„Чујте Срби! Чувајте се себе“! Годишњица смрти Арчибалда Рајса
13:10 08.08.2023 (Освежено: 14:25 08.08.2023)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
На споменик Арчибалду Рајсу данас је положен венац поводом церемоније обележавања 94 године од његове смрти.
Државну церемонију предводио је државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић, а венце су положили и представници Војске Србије, Министарства одбране, Амбасаде Швајцарске у Србији, као и представници неких грађанских удружења.
Члан Градског већа Јован Јокић истакао је да се данашњом церемонијом сећамо једног од највећих пријатеља српског народа, који је у Србију дошао 1914. године на позив српске владе.
Јокић је подсетио да је Рајс дошао да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом, и да је иза њега је остало много писаних дела, међу којима се издваја "Чујте Срби".
Србија треба једног искреног пријатеља
Пре тачно 94 године престало је да куца срце, чувеног швајцарског криминолога, форензичара, хуманисте и доктора Арчибалда Рајса.
Бес због пораза у чувеној Церској бици, казнене експедиције аустроугарског генерала Оскара Поћорека испољиле су над недужним становништвом, чинећи страшна злодела о којима се у тада углађеној Европи није знало.
Из тог разлога, српска влада позива доктора Родолфа Арчибалда Рајса, као познатог научника и криминалистичког стручњака из неутралне земље да истражи и утврди кршење међународних конвенција, злочине окупатора и његових сарадника.
Обележавање 94. године од смрти великог пријатеља Србије, др Арчибалда Рајса.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Србија треба једног искреног пријатеља који зна посматрати“, биле су речи које је Рајсу уместо добродошлице упутио Никола Пашић, када је септембра 1914. са групом швајцарских лекара, добровољаца, стигао у ратом захваћену Србију.
„Отиђите на фронт, отворите очи и уши и онда кажите свету шта сте видели и чули“, било је све што му је рекао председник српске владе.
Послушао је речи српског дипломате. Писао је. Бележио. Фотографисао злодела која су чинили царски војници над српским становништвом које су у европским круговима називали варварима.
Иако је знао да због тога неће бити омиљен у својој домовини, слао је у свет слике о страдању Срба, вођен убеђењем да мора да говори истину и само истину.
Рајсови извештаји и чланци у листовима неутралних земаља и Француске имали су одличан пријем код читалаца и широк одјек у јавном мњењу, јер их је писао угледни научник и професор Универзитета из неутралне земље.
То је имало пресудан утицај за пробијање информативне блокаде Србије.
Доктор Арчибалд Рајс остао је привржен Србији до краја живота.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Док је са једне стране био запрепашћен неделима окупатора, са друге је био изненађен хуманим односом које је српски војник показивао над заробљеним аустроугарским војницима.
„Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади, и уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу злостављају, српски војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа“, говорио је Рајс.
Можда управо из тог разлога, његова наклоност и поштовање према српском сељаку и војнику је сваким даном бивало све снажније. Као добровољац, са српском војском проживљава голготу повлачења преко Албаније, да би након опоравка наше војске на Крфу, са војницима Моравске дивизије учествовао и у пробоју Солунског фронта.
Србији привржен до краја живота
По завршетку Великог рата одлучује да напусти универзитетску каријеру и вилу у Швајцарској, градећи на Топчидеру кућу у моравском стилу коју назива вила „Добро поље“, у знак сећања на место у Македонији где се одиграла једна од пресудних битака на Солунском фронту.
„Сањао сам о каквој малој сељачкој кућици недалеко од Београда, где бих проводио вечери са друговима са којима сам се упознао на Милетиној коси, на Рововској коси, на Мачковом камену, на Чукама и другим местима“, навео је у писму упућеном чувеном војсковођи Живојину Мишићу 1919. године.
Две године касније добија плац на Топчидеру, где од сопственог новца гради вилу.
„Сан ми се остварио“, записао је.
У тој кући, која је само носила назив вила, а заправо била скромна приземна кућа, 8. августа 1929. године у 4.30 престало је да куца срце великог пријатеља српског народа. Узрок смрти био је мождани удар као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром Миланом Капетановићем који га је, према неким сведочењима, опсовао.
Гроб чувеног швајцарског криминолога, форензичара, хуманисте и доктора Арчибалда Рајса.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Дан касније његово тело је пренесено у Општу државну болницу, где му је, према последњој жељи, срце извађено и однесено је у урни на Кајмакчалан, гдје је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни, која је поломљена од стране бугарских војника у Другом светском рату, писало је:
„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана златно срце спава,
пријатељ Срба из најтежих дана, јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је слава“.
Сахрањен је са генералским почастима и по православном обреду. 10. августа, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу.
