Додик, Вулин, ко је следећи? Америка све слабија, а све грубље игра против Срба /видео/
© AP Photo / J. Scott Applewhite
Пратите нас
Што је моћ Сједињених Држава мања, све чешће и интензивније прибегавају грубим методама замене теза и отвореним притисцима и санкцијама, а све зато што моћ истине и међународног права више не стоји на њиховој страни, каже политиколог Александар Гајић поводом недавне одлуке Вашингтона да уведе рестриктивне мере директору БИА Александру Вулину.
Спорна одлука наставила је континуитет санкционог понашања САД на Балкану, од почетка деведесетих до данас, али и попунила „црну листу“ Вашингтона на којој је, између осталих, већ годинама и председник Републике Српске Милорад Додик.
Сједињене Државе су, сматра адвокат Горан Петронијевић, одабрале погрешне методе стављања под контролу одређеног народа или државе, а према Србима константно раде наопако - познато је да са њима све можеш да урадиш на леп начин али не и силом, која код Срба изазива страховит отпор.
Петронијевић нема дилему да је увођење санкција шефу БИА притисак не само на самог Вулина и на институције и безбедносне структуре Србије, већ и притисак на Србију у целини и на председника Александра Вучића.
Грубо мешање у унутрашње ствари Србије
Како истиче, реч је грубом нарушавању међународног права, али и о грубом мешању у унутрашње ствари независне и суверене Србије.
„Нисам сигуран ни да би увођење санкција Русији ишта променило. То је мантра у коју нас непрекидно убацују како би нам показали да бисмо тако решили све своје проблеме или притиске усмерене ка нама од стране англосаксонског дела Запада у њиховом настојању да нас доведу у што неповољнију позицију како би нас што лакше поразили и остварили своје циљеве на Балкану. А то је пре свега стварање велике Албаније, а са друге стране слабљење позиција Русије на Балкану“, наводи Петронијевић.
Он подсећа да такво понашање САД датира још из деведесетих кад су навикле да као једина сила могу да раде све, а временом су, како примећује, њихове методе постајале све огољеније и све бруталније тако да су себе прогласиле фактички и врховним судом, и тужиоцем - истовремено и оптужују и осуђују без доказа и суђења.
Коментаришући образложење америчког амбасадора Кристофера Хила да санкције Вулину нису везане за било коју институцију у Србији, већ су упућене искључиво њему као појединцу, Гајић каже да се ради о лукавом дипломатском маневру:
„Хил прави отклон кад каже да се не ради о односу према Србији и њеним институцијама него према једној личности због њених ставова и контаката.“
И у саопштењу Службе за контролу страних актива Министарства финансија САД се, указује Гајић, наводи да се мере против Вулина уводе због веза са организованим криминалом, трафикингом дроге и продајом јавног утицаја али се не дају никакви конкретни докази, а с друге стране није логички јасно како се та ствар која му се ставља на терет повезује са његовом позицијом у међународним односима, односно с чињеницом да је он на позицији сарадње с Русијом и неувођења санкција.
„Може се рећи да се ради о паушалној оцени, а да је прави суштински проблем његова политичка позиција која не одговара из америчке визуре на простору Балкана где они себе доживљавају као хегемона, доминантну силу, која у свим питањима треба да има своје прсте и доноси крајње одлуке у складу са својим интересима“, уверен је политиколог.
Три сценарија за Вулина
Нормално би било, каже Петронијевић, ако су САД имале нека сазнања о нелегалним активностима Вулина да доказе о томе доставе правосудним органима Србије, али наравно да то неће учинити и наравно да немају доказе, по систему „шта ће вам докази, па то смо вам ми рекли“.
Он се осврнуо и на оцену Кристофера Хила да одлука о мерама против Вулина има за циљ да се заштите САД и њихови интереси. Пита се иронично да ли је Вулин евентуално могао да угрози те интересе док је, као министар унутрашњих послова, разбијао велике криминалне групе шверцера кокаина из Латинске Америке у Европу или, рецимо, тиме што је открио информаторе америчких обавештајних служби у редовима БИА.
На питање како види даљи развој догађаја у вези са санкцијама Вулину, Петронијевић каже да су могућа три сценарија: први, и најближи принципу немешања у унутрашње ствари суверене државе јесте да се траже докази од САД о наводном нелегалном деловању Вулина, а ако их нема више се о томе не расправља. Други може бити, како каже, да се изврши притисак на власт у Србији и да она као неку врсту колатералне штете с циљем да се смање западни притисци пристане да смени Вулина, док трећи може бити притисак на самог Вулина да поднесе оставку.
Већ виђено
Подсећајући да је на удару америчких санкције од 2017. и председник Српске Милорад Додик, Гајић оцењује да то даје основа да се може говорити о јасном циљу САД и западних држава да се створи одређена политичка клима не би ли се дисквалификовале поједине личности у Србији и Српској, у јавном мњењу створила представа о њиховој негативности и тако поспешили процеси које желе да спроведу на овим просторима, а који се тичу промене политичког система који је на власти.
„Ово је много пута виђено у задњих 20 година, почев од прве обојене револуције, петооктобарске у Београду па преко читавог низа револуција по Средњој Азији, Блиском истоку током Арапског пролећа закључно са украјинским Мајданом и ситуација које су се дешавале на простору Грузије“, сматра Гајић.
Он истиче да таквим приступом САД често не постижу жељени ефекат него доводе до велике дестабилизације на простору на ком делују, али истовремено и до даље ерозије сопствене моћи јер се ствари отимају њиховој контроли.
„Међутим, с обзиром да имају супериорну позицију и наступају са позиције да оно што оне кажу јесте истина не желе да се преиспитују или не дај боже да признају да по неком питању нису били у праву, него тврдоглаво настављају да инсистирају на једном заузетој позицији и онда све дубље и дубље тону. То видимо и по питању рата у Украјини, где су својом позицијом да ће Русију да победе и наставком подршке Кијеву довели ситуацију до самог пуцања“, образлаже Гајић.
Опасна политика
Он тако тумачи и политичке поруке са недавног самита НАТО у Вилњусу, које су по њему потврда сталног самозаваравања да су они у праву иако их реалност разуверава.
„То је јако опасна политика у међународним односима која почива на делузији сопствене величине и на истрајавању у доследности у својим промашеним захтевима, намерама, циљевима, прокламованим вредностима које иза њих наводно стоје. Врше замену теза и оптужују друге за оно што сами раде“, упозорава Гајић.
И више од тога јер се, како каже, надовезује на причу о „правој страни историје“.
„То се назива духовном самообманом – кад сте убеђени да су вам историјске силе и токови наклоњени и да ви знате шта је исход историје, да сте у позицији да је свака одлука коју донесете унапред исправна, а да су други дужни и обавезни да је следе. Јер, ако на било који начин посумњају у исправност ваших процена налазе се на погрешној страни историје. А онда је према њима дозвољено користити сва средства, што је изузетно опасно. Видели смо кроз историју да када људи имају делузивне представе о сопственој величини да се то обично завршава лоше по људе, покрете и државе и империје које су наступале са тих позиција“, закључује Гајић.
