везаном за Косово и Метохију довели су до тога да Стела, у пратњи групе Дејана Петровића, сними спот у којем пева чувену српску песму „Уснила је дубок санак“ или „Еј драги драги“.
Иако је целим својим срцем уз Србију, славећи чак и славу, Стела се нашла на безумном удару групице расиста са интернета. Пристизале су критике чији аутори нису „одобравали“ да девојка црне коже пева о Косову. Критике су биле упућене девојци која би плакала када после шест месеци учења српског није успевала да изговори реч правилно. Ипак, уз подршку и охрабрење многих добрих људи и њених пријатеља, Стела је прегурала ту немилу епизоду из свог живота, а критичарима је одговорила кратко и јасно:

„Извињавам се ако желите да ваша снајка има плаве очи и златну косу. Ја имам тамне очи и тамну косу и остајем оваква овде. Једини начин да напустим Србију јесте да будем депортована, што се неће догодити јер се сваки дан трудим да не прекршим ни један закон као и да живим у складу са српским законом и поштујем га“, објавила је својевремено Стела на својој друштвеној мрежи.

Још сам млада, имам само 25 година и наравно да сам импулсивна. То се десило пре годину дана и тад ми је било баш тешко. Наравно да сам добила подршку преко мрежа али никад нисам могла да разумем како људи могу да се пробуде један дан и почну да пишу такве лоше ствари о некоме. Ја имам снајку, братовљеву жену, која има плаве очи и златну косу и ја њу обожавам. Због тога ми је било тешко, тада сам пролазила кроз тежак период. Стварно сам се осећала лоше, па чак и криво, али сам видела да људи у Србији заиста нису расисти, већ да има појединаца који се плаше различитости“, рекла је Стела.
Стела сматра да се људи често боје некога или нечега шта нису раније видели или имали прилику да упознају. Она даје пример себе и говори како јој је могућност упознавања других раса и религија уз сва њена светска путовања помогла да буде више отворена од других, дајући јој више разумевања за другост.

Кинески лакше научити него српски

Када је напунила 15 година, Стелин старији брат је већ био у Кини, а родитељи су почели да се распитују где би било најбоље послати и једну од своје три ћерке. Америка и Канада су биле једне од опција, али су због логистичких потешкоћа отпале са листе могућности. Кина је, како говори Стела, била више отворена и подразумевала је практичније решење, па је и Стела пошла братовљевим стопама. Првих годину дана је само учила језик, како би полагала пријемни испит за државни факултет. Исто то је касније радила и у Србији, с том разликом што су јој српски падежи задавали далеко више мука од кинеских симбола.
„Рекла бих да је српски тежи за учење. У кинеском мораш само да меморишеш симболе и језик нема логику кад га причаш, али на српском је другачије јер ви имате падеже, свршене и несвршене глаголе и увек сам мало збуњена у глави“, говори кроз осмех Стела која, поред матерњих свахили и лингала језика, говори и српски, француски, енглески и кинески.

Бог на првом месту

Мајка је та, говори Стела, која ју је научила да буде храбра, своја, да се не стиди. Она јој је једном приликом, пред полазак у Србију, дала савет, рекавши јој да је „када је Бог на првом месту, и све остало на свом месту“.
„Када сам рекла мајци да одлазим у Србију она ми је рекла „ајде добро, дођи дете, седи“ јер је хтела да ме саветује. Рекла ми је „где год да идеш, Бог мора бити на првом месту.“

Брак, породица, заједница

Стела долази из патријархалне породице у којој је отац глава куће. Мајка је увек и за све њега питала, невезано за то што је и она радила, зарађивала, па понекад имала и већу плату од њега. Увек је, сећа се Стела, ишла код свог мужа по савет, или било шта друго што јој је било потребно:
„Нема везе колико диплома имам, где путујем, колико зарађујем, увек морам да се сетим, уколико једног дана ступим у брак, да Бог буде на првом месту, па онда мој муж.“
Ово је битно, објашњава Стела, због међусобног поштовања и трпљења, а на питање какав би био њен идеални супруг одговара да на њега још чека.
„До сад таквог човека нисам упознала. Кад се сећам веза у којима са била, и са Србима и са другима, никада се нисм осећала сигурно, већ као да морам да се борим. Тешко је и досадно када увек мораш неког да учиш како мора да се понаша. Мислим да ако икад упознам тог човека, ја бих уз њега сигурно била жена, права жена, а и знала бих своје место.“
Стела каже да би волела да њен будући муж буде мало изнад ње, како би она имала шта да научи од њега:
„Волела бих да он мене саветује, да он буде мој муж, мој брат, мој отац, мој најбољи друг“.
Брак види као две различите особе, спојене у једно. Што се њених брачних дужности тиче, верује да жена треба мужу да буде подршка, неко ко је увек ту за њега, ко верује у њега, али ипак наглашава да је он тај који мора да води.

Стела и Свети Јован

Када је Стела саопштила својој пријатељици Спаси да жели да слави славу, Спаса је није ни запиткивала нити јој је „бранила“ да слави, будући да Стела јесте хришћанка, али не православна. Уместо тога, прихватила је ту дивну вест са одушевљењем и помогла Стели да уз колач обележи њену нову славу.
„Почела сам да идем у цркву Светог Димитрија на Новом Београду где сам добила књигу о свецима. Био ми је занимљив живот Светог Јована, како је живео, шта његово име значи, какав је био његов живот пре Исуса“, говори Стела. Њен одабир светитеља проистекао је из веровања да, без обзира на то какав нас крај чека, постоји нада да нас иза тога чека нешто боље, а да смо све што је рађено на овом свету, радили не због себе, већ ради Бога.

Конго – земља лепоте и изобиља

Конго је не само за Стелу већ и по званичним подацима једна од најбогатијих земаља света. Уз прелепу реку Конго, која не заостаје превише за Нилом, земљиште је богато златом и кобалтом, а на њему се налази и највећи резервоар флоре и фауне. Лепота земље је једна ствар која повезује Конго и Србију, али Стела не заборавља ни ону тежу страну приче – страну пуну страдања и бола.

„Многи људи то не знају, али ми никада нисмо били колонија, попут Руанде рецимо. Ми смо били приватан посед белгијског краља Леополда Другог и доживели смо највећи геноцид у историји света. Увек се мисли да је Хитлер починио највећи геноцид на свету, али не, краљ Леополд је то учинио“, говори Стела и напомиње да ни она нити ко из њене породице никад не би желели чак ни да посете Белгију.

Богатство, по Стелиним мерилима, мери се истом мерном јединицом као и богатство Конга. Не у новцу, већ у знању, лепоти, вишим вредностима, али и плесом који у Конгу, уз музику, заузима „прво место“:
„За мене је знање богатство. Богатство не чине материјалне ствари, већ идеје и циљеви, као и начин на који се они реализују“.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала