Тек ће схватити шта су учинили: Сарајево „отело“ Твртка и уздигло – српску државу
21:05 30.08.2023 (Освежено: 15:14 31.08.2023)
© Фото : Спутњику уступила РТРС
Пратите нас
Уколико неко жели да представи БиХ као државу одвојену од српског народа и српског идентитета, не бави се историјом, него пропагандом, а управо то се догодило са случајем подизања споменика краљу Твртку у Сарајеву. Јер оно што је несумњиво, то је да је средњевековна Босна била српска држава.
Овако историчар Слободан Јанковић коментарише подизање споменика краљу Твртку I Котроманићу у центру Сарајева.
Подсећамо, већ дуже време, градоначелница Сарајева Бенјамина Карић залаже се за подизање споменика овом средњевековном владару, а недавно је, у ноћној акцији, споменик постављен испред зграде Председништва БиХ.
Бенјамина Карић посејала ново семе раздора
Карићева је постављање споменика пропратила објавом на друштвеним мрежама уз речи верности „тисућљетној домовини“ и тиме покренула жестоку полемику о томе ко је био Твртко I.
Карићева је са ревизијом историје средњевековне Босне почела пре две године, када је устврдила да краљ Твртко није крунисан у манастиру Милешеви, што је прихваћено и у српској и иностраној историографији, већ у месту Мили код Високог. Уз то, Карићева је злоупотребила још један историјски документ, повељу Кулина бана Дубровнику, на чију годишњицу издавања је споменик краљу Твртку подигнут.
Из Републике Српске одмах су стигле оштре реакције, пре свега, зато што на споменику пише да је Твртко био босански краљ, док је прави назив његове краљевске титуле заправо био „краљ Срба, Босне и Хумске земље“.
Градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић најавио је подизање споменика краљу Твртку и у престоници Републике Српске, јер, како је рекао, присвајањем средњовековног српског владара Твртка и Котроманића градоначелница Сарајева и њени сарадници чине грубо прекрајање историје са циљем попуњавања историјских рупа свог народа и прикупљања дневнополитичких поена.
Средњевековна Босна је била српска држава
Према Јанковићевим речима, добро је што је споменик краљу Твртку подигнут, јер он јесте био владар Босне. Са друге стране, добро је што се промовише љиљан као један од хришћанских симбола – љиљан је, објашњава Јанковић, стилизовани крст који се као такав може наћи на свим меридијанима хришћанског света.
„Оно што је несумњиво, оно у шта историјска наука нема дилеме, јесте да је средњевековна Босна српска држава, а Твртко је био српски владар јер се и пре њега Котроманићи потписују своје повеље јасно указујући да пишу и говоре српским језиком. Твртко је узео српску круну – зато се и крунисао у манастиру Милешева – он је био краљ Срба, а био је и краљ Босне. Дакле, Босне као територијалне јединице, а Срба као народа“, објашњава наш саговорник.
О босанској средњевековној државности није проблематично говорити, па ни о повељи Кулина бана Дубровнику као првом сачуваном документу који говори о постојању босанске државе, али управо у тој повељи помиње се српски језик, додаје Јанковић. Тако да се, према његовим речима, ради о српској државности.
Покушај изградње бошњачког идентитета
Према речима саветника председника Републике Српске Огњена Тадића, данашњи Бошњаци свој идентитет граде на ономе што је српска историографија третирала као споредне српске владаре, као што раде и новопечени црногорски националисти.
„То што српска историографија није Котроманићима дала централно место, потпуно је оправдано, јер она није имала централно место у изградњи српске средњевековне државе. Али је њено споредно место било јако значајно за касније чување круне и очување српског идентитета, који у државноправном смислу нестаје тек са падом источне Херцеговине и Косача. Како је све то било споредно за српску историографију, данашњи Бошњаци су нашли простор да на развалинама те историје покушају да направе бошњачки идентитет“, објашњава Тадић.
Међутим, кључни проблем Бошњака је то што се Срби у БиХ никада нису одрекли свог средњевековног искуства, додаје он.
Споменик Твртку ће тек постати проблематичан – али за Бошњаке
Споменик Твртку I сам по себи није проблематичан. Споменици овом владару постоје и у Тузли и Херцег Новом, подсећа Тадић. Међутим, сарајевски споменик тек ће постати проблематичан, када грађани Сарајева у свакодневном сусрету са њим постане сусрет, како каже, са сопственим прецима који нису били у исламу и са којима морају да се помире., како би сви остали у БиХ могли да живе у миру.
„Ништа против тог споменика немам, напротив, мислим да је на правом месту. Мислим и надам се да ће помоћи бројним људима, данашњим Бошњацима, да се помире са сопственом прошлошћу, јер је то једини начин да схвате да су природне везе између нас, о којима стално говоримо, много чвршће его што се дозвољава да се о томе прича“, наглашава Тадић.
Сва српска деца у БиХ учена су да су муслимани и католици рођаци који су због ропства и окупације били присиљени да мењају веру да би преживели.
„Та чињеница је за мене и моје сународнике увек била зид плача и туге подељености мог сопственог народа која ствара трајан, крвав немир у нашим животима, у прошлости, надам се не у будућности“, каже Тадић.
Међутим, када се покрене питање о заједничком пореклу, о заједничким прецима, од стране Бошњака влада мук. Не желе да знају нити да истражују како су се звали њихови преци. Зато се њихова, како наш саговорник каже, трагикомична историографија заснива на тезама да су у Босни прво биле пирамиде, па је њоме владао неки Твртко који за себе није знао ни ко је ни шта је, па су онда дошли Турци који су увели ред и дали народу идентитет.
„Ту се посебно инсистира на томе да је Босна била краљевина, што је апсолутно нетачно. Босна је, као и Захумље, Западне стране и Приморје, била једна од територија из наслова српског краља Твртка I Котроманића. Никада сама по себи није била краљевина. Зато је и ово подизање споменика, подизање споменика српском краљу, краљу окруњеном српском круном, коју је могао добити једино по православном обреду“, истиче Тадић.
Подизање споменика краљу Твртку, са историјске тачке гледишта је велика правда. Остаје нада да споменик неће бити уклоњен, већ да ће му се грађани обраћати са поштовањем са којим би требало да се обраћају сопственим прецима из тог времена, закључује Тадић.
