https://sputnikportal.rs/20230723/film-mavena-krvna-osveta-virdzina-andrija-lekic-palic-1158955313.html
„Огромна је снага у страху“: Прича о филму који разоткрива оно о чему људи ћуте или говоре увијено
„Огромна је снага у страху“: Прича о филму који разоткрива оно о чему људи ћуте или говоре увијено
Sputnik Србија
У тим ситуацијама последње о чему размишљате јесте да узмете камеру и снимате. То су теме смрти, теме жртве и дужности које доприносе ширем сагледавању... 23.07.2023, Sputnik Србија
2023-07-23T17:10+0200
2023-07-23T17:10+0200
2023-07-23T17:10+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
филм и серије
фестивал европског филма палић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/07/17/1158954965_0:147:2000:1272_1920x0_80_0_0_1dc88364eb84a1b0730859c5e71e453c.jpg
Филм „Мавена“ приказан је на Фестивалу европског филма Палић, у селекцији „Нови европски документарци“.Кроз четири приче, снимљене у периоду од осам година - крвна освета и њене последице, феномен вирџине, љубав између сестре и брата који има трајно оштећење мозга и последњи дани његовог оца у терминалној фази малигне болести, аутор промишља вечна питања о стварности, истини, потрази за домом, сећањима и љубави.Филм је делом аутобиографскиНакон волонтирања у подручјима погођеним цунамијем у Јапану, живота са емигрантима у зимским ноћима Париза и времена проведеног на албанским Проклетијама, Лекић се 2011. године враћа у Црну Гору, место у којем је одрастао да би боравио поред оца који је у терминалној фази болести.Од Лондона, преко Париза, Јапана и Проклетија до домаЛекић је провео пет година у Лондону где је студирао фотографију. Затим је у Јапану имао прву већу самосталну изложбу. Десио се у међувремену цунами, па је волонтирао у подручју погођеном цунамијем и документовао те тренутке.Пре тога је радио у Паризу на причама о придошлицама и имиграцији, а потом отишао на албанске Проклетије да би снимио села која су полако нестајала услед модернизације друштва:„Тако је настала моја трилогија о дому коју сам у филму представио кроз 3Д анимације. Ту сам причу касније наставио са причама из Црне Горе“.Страх је највећа баријераСматра да је тај пут кроз различите културе и традиције неопходан да бисмо шире сагледали питање идентитета и менталитета:„Другачије карактеристике наше личности долазе до изражаја у различитим окружењима. Када причамо о себи, обично се окрећемо унутрашњем бићу, занемарујући те спољне факторе који често могу довести до интелектуалне стимулације, али много чешће до беса, очаја и нервозе. Мени се то догодило и у Лондону, Паризу и Јапану да сам почео да развијам нова интересовања и другачије да посматрам ствари“.Стављамо себе у ситуацију у којој нисмо били раније, примећује Лекић, залазимо на непознате територије и кроз преиспитивање огољавамо делове сопствене личности:„Сви ти процеси доносе одређене страхове и нелагоде. Страх је највећа баријера за многе ствари, али ту лежи и огромна снага која, ако се ослободи, отвара нове нивое спознаје“.Приче о којима се не говориОбрађујући теме смрти, жртве и наше дужности, и екстремне ситуације које је бележио камером, помогле су му да шире сагледа менталитет и идентитет једног народа.„Приче о крвној освети и вирџини су ми наизглед биле мање блиске. Мислио сам да је то део Црне Горе који не познајем добро и који ми је стран. У тих осам година сам провео доста времена са тим људима и без камере, разговарао сам и покушао да ухватим суштину и емоцију – породица гледа сахрану свога сина, вирџина која је дала реч оцу да ће чувати породичну кућу, а недавно, 30 дана пре тога остала је без сестре, потпуно сама. Периодично сам одлазио, посећивао их и на крају сам имао близу 50 сати материјала. Схватио сам да су све те ствари веома повезане, да постоје нити које спајају наизглед неспојиве ствари и доприносе широј слици“, објашњава Лекић, чија се породица преселила из Београда у Црну Гору када је имао шест година.Примећује да крвне освете и вирџина има све мање у Црној Гори, али и да се о томе не говори:„Приче које сам ставио у филм су оне о којима се мање говори у конзервативним и патријархалним срединама или се говори увијено – о крвној освети, вирџини, раку, који се не изговара него људи обично кажу 'оно најгоре', о борби са зависношћу, о депресији и слично. Црна Гора се отвара и мења услед технолошког напретка и доступности информација, свест се полако шири. То је мој утисак“. Тешки моменти на њиховом врхунцуКаже да ретко добијемо прилику да снимамо тешке моменте на њиховом врхунцу, у терминалној фази болести рецимо, периоду одређене заробљености, периоду немогућности да се ствари промене:„У тим ситуацијама последње о чему размишљате јесте да узмете камеру и снимате, али после неког времена сам то учинио. Свог друга који је у филму сам посећивао деценијама. Умро је прошле године, после 19 година таквог стања. Често сам имао камеру са собом и помало снимао. Са оцем исто после неког времена сам узео камеру. Када је канцер метастазирао и ушао у терминалну фазу, углавном је био на опиоидима. Већину времена бих само седео поред њега, а он спавао. Онда сам одлучио да снимим део атмосфере о којој људи мало причају и да пробам да све то ставим у шири контекст. Већ сам имао материјал о крвној освети и вирџини, касније сам се и њима враћао, допуњавао материјал. Не знам шта да мислим о свему томе, вероватно треба још времена да прође. Осећао сам унутрашњу потребу да треба да снимим неке ствари, мислио сам да ће мени бити лакше да схватим одређене ствари“.Цео процес му је помогао, каже, да схвати да нас много мање води свесно него несвесно:„Осим личних асоцијација на које сам наилазио схватимо да не можемо у потпуности да контролишемo своје животе, што не значи да треба да се препустимо судбини, већ да са већом свесношћу улазимо у нови дан. Изненађујуће је колико нас мало води свесно, а много више несвесно“.Филм „Мавена“ је премијеру имао на Међународном фестивалу дугометражног документарног филма ДОК #5 и добио награду публике:„ Посматрање реакције публике пред филмом у којем се огољава и део сопствене личности је било посебно искуство. Остали су након пројекције, разговарали смо. Наишао сам на питања о којима нисам размишљао. То искуство је отворило неке нове теме за размишљање“.
https://sputnikportal.rs/20230206/dokumentarci-moj-prijatelj-tomi-i-mavena--najbolji-na-dok-5-festivalu-marija-jakovljevic-1150496843.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, филм и серије, фестивал европског филма палић
култура, култура – интервјуи и аналитика, филм и серије, фестивал европског филма палић
„Огромна је снага у страху“: Прича о филму који разоткрива оно о чему људи ћуте или говоре увијено
У тим ситуацијама последње о чему размишљате јесте да узмете камеру и снимате. То су теме смрти, теме жртве и дужности које доприносе ширем сагледавању идентитета и менталитета једног народа. О тим причама се мање или увијено говори у патријархалним и конзервативним срединама, каже Андрија Лекић, аутор документарног филма „Мавена”.
Филм „Мавена“ приказан је на Фестивалу европског филма Палић, у селекцији „Нови европски документарци“.
Кроз четири приче, снимљене у периоду од осам година - крвна освета и њене последице, феномен вирџине, љубав између сестре и брата који има трајно оштећење мозга и последњи дани његовог оца у терминалној фази малигне болести, аутор промишља вечна питања о стварности, истини, потрази за домом, сећањима и љубави.
Филм је делом аутобиографски
Након волонтирања у подручјима погођеним цунамијем у Јапану, живота са емигрантима у зимским ноћима Париза и времена проведеног на албанским Проклетијама, Лекић се 2011. године враћа у Црну Гору, место у којем је одрастао да би боравио поред оца који је у терминалној фази болести.
„Филм је делом аутобиографски. Заснован је и на искуствима многих људи које познајем и разговорима које сам водио са њима. Године 2012. сам почео да снимам две приче које су ми наизглед биле мање блиске – о крвној освети и вирџини. Касније сам почео да снимам и две веома личне приче – о мом пријатељу који је пао у кому и пробудио се са трајним оштећењем мозга и његовој сестри која је бринула о њему, као и о последњим данима мог оца. Хтео сам да створим унутрашњи пејзаж и приближим се општим урођеним обрасцима мишљења, деловања и понашања који у тим екстремним ситуацијама највише долазе до изражаја“, каже Лекић за Спутњик.
Од Лондона, преко Париза, Јапана и Проклетија до дома
Лекић је провео пет година у Лондону где је студирао фотографију. Затим је у Јапану имао прву већу самосталну изложбу. Десио се у међувремену цунами, па је волонтирао у подручју погођеном цунамијем и документовао те тренутке.
Пре тога је радио у Паризу на причама о придошлицама и имиграцији, а потом отишао на албанске Проклетије да би снимио села која су полако нестајала услед модернизације друштва:
„Тако је настала моја трилогија о дому коју сам у филму представио кроз 3Д анимације. Ту сам причу касније наставио са причама из Црне Горе“.
Страх је највећа баријера
Сматра да је тај пут кроз различите културе и традиције неопходан да бисмо шире сагледали питање идентитета и менталитета:
„Другачије карактеристике наше личности долазе до изражаја у различитим окружењима. Када причамо о себи, обично се окрећемо унутрашњем бићу, занемарујући те спољне факторе који често могу довести до интелектуалне стимулације, али много чешће до беса, очаја и нервозе. Мени се то догодило и у Лондону, Паризу и Јапану да сам почео да развијам нова интересовања и другачије да посматрам ствари“.
Стављамо себе у ситуацију у којој нисмо били раније, примећује Лекић, залазимо на непознате територије и кроз преиспитивање огољавамо делове сопствене личности:
„Сви ти процеси доносе одређене страхове и нелагоде. Страх је највећа баријера за многе ствари, али ту лежи и огромна снага која, ако се ослободи, отвара нове нивое спознаје“.
Приче о којима се не говори
Обрађујући теме смрти, жртве и наше дужности, и екстремне ситуације које је бележио камером, помогле су му да шире сагледа менталитет и идентитет једног народа.
„Приче о крвној освети и вирџини су ми наизглед биле мање блиске. Мислио сам да је то део Црне Горе који не познајем добро и који ми је стран. У тих осам година сам провео доста времена са тим људима и без камере, разговарао сам и покушао да ухватим суштину и емоцију – породица гледа сахрану свога сина, вирџина која је дала реч оцу да ће чувати породичну кућу, а недавно, 30 дана пре тога остала је без сестре, потпуно сама. Периодично сам одлазио, посећивао их и на крају сам имао близу 50 сати материјала. Схватио сам да су све те ствари веома повезане, да постоје нити које спајају наизглед неспојиве ствари и доприносе широј слици“, објашњава Лекић, чија се породица преселила из Београда у Црну Гору када је имао шест година.
Примећује да крвне освете и вирџина има све мање у Црној Гори, али и да се о томе не говори:
„Приче које сам ставио у филм су оне о којима се мање говори у конзервативним и патријархалним срединама или се говори увијено – о крвној освети, вирџини, раку, који се не изговара него људи обично кажу 'оно најгоре', о борби са зависношћу, о депресији и слично. Црна Гора се отвара и мења услед технолошког напретка и доступности информација, свест се полако шири. То је мој утисак“.
Тешки моменти на њиховом врхунцу
Каже да ретко добијемо прилику да снимамо тешке моменте на њиховом врхунцу, у терминалној фази болести рецимо, периоду одређене заробљености, периоду немогућности да се ствари промене:
„У тим ситуацијама последње о чему размишљате јесте да узмете камеру и снимате, али после неког времена сам то учинио. Свог друга који је у филму сам посећивао деценијама. Умро је прошле године, после 19 година таквог стања. Често сам имао камеру са собом и помало снимао. Са оцем исто после неког времена сам узео камеру. Када је канцер метастазирао и ушао у терминалну фазу, углавном је био на опиоидима. Већину времена бих само седео поред њега, а он спавао. Онда сам одлучио да снимим део атмосфере о којој људи мало причају и да пробам да све то ставим у шири контекст. Већ сам имао материјал о крвној освети и вирџини, касније сам се и њима враћао, допуњавао материјал. Не знам шта да мислим о свему томе, вероватно треба још времена да прође. Осећао сам унутрашњу потребу да треба да снимим неке ствари, мислио сам да ће мени бити лакше да схватим одређене ствари“.
Цео процес му је помогао, каже, да схвати да нас много мање води свесно него несвесно:
„Осим личних асоцијација на које сам наилазио схватимо да не можемо у потпуности да контролишемo своје животе, што не значи да треба да се препустимо судбини, већ да са већом свесношћу улазимо у нови дан. Изненађујуће је колико нас мало води свесно, а много више несвесно“.
Филм „Мавена“ је премијеру имао на Међународном фестивалу дугометражног документарног филма ДОК #5 и добио награду публике:
„ Посматрање реакције публике пред филмом у којем се огољава и део сопствене личности је било посебно искуство. Остали су након пројекције, разговарали смо. Наишао сам на питања о којима нисам размишљао. То искуство је отворило неке нове теме за размишљање“.
