https://sputnikportal.rs/20230621/dragan-stojkovic-piksi-sport-fudbal-srbija-bugarska-jordan-napadaci-odbrana-1157493321.html
Када ће се схватити да неће слонче у лонче?
Када ће се схватити да неће слонче у лонче?
Sputnik Србија
Једна лекција је научена, друга и још важнија дефинитивно није када је у питању фудбалска репрезентација Србије. Селектор Драган Стојковић жели да игра... 21.06.2023, Sputnik Србија
2023-06-21T22:44+0200
2023-06-21T22:44+0200
2023-06-21T22:44+0200
спорт
спорт
фудбал
драган стојковић пикси
фудбалска репрезентација србије
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/06/0f/1138557690_0:0:3073:1730_1920x0_80_0_0_317f06bc58eaaa578f84c6de72edeb0f.jpg
Говорио је селектор пред окупљање уочи наставка квалификација за Европско првенство да га је Мундијал у Катару научио да не сме да се ослања на ровите фудбалере и да морају да играју само они који су потпуно здрави, због чега у тиму није било двојице најбољих нападача Александра Митровића и Душана Влаховића, а ни њихове замене, Луке Јовића.Сасвим логично и рационално размишљање, нарочито у моментима када су сезоне завршене и када су играчи на врхунцу физичког и психичког умора па би свако даље приморавање на напор могло да донесе и озбиљније последице.С тим у вези, требало је очекивати, поново са рационалног становишта, да се и игра коригује, да се успори, да се буде опрезније и тактичније.Ненаучене лекцијеКада се већ то није научило пре Мундијала у Катару, где је Србија практично сама себе избацила из такмичења одустајањем од одбране и форсирањем нападачког фудбала по сваку цену, онда је бар опомена за то требало да буде пријатељска утакмица против Јордана у Бечу.Два јефтино примљена гола од репрезентације слабог реномеа, потом преокрет у последњим минутима, све је то требало да буде аларм за коначно стављање прста на чело и разматрање о томе шта су разлози за толике дефанзивне пропусте и играње са својом судбином и резултатом.Нажалост, није се то догодило и у Бугарској су до краја огољене све слабости, ако је било која после Мундијала и остала сакривена, о чему је чак и тренер са не толико великим искуством попут Младена Крстајића говорио, констатовао и на крају умало казнио победом.Поново је Србија играла хазардерски, грешила у задњој линији, дозвољавала је дефанзивцима да буду креатори игре, што никако не би требало да буде њихов посао, а успут су се суочавали и са својим примарним задацима јер су Бугари стрпљиво чекали грешку и прилику за контранапад.Колатерална штетаНајбоље осликавање тога са чиме се суочавају одбрамбени играчи Србије, углавном само њих тројица, десило се у моменту када је Никола Миленковић добио жути картон јер се налазио на четрдесетак метара од свог гола у тренутку када је брзоноги Рудев кренуо у продор.Није постојала никаква шанса да Миленковић заустави противника без фаула, једноставно он, а вероватно и ниједан други централни дефанзивни играч на свету, не може толико брзо да се преусмери из напада у одбрану и да „трчи леђима“ како би на оптималан начин зауставио противника.Сетимо се да је управо Миленковић означен као кривац за примљене голове против Камеруна у Катару, а све се десило као последица екстремно високо постављене последње линије одбране која нити има могућности да реагује стопроцентно на свом примарном послу када је измештена са радног места, нити има подршку од везних фудбалера јер по свему виђеном у Пиксијевој ери он као да не жели да отвори позицију класичног дефанзивног везисте који би био осигурач и подршка крхкој одбрани.Некада је то могао да буде Немања Гудељ, али је он сада прекомандован на централног дефанзивца и из окупљања у окупљање постаје све јасније да он има много проблема са таквим задатком и да је велика несигурност за целокупну екипу, а нарочито за голмана Вању Милинковић-Савића.Можда би Немања Максимовић био решење за дефанзивног везисту, а то заиста свакако нису Иван Илић, Саша Лукић, нити Марко Грујић, а поготово не Урош Рачић, момци који у својим клубовима имају или офанзивније или мање одговорне улоге.Зујање са боковаШтавише, у осигуравању одбране тешко да могу да помогну ни крилни бекови, момци изразито офанзивне оријентације – Филип Костић је навикао да се налази далеко у противничком пољу, док Андрија Живковић никада, осим у репрезентацији Србије, није играо десног крилног бека, поготово не као левоноги играч.И не само да Костић и Живковић не могу довољно добро да одговоре на захтеве у одбрани него је и њихов нападачки допринос често немогуће достићи јер се пречесто дешава да њихови центаршутеви лако буду плен одбрана ривала, за шта такође постоји објашњење које открива слабости Пиксијеве филозофије.Није толико често Србија играла са два класична нападача, али у екстремно офанзивној идеологији сви који се не називају одбрамбеним сматрају се и нападачким па је пречесто у шеснаестерцу противника огромна гужва и једноставно нема простора да убачене лопте са крила нађу своје мете.Ствари су бивале нешто другачије када су се као крилни бекови налазили на терену Младеновић и Лазовић, првопоменути зато што центрира на стари начин, подижући лопту, не прибегава „коларовкама“, односно лоптама по земљи какве воли да шаље Костић, док је код другог ствар далеко једноставнија – као десноноги играч природно је да има бољу позицију да реагује са десног крила него левоноги Живковић.Потврда тога да су Младеновић и Лазовић бољи избор од реномиранијих Костића и Живковића догодила се у последње две утакмице – Младеновић је стварао шансе за голове против Јордана (био и асистент у победи над Црном Гором), а Лазовић је постигао изједначујући погодак против Бугарске, топовским ударцем десном ногом из десног полупростора, како сва фудбалска логика и налаже.Дешавала су се против Португалије у Београду, против истог ривала у Лисабону, па и сада против Јордана и Бугарске.Не може се више рачунати на чуда и срећу, мора се прећи на разумно и рационално разматрање околности и да се ради оно што се мора, а не оно што се жели – нападачки фудбал јесте идеал сваког љубитеља фудбала, али не по цену да буде самоубилачки и да доведе до проблема који могу скупо да коштају.Треба схватити на време док не буде касно – волели бисмо сви, али јасно је да неће слонче у лонче, нити ће напад моћи да амортизује ако се дозвољавају толике рупе у одбрани, а Србија, чини се, не ради ништа да их закрпи и остави у историји.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Спасоје Веселиновић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
Спасоје Веселиновић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Спасоје Веселиновић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
србија фудбал, fudbal srbija, fudbaleri srbije, reprezentacija srbije, dragan stojkovic piksi, piksi, piksi fudbal, piksi taktika
србија фудбал, fudbal srbija, fudbaleri srbije, reprezentacija srbije, dragan stojkovic piksi, piksi, piksi fudbal, piksi taktika
Када ће се схватити да неће слонче у лонче?
Једна лекција је научена, друга и још важнија дефинитивно није када је у питању фудбалска репрезентација Србије. Селектор Драган Стојковић жели да игра ултраофанзивно, то га забавља, чини срећним као љубитеља игре, али се кроз утакмице доказује да је таква филозофија неприменљива.
Говорио је селектор пред окупљање уочи наставка квалификација за Европско првенство да га је Мундијал у Катару научио да не сме да се ослања на ровите фудбалере и да морају да играју само они који су потпуно здрави, због чега у тиму није било двојице најбољих нападача Александра Митровића и Душана Влаховића, а ни њихове замене, Луке Јовића.
Сасвим логично и рационално размишљање, нарочито у моментима када су сезоне завршене и када су играчи на врхунцу физичког и психичког умора па би свако даље приморавање на напор могло да донесе и озбиљније последице.
С тим у вези, требало је очекивати, поново са рационалног становишта, да се и игра коригује, да се успори, да се буде опрезније и тактичније.
Када се већ то није научило пре Мундијала у Катару, где је Србија практично сама себе избацила из такмичења одустајањем од одбране и форсирањем нападачког фудбала по сваку цену, онда је бар опомена за то требало да буде пријатељска утакмица против Јордана у Бечу.
Два јефтино примљена гола од репрезентације слабог реномеа, потом преокрет у последњим минутима, све је то требало да буде аларм за коначно стављање прста на чело и разматрање о томе шта су разлози за толике дефанзивне пропусте и играње са својом судбином и резултатом.
Нажалост, није се то догодило и у Бугарској су до краја огољене све слабости, ако је било која после Мундијала и остала сакривена, о чему је чак и тренер са не толико великим искуством попут Младена Крстајића говорио, констатовао и на крају умало казнио победом.
Поново је Србија играла хазардерски, грешила у задњој линији, дозвољавала је дефанзивцима да буду креатори игре, што никако не би требало да буде њихов посао, а успут су се суочавали и са својим примарним задацима јер су Бугари стрпљиво чекали грешку и прилику за контранапад.
Најбоље осликавање тога са чиме се суочавају одбрамбени играчи Србије, углавном само њих тројица, десило се у моменту када је Никола Миленковић добио жути картон јер се налазио на четрдесетак метара од свог гола у тренутку када је брзоноги Рудев кренуо у продор.
Није постојала никаква шанса да Миленковић заустави противника без фаула, једноставно он, а вероватно и ниједан други централни дефанзивни играч на свету, не може толико брзо да се преусмери из напада у одбрану и да „трчи леђима“ како би на оптималан начин зауставио противника.
Сетимо се да је управо Миленковић означен као кривац за примљене голове против Камеруна у Катару, а све се десило као последица екстремно високо постављене последње линије одбране која нити има могућности да реагује стопроцентно на свом примарном послу када је измештена са радног места, нити има подршку од везних фудбалера јер по свему виђеном у Пиксијевој ери он као да не жели да отвори позицију класичног дефанзивног везисте који би био осигурач и подршка крхкој одбрани.
Некада је то могао да буде Немања Гудељ, али је он сада прекомандован на централног дефанзивца и из окупљања у окупљање постаје све јасније да он има много проблема са таквим задатком и да је велика несигурност за целокупну екипу, а нарочито за голмана Вању Милинковић-Савића.
Можда би Немања Максимовић био решење за дефанзивног везисту, а то заиста свакако нису Иван Илић, Саша Лукић, нити Марко Грујић, а поготово не Урош Рачић, момци који у својим клубовима имају или офанзивније или мање одговорне улоге.
Штавише, у осигуравању одбране тешко да могу да помогну ни крилни бекови, момци изразито офанзивне оријентације – Филип Костић је навикао да се налази далеко у противничком пољу, док Андрија Живковић никада, осим у репрезентацији Србије, није играо десног крилног бека, поготово не као левоноги играч.
И не само да Костић и Живковић не могу довољно добро да одговоре на захтеве у одбрани него је и њихов нападачки допринос често немогуће достићи јер се пречесто дешава да њихови центаршутеви лако буду плен одбрана ривала, за шта такође постоји објашњење које открива слабости Пиксијеве филозофије.
Није толико често Србија играла са два класична нападача, али у екстремно офанзивној идеологији сви који се не називају одбрамбеним сматрају се и нападачким па је пречесто у шеснаестерцу противника огромна гужва и једноставно нема простора да убачене лопте са крила нађу своје мете.
Ствари су бивале нешто другачије када су се као крилни бекови налазили на терену Младеновић и Лазовић, првопоменути зато што центрира на стари начин, подижући лопту, не прибегава „коларовкама“, односно лоптама по земљи какве воли да шаље Костић, док је код другог ствар далеко једноставнија – као десноноги играч природно је да има бољу позицију да реагује са десног крила него левоноги Живковић.
Потврда тога да су Младеновић и Лазовић бољи избор од реномиранијих Костића и Живковића догодила се у последње две утакмице – Младеновић је стварао шансе за голове против Јордана (био и асистент у победи над Црном Гором), а Лазовић је постигао изједначујући погодак против Бугарске, топовским ударцем десном ногом из десног полупростора, како сва фудбалска логика и налаже.
„Ми јесмо навикли људе да правимо чуда, али чуда нису могућа сваки дан“, рекла је недавно селекторка кошаркашица Србије Марина Маљковић, а такве поруке би требало да буду свесни и сви фудбалски актери у Србији јер се чини да је џак са чудима већ поприлично испражњен.
Дешавала су се против Португалије у Београду, против истог ривала у Лисабону, па и сада против Јордана и Бугарске.
Не може се више рачунати на чуда и срећу, мора се прећи на разумно и рационално разматрање околности и да се ради оно што се мора, а не оно што се жели – нападачки фудбал јесте идеал сваког љубитеља фудбала, али не по цену да буде самоубилачки и да доведе до проблема који могу скупо да коштају.
Треба схватити на време док не буде касно – волели бисмо сви, али јасно је да неће слонче у лонче, нити ће напад моћи да амортизује ако се дозвољавају толике рупе у одбрани, а Србија, чини се, не ради ништа да их закрпи и остави у историји.
