Није дао на војника ни на Србију: Живојин Мишић, струганичко сељаче израсло у великана
20:49 18.06.2023 (Освежено: 09:19 19.06.2023)
© Фото : Спутњику уступио Милорад АнтонијевићЈедно од најзахтевнијих бојења црно - беле фотографије, војвода Живојин Мишић.
© Фото : Спутњику уступио Милорад Антонијевић
Пратите нас
Кренуло струганичко сељаче са Швабом да се бије, Албанију да препешачи, преко мора да се превезе, Рим да види, у Паризу да га цене, у Ници да га лече, у Солуну да ратује, у Београду да умре. Није ни слутио куда је кренуо и где ће стићи. Да је Живојин Мишић знао као тринаестогодишњи дечак, кобилу Сингуљу би назад касом потерао или не би?
Живот - вечита борба
„Једна од најлепших реченица које је рекао војвода Живојин Мишић јесте да је живот вечита борба. Он је тако и живео и верујем да не би кренуо назад“, каже за Спутњик психијатар и психотерапеут Александар Мисојчић, аутор психобиографије војводе Живојина Мишића „Човек по мери шињела“.
„Он је човек који није волео малодушност, који је схватао да је живот стално смењивање успона и падова. Ја се са тим слажем, јер како бисмо знали да смо јаки,ако никада нисмо пали?“, истиче Мисојчић.
Правећи психилошки портрет највећег српског војсковође, Мисојчић објашњава да он другачији није ни могао бити до човек части и храбрости и велике истрајности - све то потиче из најранијег детињства.
© Sputnik / Лола ЂорђевићЖивојин Мишић
Живојин Мишић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Проучавајући наратив Живојина Мишића, дубоко верујем да се он ослања на морални троножац - породица, завичај, војска. Он је преносилац породичног континуитета, а посебно емотивно описује растанак са мајком. Његова наратив је скоро нераздвојив од средине из које потиче, он воли свој ваљевско - мионички крај, свој Струганик. То је оно што је понео са собом и касније надоградио идентитетом војске која постаје његова друга породица. Он остаје целоживотно лојалан том систему вредности и не одустаје од тога чак и када то иде, углавном и мирнодопским периодима, у корист његове штете“, објашњава Мисојчић.
Прва битка и прва смрт
Мишићев први ауторитет био је учитељ Сретен, за кога каже да су га се плашили и највиђенији сељаци, а други руски мајор и племић Кирјејев кога среће у својој првој бици.
„Мишић руског мајора описује као човека у свиленој кошуљи и белим панталонама, чизмама до колена, са окаченом сабљом и врећом дуката. Ми смо били сељачка војска и тај руски племић је само својом појавом оставио утисак на Живојина Мишића. А велики људи се препознају чак и када један од њих још није постао велики, али се осећа да ће бити. Руски мајор њему обећава да ће га повести у Русију када протерају Турке. Мишићу је то тек први рат, а током свог живота имао их је шест. Прва битка и прва смрт – тог фасцинантног Руса, оличења храбрости и широкогрудости, који је једном шаку дуката бацио међу сељаке - дубоко се урезала у Мишићеву осу личног развоја“, каже Мисојчић.
Наш саговорник подсећа и када је Мишић као млад официр устао у кафани против мајора, Србина из Аустроугарске, зато што је овај блатио његову земљу, а величао Аустроугаре. То је за Мишића било недопустиво, али је због свог поступка заслужио затвор:
„Он је као дечак, када му је отац купио опанке грађанке и дао последње новце да оде у град, био исмеван од градских дечака. Звали су га сељаче све док се није потукао са једним дебељком и док га није, како каже, сељачки издеветао. То је прва његова борба против јачег од себе, па касније преко тог мајора због ког је добио затвор па до јачег непријатеља. Мислим да није учествовао у бици против слабијег непријатеља. Знао је да уђе у конфликт и са краљем кад треба. Није ни од тога презао. Та стална шетња на граници живота и смрти, гледање страдања, патње, рањених, мука, ти стални ровови учинили су да он у животу буде ригиднији него што би био у неким другим условима. Највећи део свог живота провео је у ратовима и постао човек који не преза ни од чега када је глава на раменима. Толико се смрти око себе нагледао, да је сматрао да су нас ти људи, који су гинули, задужили да се понашамо на одређен начин“.
Заштитник храбрих војника
Живојин Мишић је до краја свог живота остао заштитник храбрих војника без обзира на њихов чин:
„Он је један од њих. Кад год је искорачио из своје народне војске и одлазио муђу политичаре, у мирнодопско доба где је свашта могуће, где се по разним аршинима деле ордења, Мишић је улазио у конфликт. Њега су више пута смењивали. Једном није хтео ни да пита због чега. Рекао је 'ја знам ко сам, а они вероватно знају зашто су то урадили'“.
Чак се супроставио и заробљеним турским официрима када су кренули да туку своје војнике: „Не може се тако са војником, није војник марва, ниси га ти родио“.
„Замислите када обични војници, у спонтаном разговору, војводу зову Жућа. Мислим да то све говори. Ја мислим да би он то сматрао комплиментом. Био је официр коме су они могли да верују и ту је крај опису њиховог односа. Био је искрен и отворен и све што је радио, радио је на начин да је пре тога врло добро знао како размишља његов војник. И они су то, ја верујем, осећали и када је било тешко, и када се нису слагали са њим и када није имао подршку врховне команде. Ја мислим да је обична војска њега доживљавала пре свега као официра коме се може веровати“, каже Мисојчић.
© Фото : Спутњику уступио Бошко ПулетићГлумац Бошко Пулетић као Живојин Мишић
Глумац Бошко Пулетић као Живојин Мишић
© Фото : Спутњику уступио Бошко Пулетић
Камен темељац националног идентитета
Аутор књиге „Човек по мери шињела“ сматра да „ми негдашњи и ми садашњи нисмо исти“:
„Имамо ми Мишићеве врлине довољно у себи, а да ли то препознајемо, оживљавамо, негујемо, то је друго питање. Моја највећа жеља би била да када читалац затвори ову књигу, постави себи питање какви смо били, а какви смо данас. Ја наравно нисам дао себи за право да то описујем. Нека се свако погледа. Ми негдашњи и ми садашњи нисмо исти. То може бити очекивана еволуција народа у складу са променама, а може бити и упозоравајући дисконтинуитет. Да ли је једно или друго или оба, волео бих да се свако запита.Свакако да је лик Живојина Мишића једна врста камена темељца националног идентитета и једна од ретких личности која чак и нас може објединити у уверењу да је био сјајан“.