https://sputnikportal.rs/20230629/ko-je-taj-mladi-crnogorac-sa-brkovima-kako-je-goranka-matic-sa-fotoaparatom-usla-medju-politicare-marija-jakovljevic-1157628978.html
Ко је тај млади Црногорац са брковима: Како је Горанка Матић са фотоапаратом ушла међу политичаре
Ко је тај млади Црногорац са брковима: Како је Горанка Матић са фотоапаратом ушла међу политичаре
Sputnik Србија
Појма нисам имала о политичарима. Траже ми Момира Булатовића. Ко вам је бре то? Жарковић ми каже - Црногорац, млад политичар са брковима. Зовем Танјуг и кажем... 29.06.2023, Sputnik Србија
2023-06-29T20:08+0200
2023-06-29T20:08+0200
2023-06-29T20:08+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
фотограф
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/06/0c/1157099896_26:0:2474:1377_1920x0_80_0_0_48bc01e947e14b71587bb4224b6cd438.jpg
Од атмосфере након смрти Јосипа Броза, преко узбудљивих осамдесетих година и Новог талас, до бурних деведесетих и протеста против режима Слободана Милошевића, Горанка Матић је својим фотоапаратом начинила више од 6.000 негатива.Део тога представљен је на ретроспективној изложби „Искуство у гужви“, која након Београда, Новог Сада, Загреба и Бањалуке, сада гостује на Цетињу.Горанка Матић за Спутњик открива како је фотографисала Борислава Пекића и Јанеза Дрновшека, како је завршила фотографишући концерте без имало слуха за музику и колико је било потресно бележити судбину људи деведесетих година.Да ли сте задовољни одјеком који је Ваша ретроспективна изложба имала до сада?- Ја сам сујетна жена и волела бих да успе. Али ово је мало превише успело. Ваљда буди сентимент код сведока догађаја, а млађи имају мит о том времену и долазе са историјским интересовањем. Ја се још нисам помирила са тим да је то историја.Када пролазите кроз различите сегменте своје изложбе, да ли себе доживљавате као сведока времена?- Још увек немам такав осећај, већ више присуства у одређеним тренуцима. Накнадно се такав утисак може јавити код објективних посматрача. Захваљујући кустоскињи Уни Поповић, направили смо изложбу тако да сваки простор изазива нову комбинацију фотографија и то изложбу чини занимљивом.Које фотографије су, према Вашем утиску, публици најзанимљивије или најпотресније?- Зависи од места где се излаже. Нови талас и живот у Београду осамдесетих година интересантан је свима, јер је то био период наде да ће нам бити још боље. А деведесете, рецимо, су привукле пажњу у Загребу, јер нису осећали ту количину енергије и људи на улицама. Имам и портрете, углавном из осамдесетих година, на којима су сви млади, па буде реакција: Није ваљда ово Чанак? А он дечко са коврџавом косом, релативно мршав.У професионалне воде ушли сте после Титове смрти, фотографишући београдске излоге у којима су за последњи испраћај маршалу постављани његови портрети. Шта вас је у том искуству одредило да се посветите фотографији?- Ја сам дете Студентског културног центра где је процветала концептуална уметност и ти уметници су, између осталог, користили и фотографију. Нису имали осећај као фото-кино клубови да фотографија буде феноменално урађена, већ више идеју коју су преносили преко фотографије. Са тим образовањем, када сам дан после Титове смрти изашла напоље, видела сам излоге. Били су исти као претходног дана само сада са Титовом фотографијом, која је пре била на зиду радње, и црним флором. Тај однос робе и председникове фотографије био ми је интригантан. Ишла сам улицом и сликала. Више сам била свесна визуелног момента него значаја. После 15 година сам имала изложбу у Графичком колективу - „Дани бола и поноса“. То је за мене мој најбољи рад. Први и несвесни, а значајан.Када сте постали свесни значаја фотографије?- Када нисам била примљена на конкурсу за кустоскињу Галерије 45 при Дому културе Нови Београд. Онда сам отишла да се судим и изгубила процес. Директор против кога сам изгубила ми је тада рекао: Ма Горанка, ниси ти за то, за нешто си боље. Мрзим га, а у том тренутку бих га пољубила. Одлучила сам - окрећем лист и почињем да се бавим нечим другим. Тата ми се се аматерски бавио фотографијом, деда ми је некад сликао, па фотографију нисам сматрала нечим страшним. Пошто сам познавала људе из „Џубокса“, предложила сам им да сликам. Кренем да сликам групе и концерте и стицајем околности тако постах фотографкиња Новог таласа, без осећаја за ритам, без слуха, музички тотално необразована и неталентована. То је тајна мог почетка.Какве су биле те осамдесете?- Мени су се чиниле интересантним, али не нешто посебно. Сада када гледам, помислим: Ууу, што је било фино! Нисмо држали до фирмиране гардеробе. Са оним што имаш, креираш сам свој стајлинг и само изађеш на бину. Као што су фотографи са фотоапаратом били главни фрајери, тако су музичари са својим инструментима били фрајери, а било је и неколико девојчица у групама.Да ли сте тада били свесвни да сведочите значајном периоду?- Наравно да нисам. Само сам знала да треба да усликам релативно оштро и пристојно, да дочарам атмосферу концерта или ако сликам групу ван бине да нађем што бољи простор. Није било пуно размишљања, већ само жеља да се добро уради. Можда је у томе и тајна целог тог успешног периода.Како је онда било прећи на политичке догађаје деведесетих година, то искуство у гужви је било другачије?- Ја сам на почетку деведесетих кренула Трансибирском железницом до Пекинга, а пре тога ме Миша Васић зове и пита да ли хоћу да радим за нови недељник „Време“. Кажем, хоћу, али идем на пут на два-три месеца. Када сам се вратила, Миша зове и ја из музичког и културног света упаднем у политички и културни свет. У ходу сам савладала нову причу и онда су почеле уличне гужве. Тада је дошло до изражаја моје сналажење на концертима. Кад си у гужви, на неки начин се браниш и покушаваш да се поставиш и урадиш. Као на концертима, само сада је цео град твој. Исто се гураш. Када је био 9. Март, попела сам се на симс Народног позоришта, испод балкона и одатле сам сликала целу фреску дешавања. Онда сам била царица улице, шетала и сликала.Које су најпотресније сцене које сте забележили?- Нисам ишла на ратиште, али у једном тренутку долазио је воз из Словеније са, сада већ названим, „отписанима“, односно породицама и војним лицима које су Словенци, када су се одвојили, послали одмах у Београд. Видиш људе који долазе да се пријаве, пописују их, деца са ранчићима. Направила сам тотал са гомилом света, на сваком лицу забринутост. То је један мали догађај, који је мене дирнуо као судбина људи због политике.Да ли је било догађаја када сте били сигурни да их треба забележити и сачувати као сведочанство за будуће генерације?- Нисам била толико свесна, историјски. Драго ми је што сам забележила, на пример, „Црни флор“. То је била акција људи који су, у колони од Палате Албанија до Славије, држали црне папире – коридор против рата у Југославији. То је графички лепо осмишљена и добро одрађена прича.Портрети представљају значајан део Вашег опуса – од Дивљана и Бајаге, преко Жике Павловића и Макавејева до Аце Поповића и Пекића. Ко је био најзахтевнији сарадник?- Ја сам доста комуникативна и немам страх од ауторитета. Поштујем особу коју сликам, али немам страхопоштовање. Да би направио добар портрет, мораш брзо да успоставиш везу са особом коју ћеш „мучити“ и да се не осећа као код зубара. Мало попричамо, забавим их и опусте се. Пекића сам сликала за плакат посланика за Раковицу где му је конкурент био Шешељ. Тада је Пекић дошао код мене кући. Пили лозу, причали, зезали се и направим и плакат и портрете у „цивилу“. Жику Павловића сам волела и био ми је пријатељ. Зато сам ушла у његову собу са пиштољима, јер је имао лепу колекцију. Макавејев ми је исто био другар. И Слободан Шијан ми је велики другар и њега сам усликала у његовој соби, још младога и витког. Били су забавни.А политичари?- Сликала сам Дрновшека и Месића. Дрновшек је био председник Председништва СФРЈ и кажем му да седне на ивицу стола да мало боље укомпонујем фотографију. А моји новинари ће на то: Немој, он је председник. Кажем му: Које сте ви годиште? Он: 1950. Млађи сте од мене, хајде ви лепо седните на ивицу стола.Можете ли упоредити фотографију данас са временом када сте почињали да радите?- Све се променило. Ја сам престала да фотографишем. Матора сам. Десанка Максимовић није писала љубавну поезију после 75. године. Немам жал за старим временима. Ово је нова прича која ће некоме једног дана деловати сентиментално као мени аналогна фотографија. Сви су писмени, а неко је писац. Сви могу да фотографишу, али само неки се професионално тиме баве. Прелазак на дигиталну фотографију сам дочекала као моја мама веш машину. И то је у реду, све се развија.Да ли сада повремено узмете фотоапарат?- Не, слаб ми је фотоапарат. Када сам била у Црној Гори направила сам неколико снимака мобилним телефоном. Нисам чак ни више од тога. Немам потребу. Око мене су увек добри фотографи па остане успомена.
https://sputnikportal.rs/20230622/poslednji-tragovi-zivota-sa-slobode-fotografije-gavrila-principa-i-mladobosanaca-uoci-zatvora-marija-jakovljevic-1157525344.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, фотограф
култура, култура – интервјуи и аналитика, фотограф
Ко је тај млади Црногорац са брковима: Како је Горанка Матић са фотоапаратом ушла међу политичаре
Појма нисам имала о политичарима. Траже ми Момира Булатовића. Ко вам је бре то? Жарковић ми каже - Црногорац, млад политичар са брковима. Зовем Танјуг и кажем – Децо, дајте ми Црногорца, младог политичара са брковима. Чујем смех. Тако је почела моја каријера сликања политичара и политичких збивања, сећа се Горанка Матић.
Од атмосфере након смрти Јосипа Броза, преко узбудљивих осамдесетих година и Новог талас, до бурних деведесетих и протеста против режима Слободана Милошевића, Горанка Матић је својим фотоапаратом начинила више од 6.000 негатива.
Део тога представљен је на ретроспективној изложби „Искуство у гужви“, која након Београда, Новог Сада, Загреба и Бањалуке, сада гостује на Цетињу.
Горанка Матић за Спутњик открива како је фотографисала Борислава Пекића и Јанеза Дрновшека, како је завршила фотографишући концерте без имало слуха за музику и колико је било потресно бележити судбину људи деведесетих година.
Да ли сте задовољни одјеком који је Ваша ретроспективна изложба имала до сада?
- Ја сам сујетна жена и волела бих да успе. Али ово је мало превише успело. Ваљда буди сентимент код сведока догађаја, а млађи имају мит о том времену и долазе са историјским интересовањем. Ја се још нисам помирила са тим да је то историја.
Када пролазите кроз различите сегменте своје изложбе, да ли себе доживљавате као сведока времена?
- Још увек немам такав осећај, већ више присуства у одређеним тренуцима. Накнадно се такав утисак може јавити код објективних посматрача. Захваљујући кустоскињи Уни Поповић, направили смо изложбу тако да сваки простор изазива нову комбинацију фотографија и то изложбу чини занимљивом.
Које фотографије су, према Вашем утиску, публици најзанимљивије или најпотресније?
- Зависи од места где се излаже. Нови талас и живот у Београду осамдесетих година интересантан је свима, јер је то био период наде да ће нам бити још боље. А деведесете, рецимо, су привукле пажњу у Загребу, јер нису осећали ту количину енергије и људи на улицама. Имам и портрете, углавном из осамдесетих година, на којима су сви млади, па буде реакција: Није ваљда ово Чанак? А он дечко са коврџавом косом, релативно мршав.
У професионалне воде ушли сте после Титове смрти, фотографишући београдске излоге у којима су за последњи испраћај маршалу постављани његови портрети. Шта вас је у том искуству одредило да се посветите фотографији?
- Ја сам дете Студентског културног центра где је процветала концептуална уметност и ти уметници су, између осталог, користили и фотографију. Нису имали осећај као фото-кино клубови да фотографија буде феноменално урађена, већ више идеју коју су преносили преко фотографије. Са тим образовањем, када сам дан после Титове смрти изашла напоље, видела сам излоге. Били су исти као претходног дана само сада са Титовом фотографијом, која је пре била на зиду радње, и црним флором. Тај однос робе и председникове фотографије био ми је интригантан. Ишла сам улицом и сликала. Више сам била свесна визуелног момента него значаја. После 15 година сам имала изложбу у Графичком колективу - „Дани бола и поноса“. То је за мене мој најбољи рад. Први и несвесни, а значајан.
Када сте постали свесни значаја фотографије?
- Када нисам била примљена на конкурсу за кустоскињу Галерије 45 при Дому културе Нови Београд. Онда сам отишла да се судим и изгубила процес. Директор против кога сам изгубила ми је тада рекао: Ма Горанка, ниси ти за то, за нешто си боље. Мрзим га, а у том тренутку бих га пољубила. Одлучила сам - окрећем лист и почињем да се бавим нечим другим. Тата ми се се аматерски бавио фотографијом, деда ми је некад сликао, па фотографију нисам сматрала нечим страшним. Пошто сам познавала људе из „Џубокса“, предложила сам им да сликам. Кренем да сликам групе и концерте и стицајем околности тако постах фотографкиња Новог таласа, без осећаја за ритам, без слуха, музички тотално необразована и неталентована. То је тајна мог почетка.
Какве су биле те осамдесете?
- Мени су се чиниле интересантним, али не нешто посебно. Сада када гледам, помислим: Ууу, што је било фино! Нисмо држали до фирмиране гардеробе. Са оним што имаш, креираш сам свој стајлинг и само изађеш на бину. Као што су фотографи са фотоапаратом били главни фрајери, тако су музичари са својим инструментима били фрајери, а било је и неколико девојчица у групама.
Да ли сте тада били свесвни да сведочите значајном периоду?
- Наравно да нисам. Само сам знала да треба да усликам релативно оштро и пристојно, да дочарам атмосферу концерта или ако сликам групу ван бине да нађем што бољи простор. Није било пуно размишљања, већ само жеља да се добро уради. Можда је у томе и тајна целог тог успешног периода.
Како је онда било прећи на политичке догађаје деведесетих година, то искуство у гужви је било другачије?
- Ја сам на почетку деведесетих кренула Трансибирском железницом до Пекинга, а пре тога ме Миша Васић зове и пита да ли хоћу да радим за нови недељник „Време“. Кажем, хоћу, али идем на пут на два-три месеца. Када сам се вратила, Миша зове и ја из музичког и културног света упаднем у политички и културни свет. У ходу сам савладала нову причу и онда су почеле уличне гужве. Тада је дошло до изражаја моје сналажење на концертима. Кад си у гужви, на неки начин се браниш и покушаваш да се поставиш и урадиш. Као на концертима, само сада је цео град твој. Исто се гураш. Када је био 9. Март, попела сам се на симс Народног позоришта, испод балкона и одатле сам сликала целу фреску дешавања. Онда сам била царица улице, шетала и сликала.
Које су најпотресније сцене које сте забележили?
- Нисам ишла на ратиште, али у једном тренутку долазио је воз из Словеније са, сада већ названим, „отписанима“, односно породицама и војним лицима које су Словенци, када су се одвојили, послали одмах у Београд. Видиш људе који долазе да се пријаве, пописују их, деца са ранчићима. Направила сам тотал са гомилом света, на сваком лицу забринутост. То је један мали догађај, који је мене дирнуо као судбина људи због политике.
Да ли је било догађаја када сте били сигурни да их треба забележити и сачувати као сведочанство за будуће генерације?
- Нисам била толико свесна, историјски. Драго ми је што сам забележила, на пример, „Црни флор“. То је била акција људи који су, у колони од Палате Албанија до Славије, држали црне папире – коридор против рата у Југославији. То је графички лепо осмишљена и добро одрађена прича.
Портрети представљају значајан део Вашег опуса – од Дивљана и Бајаге, преко Жике Павловића и Макавејева до Аце Поповића и Пекића. Ко је био најзахтевнији сарадник?
- Ја сам доста комуникативна и немам страх од ауторитета. Поштујем особу коју сликам, али немам страхопоштовање. Да би направио добар портрет, мораш брзо да успоставиш везу са особом коју ћеш „мучити“ и да се не осећа као код зубара. Мало попричамо, забавим их и опусте се. Пекића сам сликала за плакат посланика за Раковицу где му је конкурент био Шешељ. Тада је Пекић дошао код мене кући. Пили лозу, причали, зезали се и направим и плакат и портрете у „цивилу“. Жику Павловића сам волела и био ми је пријатељ. Зато сам ушла у његову собу са пиштољима, јер је имао лепу колекцију. Макавејев ми је исто био другар. И Слободан Шијан ми је велики другар и њега сам усликала у његовој соби, још младога и витког. Били су забавни.
- Сликала сам Дрновшека и Месића. Дрновшек је био председник Председништва СФРЈ и кажем му да седне на ивицу стола да мало боље укомпонујем фотографију. А моји новинари ће на то: Немој, он је председник. Кажем му: Које сте ви годиште? Он: 1950. Млађи сте од мене, хајде ви лепо седните на ивицу стола.
Можете ли упоредити фотографију данас са временом када сте почињали да радите?
- Све се променило. Ја сам престала да фотографишем. Матора сам. Десанка Максимовић није писала љубавну поезију после 75. године. Немам жал за старим временима. Ово је нова прича која ће некоме једног дана деловати сентиментално као мени аналогна фотографија. Сви су писмени, а неко је писац. Сви могу да фотографишу, али само неки се професионално тиме баве. Прелазак на дигиталну фотографију сам дочекала као моја мама веш машину. И то је у реду, све се развија.
Да ли сада повремено узмете фотоапарат?
- Не, слаб ми је фотоапарат. Када сам била у Црној Гори направила сам неколико снимака мобилним телефоном. Нисам чак ни више од тога. Немам потребу. Око мене су увек добри фотографи па остане успомена.
