https://sputnikportal.rs/20230916/ekskluzivno-cuveni-srpski-reditelj-postavlja-andergraund-na-pozorisnu-scenu-marija-jakovljevic-1161198251.html
ЕКСКЛУЗИВНО Чувени српски редитељ поставља „Андерграунд“ на позоришну сцену
ЕКСКЛУЗИВНО Чувени српски редитељ поставља „Андерграунд“ на позоришну сцену
Sputnik Србија
Почињем пробе „Андерграунда“ по филму Емира Кустурице, драми Душана Ковачевића „Пролеће у јануару“ и његовом роману „Била једном једна земља“. То је врло важна... 16.09.2023, Sputnik Србија
2023-09-16T14:29+0200
2023-09-16T14:29+0200
2023-09-16T14:29+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
никита миливојевић
битеф
емир кустурица
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/09/10/1161310909_85:0:1801:965_1920x0_80_0_0_e03aba224772d1dfc538001b8a541a66.png
Између премијере Есхилове трагедије „Персијанци“ у Атини и почетка рада на новој представи „Андерграунд“, такође у грчкој престоници, нови уметнички директор Битеф фестивала пронашао је мало времена у Београду да нам представи овогодишњи програм Битефа и најави нове пројекте.Да ли ће девет представа које су на програму 57. фестивала од 3. до 10. октобра оправдати Битефову традицију промовисања храбрих и авангардних продукција?- То је увек намера. Бирате представе, размишљате, планирате и очекивања јесу да ће публика отићи са фестивала са извесним доживљајем, да неће бити изневерена. И ја као гледалац желим да видим нешто што ће ме померити, што је узбудљиво и што нећу заборавити истог секунда када изађем из сале.На који начин слоган Битефа „Снаго, не пристај да будеш нечија“ одражава програм?- Слоган увек некако подразумева да буде под притиском стварности, да коментарише, провоцира. И треба да је тако, али некада је то толико транспарентно да мени постаје банално. Ја у позоришту волим представе које задржавају неку тајну, остављају простора за размишљање. Зато сам предложио да овогодишњи слоган потражимо у поезији. Добра поезија увек крије тајну. Последњих година издвојила се Радмила Петровић као потпуно аутентична, невероватна, изворна песникиња са својом малом збирком песама „Моја мама зна шта се дешава у градовима“, који је такође био у ужем избору за слоган. Гласали смо који нам се стих највише допада и изабрали овај као најкомплекснији, а онда је наша стварност почела слогану да додаје нове слојеве па је испало и да је револуционаран. Када би променили прву реч, па уместо снаге, ставили љубав, храброст, слобода, слоган би и даље био јак, моћан и свака представа на репертоару чини се да би на свој начин оправдала тај слоган.Шта су теме овог тренутка у свету које се одражавају и на позоришну продукцију?- Све зависи из чије стварности и из чије маште представа долази. Оно што се игра у Буркини Фасо припада њиховој стварности, њиховој жељи да поделе са остатком света. У Немачкој је нешто друго, у Мађарској нешто треће. Оно што примећујем као редитељ, радећи и путујући, јесте да је позориште постало симбиоза различитих форми и садржаја, па имамо драмски театар, плесни театар, циркус и документарни театар. Све је то позориште. Две представе ове године су врло изазовне као форме јер су више опера него драмски театар, али оправдано. Њихова суштинска идеја брани ту форму.На које теме то опера боље одговара него драмски театар?- Опера иронично тематизује своју стварност. Тај ироничан став који се провлачи кроз форму опере мени је јако духовит, занимљив, дрзак и маштовит, али то не значи да сви треба да певамо у позоришту и мислимо да ће то бити модерно.У прологу гледаћемо „Божанствену комедију“ у режији Франка Кастрофа и продукцији Београдског драмског позоришта. Да ли се враћамо класицима попут Дантеа Алигијерија да бисмо разумели савремени тренутак?- Увек ћемо се враћати класицима и увек ћемо их тумачити онако како нас наша стварност прозива да их тумачимо. Ту је текст Максима Горког „Деца сунца“ из времена револуције у Русији, када једна класа долази а друга одлази. Увек је питање шта желите представом.Када бисте као редитељ кроз „Божанствену комедију“ осликали данашњи свет? Где бисте га сместили у пакао или чистилиште?- Свет у коме живимо је потпуно нестваран. Он је толико непредвидив. Можемо рећи да он личи на пакао. Има она чувена Сартрова реченица: 'Пакао су други' . Али је то још увек једносмеран одговор. Ствари нису ни црне ни беле. Ја то доживљавам као нестварну стварност. Човек није сигуран уопште какав је следећи дан. Када прочитате данашње новине, имате утисак да не бисте волели да живите у таквом свету.На Битефу ће бити и литванска опера „Сунце и море“, награђена „Златним лавом“ на Венецијанском бијеналу. У њеном фокусу су еколошки проблеми, једна од кључних тема данашњице. Да ли је то разлог успеха те представе или је у питању специфична продукција?- Један од разлога је свакако екологија као алармантна тема целе планете, али и форма која је провокативна и тако тачна у односу на свет и наш ментални склоп. Гледао сам неколико изванредних филмова на тему екологије после којих немате жељу да узмете пластичну чашу месецима, али не видим да се било шта у свету померило по том питању осим неких манипулативних играрија како ћемо урадити нешто боље док све највеће корпорације и даље раде оно што раде. Ми мали можемо своје пластичне чаше да сакривамо али то неће смањити планетарно загађење које је озбиљно нарушило живот на Земљи. Ова представа је једна од тих финих алармантних момената у уметности који је с разлогом на пронашао добар пут до гледалаца.Представа „Wakatt“ уметника из Буркине Фасо са белгијском адресом, Сержа Емеа Кулибалија затвориће Битеф. Колико спој његових афричких корена и западног света утиче на његов приступ уметности и сагледавању проблема актуелног тренутка?- То увек испровоцира уметника. Турски редитељ у Немачкој увек функционише из те симбиозе две цивилизације, два погледа на свет. Тако је и овде. То је једна жестока представа дивље енергије. Види се да долази из другог сензибилитета и покушаја да се нешто каже на тему онога што мањина Буркине Фасо доживљава.Колико је позориште моћно да утиче а не само да преиспитује, колико може да утиче на гледаоце и да покрене неке промене?- Волео бих да кажем да позориште има снагу и моћ да нешто промени. Ја у то не верујем, али се правим да верујем, јер у супротном бих изгубио жељу да радим. Наша је потреба да радимо и верујемо у то што радимо. Ми уметници морамо да верујемо без обзира каква је стварност око нас. Како би Андрић рекао: Никада не треба престати исправљати криву Дрину. Мада знамо да се она не да исправити. То је наша улога. Ми смо поправљачи света, као трећеразредни богови.Ранијих година смо имали слогане Битеф фестивала „На ивици будућности“ и „Свет без људи“, одражавајући суноврат цивилизације. Да ли овогодишње издање наставља да детектује тај суноврат или се окреће ка оптимизму?- Немогуће је избећи тај утисак суноврата, али драго ми је да представе ове године имају извесну дозу хумора. Хумор оставља наду и добар је као израз. Понекад кроз хумор кажете оштрије ствари него кроз драмску форму. Смех је нешто најлепше што можете видети на људском лицу.Као нови уметнички директор у ком правцу ћете развијати Битеф фестивал?- Битеф увек једним делом треба да наставља оно што је увек радио и то треба да буде његова застава. Увек треба да буде субверзиван, провокативан, истраживачки, да промовише нову идеју и ризикује. Ако треба да буде и контрадикторан, контроверзан. Зато постоји. Само тако се ствари померају. Треба истовремено да отвара и открива нове ствари у мери у којој је могуће. Пронаћи занимљивог новог аутора који се први пут појављује такође је задатак Битефа. Ми ове године имамо момка коме је ово први фестивал на коме ће представити своју другу професионалну представу, која ме је пријатно изненадила својом аутентичношћу.Шта вас као редитеља провоцира?- Ево недавно сам изашао из премијере. Радио сам Есхилове „Персијанце“, најстарију сачувану трагедију, а још увек делује као да је 2500 година прошло јуче. Имају своју, увек моћну, архетипску шифру. У тексту покушавам да нађем питања која сам себи постављам и одговоре који ми се тичу. За пар дана у Атини почињем пробе „Андерграунда“ по филму Емира Кустурице, драми Душана Ковачевића „Пролеће у јануару“ и његовом роману „Била једном једна земља“. То је једна иста прича спроведена у три форме, а ја сам узео најзанимљивије елементе и направио своју целину. Пошто не живим у Србији у континуитету, имам потребу да мало комуницирам са својом стварношћу - ја то зовем дијалог са мојом домовином. Имам потребу да о свему што ми смета и што мислим да нас враћа назад, а не гура нас напред, говорим у својим представама. „Андерграунд“ је епска прича, врло важна о манипулацији, преваренима, наивној вери, о лажовима и истини. То је наша прича.
https://sputnikportal.rs/20201010/nikita-milivojevic-svet-oduvek-manipulise-nama-menjaju-se-samo-kostimi-1123552301.html
https://sputnikportal.rs/20230608/bitef-od-3-do-10-oktobra-snago-ne-pristaj-da-budes-necija-foto-1156946775.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/09/10/1161310909_299:0:1586:965_1920x0_80_0_0_4137f23ee7b31b17ce04cf66160acd65.pngSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, никита миливојевић, битеф, емир кустурица
култура, култура – интервјуи и аналитика, никита миливојевић, битеф, емир кустурица
ЕКСКЛУЗИВНО Чувени српски редитељ поставља „Андерграунд“ на позоришну сцену
Почињем пробе „Андерграунда“ по филму Емира Кустурице, драми Душана Ковачевића „Пролеће у јануару“ и његовом роману „Била једном једна земља“. То је врло важна прича о манипулацији, преваренима, наивној вери, истини. То ће бити мој дијалог са домовином, каже за Спутњик редитељ Никита Миливојевић.
Између премијере Есхилове трагедије „Персијанци“ у Атини и почетка рада на новој представи „Андерграунд“, такође у грчкој престоници, нови уметнички директор Битеф фестивала пронашао је мало времена у Београду да нам представи овогодишњи програм Битефа и најави нове пројекте.
Да ли ће девет представа које су на програму 57. фестивала од 3. до 10. октобра оправдати Битефову традицију промовисања храбрих и авангардних продукција?
- То је увек намера. Бирате представе, размишљате, планирате и очекивања јесу да ће публика отићи са фестивала са извесним доживљајем, да неће бити изневерена. И ја као гледалац желим да видим нешто што ће ме померити, што је узбудљиво и што нећу заборавити истог секунда када изађем из сале.
На који начин слоган Битефа „Снаго, не пристај да будеш нечија“ одражава програм?
- Слоган увек некако подразумева да буде под притиском стварности, да коментарише, провоцира. И треба да је тако, али некада је то толико транспарентно да мени постаје банално. Ја у позоришту волим представе које задржавају неку тајну, остављају простора за размишљање. Зато сам предложио да овогодишњи слоган потражимо у поезији. Добра поезија увек крије тајну. Последњих година издвојила се Радмила Петровић као потпуно аутентична, невероватна, изворна песникиња са својом малом збирком песама „Моја мама зна шта се дешава у градовима“, који је такође био у ужем избору за слоган. Гласали смо који нам се стих највише допада и изабрали овај као најкомплекснији, а онда је наша стварност почела слогану да додаје нове слојеве па је испало и да је револуционаран. Када би променили прву реч, па уместо снаге, ставили љубав, храброст, слобода, слоган би и даље био јак, моћан и свака представа на репертоару чини се да би на свој начин оправдала тај слоган.
Шта су теме овог тренутка у свету које се одражавају и на позоришну продукцију?
- Све зависи из чије стварности и из чије маште представа долази. Оно што се игра у Буркини Фасо припада њиховој стварности, њиховој жељи да поделе са остатком света. У Немачкој је нешто друго, у Мађарској нешто треће. Оно што примећујем као редитељ, радећи и путујући, јесте да је позориште постало симбиоза различитих форми и садржаја, па имамо драмски театар, плесни театар, циркус и документарни театар. Све је то позориште. Две представе ове године су врло изазовне као форме јер су више опера него драмски театар, али оправдано. Њихова суштинска идеја брани ту форму.
На које теме то опера боље одговара него драмски театар?
- Опера иронично тематизује своју стварност. Тај ироничан став који се провлачи кроз форму опере мени је јако духовит, занимљив, дрзак и маштовит, али то не значи да сви треба да певамо у позоришту и мислимо да ће то бити модерно.
У прологу гледаћемо „Божанствену комедију“ у режији Франка Кастрофа и продукцији Београдског драмског позоришта. Да ли се враћамо класицима попут Дантеа Алигијерија да бисмо разумели савремени тренутак?
- Увек ћемо се враћати класицима и увек ћемо их тумачити онако како нас наша стварност прозива да их тумачимо. Ту је текст Максима Горког „Деца сунца“ из времена револуције у Русији, када једна класа долази а друга одлази. Увек је питање шта желите представом.
Када бисте као редитељ кроз „Божанствену комедију“ осликали данашњи свет? Где бисте га сместили у пакао или чистилиште?
- Свет у коме живимо је потпуно нестваран. Он је толико непредвидив. Можемо рећи да он личи на пакао. Има она чувена Сартрова реченица: 'Пакао су други' . Али је то још увек једносмеран одговор. Ствари нису ни црне ни беле. Ја то доживљавам као нестварну стварност. Човек није сигуран уопште какав је следећи дан. Када прочитате данашње новине, имате утисак да не бисте волели да живите у таквом свету.
На Битефу ће бити и литванска опера „Сунце и море“, награђена „Златним лавом“ на Венецијанском бијеналу. У њеном фокусу су еколошки проблеми, једна од кључних тема данашњице. Да ли је то разлог успеха те представе или је у питању специфична продукција?
- Један од разлога је свакако екологија као алармантна тема целе планете, али и форма која је провокативна и тако тачна у односу на свет и наш ментални склоп. Гледао сам неколико изванредних филмова на тему екологије после којих немате жељу да узмете пластичну чашу месецима, али не видим да се било шта у свету померило по том питању осим неких манипулативних играрија како ћемо урадити нешто боље док све највеће корпорације и даље раде оно што раде. Ми мали можемо своје пластичне чаше да сакривамо али то неће смањити планетарно загађење које је озбиљно нарушило живот на Земљи. Ова представа је једна од тих финих алармантних момената у уметности који је с разлогом на пронашао добар пут до гледалаца.
Представа „Wakatt“ уметника из Буркине Фасо са белгијском адресом, Сержа Емеа Кулибалија затвориће Битеф. Колико спој његових афричких корена и западног света утиче на његов приступ уметности и сагледавању проблема актуелног тренутка?
- То увек испровоцира уметника. Турски редитељ у Немачкој увек функционише из те симбиозе две цивилизације, два погледа на свет. Тако је и овде. То је једна жестока представа дивље енергије. Види се да долази из другог сензибилитета и покушаја да се нешто каже на тему онога што мањина Буркине Фасо доживљава.
Колико је позориште моћно да утиче а не само да преиспитује, колико може да утиче на гледаоце и да покрене неке промене?
- Волео бих да кажем да позориште има снагу и моћ да нешто промени. Ја у то не верујем, али се правим да верујем, јер у супротном бих изгубио жељу да радим. Наша је потреба да радимо и верујемо у то што радимо. Ми уметници морамо да верујемо без обзира каква је стварност око нас. Како би Андрић рекао: Никада не треба престати исправљати криву Дрину. Мада знамо да се она не да исправити. То је наша улога. Ми смо поправљачи света, као трећеразредни богови.
Ранијих година смо имали слогане Битеф фестивала „На ивици будућности“ и „Свет без људи“, одражавајући суноврат цивилизације. Да ли овогодишње издање наставља да детектује тај суноврат или се окреће ка оптимизму?
- Немогуће је избећи тај утисак суноврата, али драго ми је да представе ове године имају извесну дозу хумора. Хумор оставља наду и добар је као израз. Понекад кроз хумор кажете оштрије ствари него кроз драмску форму. Смех је нешто најлепше што можете видети на људском лицу.
Као нови уметнички директор у ком правцу ћете развијати Битеф фестивал?
- Битеф увек једним делом треба да наставља оно што је увек радио и то треба да буде његова застава. Увек треба да буде субверзиван, провокативан, истраживачки, да промовише нову идеју и ризикује. Ако треба да буде и контрадикторан, контроверзан. Зато постоји. Само тако се ствари померају. Треба истовремено да отвара и открива нове ствари у мери у којој је могуће. Пронаћи занимљивог новог аутора који се први пут појављује такође је задатак Битефа. Ми ове године имамо момка коме је ово први фестивал на коме ће представити своју другу професионалну представу, која ме је пријатно изненадила својом аутентичношћу.
Шта вас као редитеља провоцира?
- Ево недавно сам изашао из премијере. Радио сам Есхилове „Персијанце“, најстарију сачувану трагедију, а још увек делује као да је 2500 година прошло јуче. Имају своју, увек моћну, архетипску шифру. У тексту покушавам да нађем питања која сам себи постављам и одговоре који ми се тичу. За пар дана у Атини почињем пробе „Андерграунда“ по филму Емира Кустурице, драми Душана Ковачевића „Пролеће у јануару“ и његовом роману „Била једном једна земља“. То је једна иста прича спроведена у три форме, а ја сам узео најзанимљивије елементе и направио своју целину. Пошто не живим у Србији у континуитету, имам потребу да мало комуницирам са својом стварношћу - ја то зовем дијалог са мојом домовином. Имам потребу да о свему што ми смета и што мислим да нас враћа назад, а не гура нас напред, говорим у својим представама. „Андерграунд“ је епска прича, врло важна о манипулацији, преваренима, наивној вери, о лажовима и истини. То је наша прича.