„Златни печат“ Југословенске кинотеке за три велика имена српског филма
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Пратите нас
Иако није време за славље и награде, радујем се признању Југословенске кинотеке, јер мислим да овакви догађаји помажу да се вратимо у неко боље време и да наш живот поново нормалније потече, рекла је глумица Јелисавета Сека Саблић примајући „Златни печат“ Кинотеке за изузетан допринос филмској уметности.
Са задатком да чува наслеђе, Југословенска кинотека сваке године на свој Дан – 6. јун, додељује признање „Златни печат“, исказујући захвалност и поштовање оним личностима без којих филмско наслеђе не би било богато као што јесте, истакао је Југослав Пантелић, директор Кинотеке.
Глуму не бих ни за царство дала
„Златни печат“ је ове године припао Секи Саблић, редитељу Ђорђу Кадијевићу и постхумно режисеру Живојину Жики Павловићу.
„Посебно сам дирнута да се налазим у оваквом друштву добитника, великана југословенског филма и поносна сам да добијам можда највећу награду у филмској уметности. Захвална животу што стојим овде и могу да примим ову награду, са радошћу коју имам у срцу, ја ћу ту радост прикључити својој личној срећи“, истакла је Сека Саблић.
Секи Саблић "Златни печат" Кинотеке
© Tanjug / Јадранка Илић
Она се присетила и свог првог филма:
„Играла сам у филу 'Вране' (1969) Гордана Михића и Љубише Козомаре. Уживала сам у сваком тренутку снимања. То је био почетак црног таласа и филм је био забрањен. Петнаест година је у бункеру провео један поетски, људски филм“.
Признавши да никада не би била Сека Саблић без комедије, рекла је и да је ретко одбијала улоге:
„Ја сам себе увек сматрала позоришном глумицом и када сам била у Атељеу 212 много сам дивних улога одбила због проба. Ја сам, што би рекао Бора Тодоровић, сиротињска психологија - бојала сам се да ме не избаце из позоришта. Тако ме је много пута позивао Живко Николић и морала сам да га одбијем, а после сам видела да су то били сјајни филмови. Иначе немам обичај да процењујем да ли је неке улога за мене или не. Прва сам узимала сумњиве филмове које су други осуђивали попут припадника елите нашег глумишта. Ти филмови су преживели, а ја сам захвална када ми понуде улогу“.
За младе глумце има само један савет:
„Будите поштени према свом послу. Таленат ће их водити сигурним путем. Сећам се када се Грејс Кели удавала за принца у Монаку, био је услов да напусти глуму. Ја сам тада дала велики интервју са насловом 'Не бих глуму ни за царство дала'. Ниједан талентовани глумац не би глуму ни за царство дао. Таленат те непогрешиво води правим путем иако је било много и сумњи, и падова и лоших дана. Велика је срећа бити моћан. А ми глумци имамо моћ сцене“.
Мој живот је филмска трака
Ђорђе Кадијевић је, према речима Југослава Пантелића, створио наслеђе на коме ће се напајати нови редитељи који одлуче да крену ка мало истраженом правцу, као и гледаоци који се не плаше да се загледају у дубине људске душе ка којима је увек била окренута Кадијевићева камера.
„У оваквим тренуцима човек увек поставља питање - Боже да ли сам ја ово заслужио?Увек сам до даске давао све што сам могао и имао једној мистичној врсти људске делатности која се зове уметност и њеном медију - филму. Гледајући репризе својих филмова у овој дубокој старости, видим да је то мој живот. Овај живот ће ускоро престати, а прави који ће остати и трајати јесте онај који је обележила филмска трака“, истакао је Кадијевић.
Захвалио је Кинотеци посебно срећан што му је „Златни печат“ доделила установа која је сачувала у свом имену придев „југословенска“:
„Ја сам југословенски редитељ. Све што сам радио, створила је земља која, како кажу, не постоји. Али Југославија ће за мене увек постојати и ја ћу бити Југословен до последњег тренутка свога живота. Зато се поносим тиме и зато ценим ову установу више него било коју другу посвећену свету уметности“.
Ђорђу Кадијевићу "Златни печат" Кинотеке
© Tanjug / Јадранка Илић
Шта би Жика Павловић данас рекао
Златни печат је додељен постхумно Живојину Жику Павловићу (1933-1998),аутори, који је према речима Југослава Пантелића, у својим филмовима, али и књижевности, изградио читав свет друштвеног наличја и маргине, који је испитивао поноре људског бића и био загледан у ђубриште света, а све што би тамо налазио, виртуозним стилом подизао је на висок ниво своје уметности.
Ћерка Жике Павловић, глумица Милена Павловић је, примајући највише одличје Југословенске кинотеке, истакла да се слаже са Секом Саблић да није време за награде и славу:
Милена Павловић прима "Златни печат" Кинотеке додељен постхумно њеном оцу Жики Павловићу
© Tanjug / Јадранка Илић
„С обзиром да је прошло 25 година од Живојинове смрти и 90 година од његовог рођења и да његови филмови говоре о неслободи, изопаченим политичким и друштвеним идејама, ова награда је симбол овог времена. Његови филмови би могли много о томе да кажу, ако бисмо их поново погледали. Било би интересантно чути шта би Живојин сада рекао. Да ли би ушао у самоцензуру као многи од нас? Не верујем. Да ли би имао слободу мишљења, говора и стварања? Верујем да да. У том смислу ова награда је дошла у право време“.
У припреми је монографија посвећена Жике Павловића, а до краја године ће бити реастуриран и његов филм „Хајка“.
