Личио је на берберског калфу а био један од највећих: Кадијевић о стогодишњици рођења Миће Поповића
© Sputnik / Дејана Вуковић
Пратите нас
Изгледом је подсећао на берберског калфу, али калфу у ком се налазила огромна стваралачка енергија, инвенција, сјајно образовање, велико познавање уметности и културе. Мића Поповић био је један од највећих људи који је живео у нашем времену, каже о великану рођеном пре тачно једног века редитељ и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић.
Управо тим поводом - обележавањем стогодишњице рођења сликарског великана, редитеља, писца, члан Српске академије наука и уметности Миодрага Миће Поповића у галерији „Хаос“ отворена је изложба његових цртежа и графика.
Поповићев вишедеценијски пријатељ, ликовни критичар и редитељ Ђорђе Кадијевић сматра да је Мића био највећи ликовни уметник после Другог светског рата и, истовремено, један од најбољих и најчаснијих људи.
Најсветлија тачка
Напустио је Академију и са колегама са класе Ивана Табаковића 1947. основао чувену Задарску групу. На Академију се није вратио. Од 1940. је учествовао на групним изложбама, а 1950. имао прву самосталну у Београду. Са супругом, уметницом Вером Божичковић у неколико наврата је боравио у Паризу, а од 1980. до 1981. године је предавао на Њујоршком државном универзитету.
„Мића је једна од најсветлијих тачака у мом сећању, један од мојих најмилијих пријатеља, нажалост на оном, а не на овом свету. Један од најбољих и најчаснијих људи, а уз то толико интелигентан, образован, супериоран дух“, истиче Кадијевић за Спутњик.
Кадијевић каже да Мићу Поповића од других уметника разликује квалитет својствен само истинским великанима сликарства, а то је енергетски потенцијал:
„Мића је имао такву силину да када гледате његову слику из суседне зграде, доживљавате као да стојите пред њом. Такву енергију је имала снага његовог потеза, интензитет експресивних боја. То је велика реткост. Могао бих да побројим мало наших сликара који су имали приближну енергију, али нико као Мића. Сликао је подједнако силовито и енергично и у својим последњим данима, као и у оним најбољим шездесетих година“.
Забрањена изложба
Присетио се Кадијевић и Поповићеве изложбе 1974. у Културном центру Београда која је забрањена.
„Мића је урадио маестралне слике великог формата и више у складу са својим пацифистичким, опште људским и морално етичким осећањима него политичким, третирао је тему култа Јосипа Броза. Изложба је била посвећена посети Ричарда Бартона Брионима када је играо Тита у познатом Булајићевом филму 'Сутјеска'. Цела изложба је била иронична. Није била антититоистичка, нити политички напујдана. Није личила на садашњу скарадну политичку реторику коју гледамо око себе. Била је култивисана високо уметничким изразом и имала је једну интелектуалну, високо развијену модификацију ироније на рачун маршаловог култа који је био неприкосновен“.
Мића Поповић, Аутопортрет са лулом, уље на платну, 1949, 46 x 38 cm, и. б. 32_424, Народни музеј Србије
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј у Београду
Градски одбор Комунистичке партије је одлучио да се изложба уклони, а критичари, чак и они који су Мићи било претходно наклоњени, напали су га и назвали нечасним сликаром који се усудио да иронично прикаже „највећег сина наших народа и народности“.
„Једино сам ја у тада најпрестижнијем листу – Нину написао преко целе странице оно што би могло погрешно да се зове одбраном Миће Поповића. Нисам ја имао разлога да браним Мићу, јер нико није имао снаге њега да нападне. Био је толико јачи од других, али сам написао оно што сам заиста мислио да је насликао ремек дела. То да се некоме не свиђа њихов политички контекст, право је свакога, свакоме може да се не свиђа како он види Тита и Бартона поред кавеза у коме стоји горила. То је само по себи иронија. Направио сам разлику између онога што је плебејски политичко-идеолошки зазор такве тематизације осетљивих садржаја и онога што представља њихову недвосмислену и очигледну вредност“, каже Кадијевић.
Заслужени портрет
Сви су очекивали да Кадијевић буде избачен из Нина, али то се није десило. Уместо тога Сава Даутовић је у „Политици“ објавио текст са задатком да Кадијевића прикаже као подмуклог опозиционара и непријатеља социјалистичког друштва, на шта је Кадијевић одговорио на рафиниран начин текстом који је „Политика“ објавила тек интервенцијом редакције Нина.
„Мића је био толико дирнут. Већ остарео и тешко болестан, говорио ми је: 'Па ти си толико ризиковао, а немаш ни моју слику. Ја теби морам да дам слику, али ја немам слику какву ти заслужујеш'. А ја се мислим у себи, ма дај шта даш. Толико сам га обожавао да би ми била част да имам било какву Мићину слику. И каже ми: 'Ја ћу теби да направим портрет'. После месец дана ме позвао да дођем. Када са ушао у његов атеље у Академији наука, само што нисам пао у несвест – слика два метра са метар а на њој моја скромна фигура. Тако величанствено и силовито насликано и психолошки простудирано. Био је присутан наш заједнички дугогодишњи пријатељ, Добрица Ћосић који је у шали рекао: 'Мићо, мене си сликао, али не овако'. А Мића му на то: 'Па ти ниси ни заслужио'“, сећа се Кадијевић.
Миодраг Мића Поповић, Откривање Бројгела (1974) - Колекција Јована и Весне Поповић
© САНУ - Колекција Јована и Весне Поповић
Епоха мајмуна
Кадијевић није увек одобравао Мићину потребу да својом уметношћу сведочи о ономе што се одигравало око њих.
„Имао је и специфичну митологију која није увек била по мојој нарочитој вољи. Осликао је циклус 'Епоха мајмуна', алудирајући на нас да живимо у мајмунској земљи којом влада диктатор. Мени се то није свиђало. Стално сам му говорио: 'Зашто то радиш? Ти си велики сликар, какви мајмуни, какав Тито, какви бакрачи? Сликај слике за сва времена и цео свет'. А он ми је одговарао: 'Знаш, мора и да се сведочи'“, истиче Кадијевић.
Поповић је, према речима нашег саговорника, сликао велике формате са лакоћом и то са богатим колоритом, тамним и депресивним:
„Цео његов опус има призвук трагичног доживљавања света зато што је као дете прошао кроз Други светски рат. Будући старији до мене, био је мобилисан и у партизанима. Згражавао се свега тога и имао развијено хуманистичко осећање. За њега је човек био човек изнад свега“.
Мића Поповић, Доситејев лицеј, уље на платну, 1949, 70 х 50 cm, и. б. 71_13, Музеј Вука и Доситеја
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј у Београду
Духом изнад свих
На забране је, напомиње Кадијевић, Мића Поповић реаговао са благим подсмехом:
„Када се деси несрећа и невоље вам наносе медиокритети који су испод вас у сваком смислу, то примате са подсмехом. То није био саркастичан подсмех. Он није био мизантроп, мрзитељ људи. Говорио је – 'Види шта овај каже, аууу зацрнише ме. Испадох оџачар. А иначе смо били другари'. Без имало једа, пакости и злобе у себи, показивао је да је узрастао духовно до оне мере до које великог човека не можете увредити. Можете рећи све што хоћете али то је унапред опроштено. Ту висину духа је имао Мића Поповић“.
Поповић је чак, сећа се његов пријатељ, говорио да не мрзи Јосипа Броза и да би му и крв дао ако треба:
„Не волим људе који владају апсолутно, који држе ствар у својим рукама тако чврсто да не можеш ни да бекнеш, а камоли да се мрднеш“.
Кадијевић наглашава да Мића Поповић није био монархиста, ни прочетнички расположен, да је презирао рат и саму револуцију:
„Он је био конзервативан у најпозитивнијем значењу те речи. Није волео револуцију, био је много више социјалдемократа него социјалиста. Комунисти и социјалдемократе теже истим циљевима - ослобођењу радничке класе од експлоатације, али комунисти су за револуцију у којој је дозвољено све укључујући и убијање, док социјалдемократе се залажу за парламентарну полемику и политичку борбу“.
Кадијевић истиче и полет са којим је Поповић сликао:
„Код Миће је то ишло као из митраљеза посебно седамдесетих година. Често сам га посећивао и присуствовао чину његовог стварања, тој упорности, трансформацији коју је доживљавао човек осредњег раста са једним доброћудним лицем и нимало негованим брковима. Био је један од највећих људи који је живео у нашем времену“.
