Гужва у Тајванском мореузу: Шта доноси америчка стратегија обуздавања Кине
© AP Photo / Xinhua, Wu Dengfeng
Пратите нас
Инцидент у Тајванском мореузу у коме је кинески ратни брод пришао америчком ракетном разарачу на 137 метара, показао је да САД не одустају од стратегије обуздавања Кине, уз истовремено пребацивање лопте у кинеско двориште после дипломатске офанзиве Пекинга на Блиском истоку, сматра Душан Пророковић.
Америчка морнарица објавила је видео снимак на ком се види тренутак блиског сусрета кинеског ратног брода и америчког ракетног разарача у Тајванском мореузу. Кинески ратни брод приближио се на 150 јарди (137 метара) америчком разарачу „Чанг-Хун“ током заједничке америчко-канадске мисије кроз Тајвански мореуз.
Амерички ракетни разарач „Чанг Хун“ и канадски ратни брод „Монтреал“ спровели су у суботу заједничку мисију у морском подручју Тајванског мореуза, пловном путу надомак Тајвана ког Кина сматра својом територијом.
Блиски сусрет у Тајванском мореузу
Посматрано са текућег политичког становишта, блиски сусрет бродова је један у низу инцидената који се дешавају периодично али у већ неком дужем временском континуитету, каже за Спутњик научни сарадник Института за међународну политику и привреду Душан Пророковић.
Пророковић претпоставља да ће се инциденти и даље наставити а питање је, упозорава он, да ли ће неки од могућих будућих инцидената допринети ескалацији кризе.
Суштина проблема, према Пророковићу, јесте што Американци на један начин тумаче разграничење у Јужном кинеском мору, потпуно другачије од Кинеза који сматрају америчке војне вежбе повредом сопствених територијалних вода. А око тога неће бити никаквог договора зато што западне земље предвођене САД не признају Кини суверенитет над одређеним територијалним водама у Јужном кинеском мору.
„Са геополитичког становишта посматрано, ово је покушај одржавања америчког утицаја захваљујући којем, како они планирају, треба спроводити стратегију обуздавања Кине. Дакле, Кини се не сме ни по коју цену дозволити приступ тзв. дубоким водама, односно отвореном мору и зато се морају користити инсталиране снаге у Јапану, Јужној Кореји и наравно на Тајвану, редовно спроводити овакве врсте вежби и тако вршити притисак на континенталну Кину.“
Америка би да врати лопту у кинеско двориште
Са дипломатског становишта, ово је помало америчко враћање лопте у кинеско двориште након свих кинеских аквизиција у Персијском заливу, сматра Пророковић. Дуго времена, Блиски исток је био спољнополитички приоритет САД, а сад видимо, од пандемије на овамо, да кинески утицај на Блиском истоку расте, посебно у региону Персијског залива.
„Тај акваториј ког су Американци сматрали за зону неупитног сопственог интереса сада служи, рецимо, за спровођење заједничких војних вежби Русије, Ирана и Кине, а Кина је такође помирила Иран и Саудијску Арабију. Сада видимо да у целу ту рачуницу око регионалног аранжмана улазе и Уједињени Арапски Емирати и Оман и просто Американци рапидно губе утицај и позиције које су на Блиском истоку, поготово у Персијском заливу, градили деценијама. Због тога они пребацују лоптицу у кинеско двориште, односно покушавају да Кинезима направе проблеме на њиховим границама, вероватно да би Пекингу оставили мање маневарског простора да се бави Блиским истоком и неким другим подручјима која су Американцима врло битна за спровођење њихове спољне политике.“
Конфронтацијом са САД Кина доказује да је велика сила
Кинески министар одбране Ли Шангфу изјавио је поводом инцидента да је недопустиво мешање било које стране силе на Тајвану и упозорио да се Кина неће уплашити било ког противника без обзира на цену коју ће морати да плати, иако је оценио да би конфликт Кине и САД био „несагледива катастрофа за цео свет“.
Према Пророковићу, Кинези немају други начин да покажу да су велика сила осим конфронтације са САД. Американци нису желели да прихвате Кину као равноправног партнера иако од Олимпијских игара у Пекингу 2008. године Кинези све гласније и све отвореније то траже.
Кинези су желели да буду уважени као равноправан партнер и да кроз кооперацију са САД повећају своје учешће у глобалној политици и глобалним процесима, али видимо потпуну неспремност Вашингтона за тако нешто, као што смо видели неспремност Вашингтона да и Русију прихвати као равноправног партнера и као последицу тога имамо рат у Украјини, истиче Пророковић.
„Кинези сада уместо кроз кооперацију морају да потврђују своје место у светској политици кроз конфронтацију. За сада је та конфронтација на нивоу политичких порука, саопштења, оваквих инцидената који се догађају. Да ли може прерасти у нешто горе? По свој прилици може, али то је врло тешко предвидиво. Дакле, да ли ће доћи до неког прокси рата против Кине, како ће га Американци извести, врло је упитно. Према свему што сада гледамо, мислим да САД такав сценарио не искључују. Кад је реч о Кини, приметно је да они наступају са далеко више самопоуздања у последњих годину дана него икада у савременој историји.“
Кинези на тај начин показују да се не плаше конфронтације са Америком, да су потпуно свесни ситуације у којој се налазе, а Пророковић сматра да то кинеско самопоуздање више долази из међународних односа него изнутра.
„Јер Кина данас има већи број јаких савезника у свету него што имају САД, које могу да се ослоне само на ЕУ, Аустралију, Нови Зеланд, Јапан и Јужну Кореју“, закључио је Пророковић.
