Српски краљ који је Хитлеру бацио рукавицу у лице, а проглашен је – издајником
© Tanjug / SAVA RADOVANOVIC
Пратите нас
Када се сагледа живот краља Петра Другог, чија се стогодишњица рођења обележава данас, може се рећи да се ради о добром, али дубоко несрећном човеку, који је несрећно живео и несрећно умро. На власт је дошао као дете, али круна није дете.
Краљ Петар Други сасвим сигурно спада међу најтрагичније личности српске историје. Као једанаестогодишњак је остао без оца, краља Александра, кога су у Марсеју убиле усташе. За краља је проглашен пре него што је постао пунолетан и владао је земљом свега око недељу дана, када нацистичка немачка напада Југославију, а млади краљ одлази у изгнанство које ће потрајати све до смрти 3. новембра 1970.
Једини монарх који се из изгнанства није вратио
Према речима песника, академика Матије Бећковића, члана Крунског савета, према краљу Петру Другом учињен је велики грех. Он је дошао у Лондон, где су дошли сви други прогнани монарси, а једини се није вратио у своју земљу.
„А дошао је као најславнији краљ, први који је Хитлеру бацио рукавицу у лице и кога су прогласили издајником и забранили му да се врати у своју земљу, исписали га из Срба и проклињали га деценијама“, каже Бећковић.
Први пут, Петар Карађорђевић као краљ виђен је после убиства свог оца, када се у Београд вратио са школовања у Енглеској. Призор краља-дечака, са црним флором око руке, коме салутирају седокоси високи официри, подсећа, наводи Бећковић, на призоре из филма Бернарда Бертолучија „Последњи кинески цар“.
„Када се, после толико година, о стогодишњици његовог рођења загледамо, онај дубоки поклон Винстона Черчила пред краљем Петром Другим, или у осмех председника Рузвелта док са њим разговара, или у сјај у готово угаслим очима Николе Тесле, док гледа свог младог краља, видећемо више него што смо до сада имали прилике да било где видимо или прочитамо. Његова стогодишњица је прилика да се исприча прича о краљу Петру Другом, а једна од тих прича је и она коју сам ја испричао у својој песми“, истиче наш саговорник.
Ипак, Бећковић примећује да је дубоки наклон Винстона Черчила мотивисан тиме да би сакрио шта је учинио да судбина последњег Карађорђевића на трону судбина буде тако трагична.
Краљ Петар био је добар човек
Замислите, колико међу људима које познајете има оних за које бисте рекли да је добар човек; бојим се, мало. А за краља Петра Другог свако ко га је упознао говорио је да се ради о добром човеку, каже поводом стогодишњице рођења последњег српског и југословенског краља члан Крунског већа и председник Крунског савета Драгомир Ацовић.
Да се краљева биографија састоји само од онога шта је преживео, без онога како је живео и шта је радио, он би заслуживао наше симпатије, додаје наш саговорник.
Према његовим речима, краљ Петар Други постао је краљ у време када се друга деца играју. Он је са игром наставио, али окружење га је убедило да живот игра.
„Захваљујући томе, он је одрастао као нека врста „државног нахочета“ о коме се бринула мајка. Сви остали су покушавали да га држе што даље од власти, јер иако је био малолетан, имао је довољно уставних и сваких других овлашћења да би могао да представља проблем“, наводи Ацовић.
За веома кратко време краљ Петар прошао је пут од дечака-краља до краља-изгнаника и ако се погледа контекст у коме је провео детињство и рани део младости, он је упркос свему израстао у доброг човека. Међутим, добар човек по правилу значи лош државник.
„Шеф државе мора да поседује неке особине које га чине морално флексибилним и кичмено еластичним. Краљ Петар ту вештину није поседовао и зато је читав живот провео усамљен. Кад кажем усамљен, то значи да је око њега увек било разних саветника, ухода, шпијуна, превараната колико хоћете, али веома мало правих пријатеља и готово никаква породица“, каже Ацовић.
Лаж у коју су многи поверовали
Функција краља је да спречи политичаре да узурпирају власт, заведу диктатуру и успоставе доживотну владавину и управо је због тога краљ Петар Другом представљао сметњу, истиче Ацовић.
Када су комунисти дошли на власт, краљ Петар Други оптужен је за шуровање са непријатељем, а непријатељи су били Американци и Енглези, савезници Југославије у Другом светском рату, објашњава Ацовић апсурдност оптужби против бившег краља.
Осим оптужби за наводну издају, краљу је спочитавана и наводна крађа југословенског злата. Премда је истина о југословенским златним резервама изашла на светло дана пре много година и доказано је да ни краљ, нити влада злато нису украли, ова оптужба још увек стоји изнад главе покојног краља.
„Када решите да некога оцрните и некога огадите људима, довољно је дуго и упорно понављати једну исту лаж и на крају ће људи у њу поверовати. То су, у крајњој линији, говорили и француски просветитељи, а то је говорио и Гебелс. Не зна се ко је био убедљивији“, коментарише Ацовић.
Злато које је краљ Петар наводно украо нађено је код онога који се уселио у његов дом и у њему остао до своје смрти, закључује Бећковић.
