Од баба Анујке до науке: Да ли је и колико видљива танка линија између лека и отрова
© Фото : Спутњику уступио Музеј науке и технике
Пратите нас
Танка линија између лека и отрова много пута је током развоја људске цивилизације раздвајала живот и смрт - од отровног олова које се у антици користило за чување вина и као заслађивач, преко отровних биљака и животиња до ренгенских зрака, бојних отрова и ботокса.
Изложба „Танка линија – између лека и отрова“ Музеја науке и технике и Музеја за историју фармације Фармацеутског факултета у Београду, која је отворена 7. јула у Градском музеју у Вршцу, истражује појединачне феномене границе између лека и отрова кроз призму историје науке и наслеђа.
Иван Станић из Музеја науке и технике, Јелена Манојловић из Музеја за историју фармације Фармацеутског факултета и Светлана Митровић из Етнографског музеја у Београду приказују свакo из угла своје професије човеков однос према леку, односно отрову, према природи и науци и колико је та танка линија била током историје узбудљива, контроверзна и да је још увек са неизвесним крајем.
Фармацеут Јелена Манојловић, кустос Музеја за историју фармације, каже за Спутњик да им је циљ да укажу на значај сазнања, преношења искустава и савремених научних достигнућа која су допринела да нешто што смо ранијe сматрали да је исправно, схватимо да је можда потпуно погрешно.
За отровно олово знало се још у антици
© Фото : Спутњику уступио Музеј науке и технике
Опасно олово
Више од 150 предмета на изложби сведочи о примени или злоупотреби отрова и научних открића од античког доба до данас.
„На стотинак километара од Београда је Виминацијум одакле почиње прича о олову, једном од великих загађивача чак и данас, у 21. веку. Да је олово отровно знало се још у античко доба, али упркос томе оно се користило било ради економског просперитета или ради самог задовољства – оловни шећер се користио ради побољшања укуса и чувања вина. И поред тог сазнања десило се да су радници који су 2011. или 2013. године скидали оловну боју са ограде на Газели у Београду завршили у болници јер нису имали заштитну опрему“, каже Манојловић.
Да и научна открића могу бити подједнако корисна и штетна, показују ренгенски зраци:
„Када су откривени ренгенски зраци,није се знало за њихову штетност. Данас знамо да су ренгенски зраци штетни, али такође и корисни. Најбоље дијагностичке методе се обављају уз помоћ ренгенских зрака, као и неке методе лечења. Ви сада знате да, када правилно, циљано и дозирано користите ту методу, корист је велика, а штетност готово минимална или никаква“, наводи наша саговорница.
Подсећа и на откриће радиоактивности:
„Кроз историју науке видимо да је откриће радијума било веома корисно. Додавао се у воду, сапуне, козметику. Дуго се користио у индистрији сатова ради светлења казаљки. Данас се зна да се тако нешто никако не сме користити“.
Опасни и корисни ренгенски зраци
© Фото : Спутњику уступио Музеј науке и технике
Смртоносне биљке
Изложба је фокусирана на територију Србије, те аутори скрећу пажњу и на отровне животиње и биљке:
„Нема много отровних животиња у Србији, али врло корисне пчеле, рецимо, за оне који су алергични могу бити фаталне. С друге стране сваке године се деси неколико тровања јестивим биљкама. Листови сремуша се често замене изузетно отровним листом мразовца, а некада се грешком умешају и листови ђурђевка. Ту је и чувена црна тројка - татула, буника и велебиље које расту свуда око нас. Татулу можете наћи и у парковима по Београду, има веома леп цвет, али семе је изузетно отровно, као и код бунике. Није чудно што се у народу каже - Шта говориш, ниси ли се можда бунике најео? Човек се нађе у врсти бунила“.
И пчеле могу бити опасне
© Фото : Спутњику уступио Музеј науке и технике
Из истих тих биљака изоловане су значајне хемијске супстанце које су послужиле као основа за савремене лекове.
„Однос између терапијске и опасне дозе код тих биљака је узак и лако се пређе на другу страну и оне постају отров. Велебиље има црне бобице величине трешње. Зову их црне трешње, кажу да су пријатног укуса, освежавајућег, слатко-киселкастог. Дешавало се да људи у природи из незнања посегну за тим плодовима и до фаталног исхода долази у тешким мукама“, објашњава Манојловић.
Баба Анујка – чувена тровачица
Одличан познавалац биља била је баба Анујка, чувена банатска тровачица, којој се, према речима наше саговорнице, ставља на терет преко 100 душа:
„Баба која је била потпуно необразована, тако је прецизно дозирала све што је припремала као да је била најбољи студент хемије. Никада није признала да је иког отровала. Говорила је да је само помагала људима и да су људи долазили код ње да им помогне да реше неки проблем, а тај проблем је увек било неко треће лице“.
Аутори изложбе разбили су и мит о ботоксу:
„Обрадили смо бактерију која производи ботулински токсин. Изненадило нас је то да јавност није упозната шта је ботокс, да је то продукт бактерије која се налази у храни и која проузрокује тровање. Најчешће се налази у конзервираним производима, али може се јавити и у воћу и поврћу које је неадекватно чувано и обрађено. Веома велики број тровања у свету се дешава управо због ове бактерије у храни. На изложби смо приказали терапијске ефекте ботулинског токсина. Осим у естетској медицини, користи се и у неким терапијским методама. Количина тог токсина која стаје у чеп од Кока-коле може да отрује све становнике Београда и доведе до фаталног исхода, а величине зрна песка може да отрује 9.600 људи. Изузетно опасан токсин, а жене га масовно користе без икакве задршке ради побољшања изгледа“.
Фармација у служби зла
Посебан сегмент изложбе посвећен је бојним отровима и фармацији у служби зла.
„Из бојних отрова изродила се велика група онколошких лекова. Тај изум је први пут употребљен у Првом светском рату, али та страхота је изнедрила нешто добро, а то је развој лекова за онколошке пацијенте“, истиче Манојловић.
Фармација у служби зла
© Фото : Спутњику уступио Музеја науке и технике
Да фармација може бити у служби зла, на најстравичнији начин показала је нацистичка Немачка применом циклона Б у гасним коморама:
„Цијановодиник је први пут у тим камионима употребљен код нас на Старом сајмишту када су ухапшени превожени од Сајмишта у Јајинце. Нико жив није стигао на одредиште. Ту је и первитин, психоактивно средство које је коришћено не само за немачку војску, већ и за целу нацију, јер је доприносио да се људи боље осећају, да буду активнији, имају више енергије. Свака војска је имала нека средства која су се користила ради побољшања стања својих припадника, да би били неустрашиви“.
Из бојних отрова изродила се велика група онколошких лекова
© Фото : Спутњику уступио Музеј науке и технике
Након Другог светског рата спроведен је Нирнбершки процес и донет је први кодекс о људским правима на основу кога људи морају бити информисани и сагласни да ли желе да приступе некој медицинској процедури или не.
Међутим нису се сви придржавали тога:
„У Америци је од тридесетих година до 1972-1974. сповођено испитивање везано за сифилис. Пратили су заражене без лечења иако је у то време била позната терапија. Упркос донетом кодексу и даље се на исти начин поступало са одређеном групом људи ниског социјалног статуса и писмености. Они нису знали да не примају терапију, а имали су неку мизерну надокнаду за учешће у тој студији. Представили смо овај случај на изложби да истакнемо да да постоје границе и у истраживању“.
