https://sputnikportal.rs/20230917/studenica-sija-do-moskve-velika-misija-ruskinje--siri-srpstvo-u-svojoj-zemlji-1161298512.html
Студеница сија до Москве: Велика мисија Рускиње – шири српство у својој земљи
Студеница сија до Москве: Велика мисија Рускиње – шири српство у својој земљи
Sputnik Србија
Чудили су се кад сам уписала српски језик, питали, шта ће ми то, шта ћу да радим, од чега да живим. Било је тренутака кад сам хтела да одустанем, али српски ме... 17.09.2023, Sputnik Србија
2023-09-17T19:15+0200
2023-09-17T19:15+0200
2023-09-17T19:15+0200
моја прича
моја прича
србија
русија
српски језик
московски државни универзитет "ломоносов"
руско географско друштво
светлана зимодро
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/09/0c/1161153310_0:0:1604:903_1920x0_80_0_0_550a2c896cc5c5e1cbef38679c21294c.jpg
Ово за Спутњик каже Светлана Зимодро, студент српског језика на Московском државном универзитету Ломоносов, са којом причамо баш у порти овог средњовековног српског манастира:Срели смо је у студентском кампу Руског географског друштва, током посете манастиру, ослоњену на зид храма Српске православне цркве у којој се кандило никада није гасило, пуних осам векова.Светлана то зна, зна шта то значи, Студеница је, каже, за њу нешто посебно. Већ на првој години факултета научила је све о њој, а када је први пут дошла у Србију, морала је да је види. Запутила се аутобусом са још две колегинице из Русије.„Из Београда до Краљева, па још једним аутобусом, кад смо стигле, буквално смо се укопале. Толико је невероватна овде природа и толико се природно овај манастир, ова црква уклапа у све те лепоте. Ишле смо следећег дана на литургију, баш рано, било је прехладно. Октобар, нисмо очекивале, обукле смо све што смо имале. Скоро да није било људи, било је свега неколико монаха овде. То је била посебна атмосфера, али ми је било жао што нисам видела фреске, биле су скривене због обнове“.Неколико година касније, када је ушла, а пре него што је дала изјаву за Спутњик, коначно је видела фреске из времена Светог Саве. На лицу јој се видела промена:„Поново тај осећај, морала сам да станем и неко време да останем без покрета, само да видим ову лепоту. Када причамо о српској духовности, наравно, ми понешто знамо зато што смо православци, знамо и српске светитеље. Људи који иду у цркву знају Светог Саву, наравно и Николаја Велимировића који је доста популаран и много превођен у Русији“.Заволела српски на првом часуСветлана има 23 године, сада је на мастер студијама српског језика, то је, каже разумљиво, јер, иако до краја није била сигурна шта ради када је уписивала факултет, заволела је српски већ на првом часу.„Професорка је најавила да ће причати само на српском, уплашила сам се, али све је било разумљиво, била сам толико одушевљена кад сам изашла и одмах знала неке речи. Касније, била сам све срећнија, почели су часови српске културе, књижевности. Учили смо и о манастирима, сећам се слике Студенице, морала сам да знам ко је ктитор, много сам то заволела. И путовања по Србији, стажирања, ишла сам у Београд на размене. Ишла сам и у Црну Гору у школу српског језика, то ми је толико обузело душу“, каже Светлана.Бум српског језикаДодаје да је имала кризу на трећој години, ону „када желиш да оставиш све“, чак, је каже, мислила да ће бити бескућник, јер шта да ради са знањем српског, али с временом је схватила да наш језик отвара многа врата, данас, посебно због ситуације у Украјини, српски језик и српска култура постају све популарнији у Русији.„То је тренутно и политичко питање, Србија је једна од ретких земаља која је потпуно отворена према мојој. Није увела ни санкције Русији, имамо летове, зато расте интересовање, али могу да кажем да је и пре тога било доста велико, а сада је бум. Руси често иду и на летовање, на годишњи одмор баш у Србију или у Црну Гору, то постаје све популарније и онда желе да причају, да проучавају, желе да знају где иду“.Амбасадори словенске културеСветлана и ради, у Центру словенских култура Руске државне библиотеке за страну књижевност, то јој је, каже, још једна база, платформа са које шири српску културу. Ова инситутуција има више центара, Центар франкотеке, иберо – амерички, али Центар словенских култура је, каже, центар лепоте.„Ми буквално уједињујемо све Словене, ми смо амбасадори других Словена у Москви. Сад наравно и у овом Центру расте интересовање за српску културу. Радо се праве различити догађаји, сваке године у мају одржава се фестивал, ове године гости су били са Балкана, сарађивали смо са разним земљама, али највише их је било, наравно, из Србије. Септембар је цео месец српске културе, одвијају се различити догађаји, музички програм, представе“.Колико је интересовање за српски језик, Светлана каже, види се и на примеру српског разговорног клуба који она води.„Два пута месечно се окупљамо и причамо српски, изаберемо тему, ја спремим материјал. Долазе студенти који студирају различите смерове, филологију, политику, пословне студије, али имају интересовање за Србију. Дођу, причају, а има и оних који су само једном били Србији, заволели је, и то је то. Сад траже неки траг, острво српске културе у Москви“.Посетиоци њених предавања су старији људи који желе да проучавају нови језик, између словенских, најчешће бирају српски. Ту су и посебни догађаји за децу, радионице везане за српску културу, храну.„Људи су различити, али свако на свој начин воли Србију и тражи је свуда. Толико ми је драго, јер у томе је циљ, да човек који дође схвати да је у српској култури, у овој атмосфери, толико лепо и толико топло. Да учи о њој, да оде кући са књигом“, каже Светлана и додаје да библиотека има пуно књига, не преведених, писаних на српском.Московска школа под симболом СтуденицеОва млада Рускиња се труди да у Москви организује и научно – популарна предавања, да прича у занимљивој форми, јер она је, каже, у мисији представљања српске културе, језика и духовности Русима.„Сама сам себи одредила ту мисију, човек мора да има неки циљ, унутрашњи циљ који га тера и у натежим тренуцима, себи кажем, сад мораш да устанеш и радиш. То ме мотивише да радим даље, да радим много, желим да ширим српску културу читавом Русијом“.На Ломоносову учествује и у Школи србистике за стручњаке за српску културу, историчаре, лингвисте. Ове године, у октобру, доћи ће Руси из целе земље, научници који се баве Србијом, Републиком Српском, Црном Гором, светом српске културе. Доћи ће и Срби и то је посебно радује, језик се најбоље учи од оних којима је матерњи.„Симбол Школе србистике, занимљиво, такође је ово место, Студеница. Прву школу смо правили кад смо се вратили са стажирања, имала сам једну прелепу фотографију, баш овде где стојимо, она је главна слика, постала је симбол ове школе. Све се везује у круг, око Студенице“.
србија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Сенка Милош
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Сенка Милош
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Сенка Милош
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
моја прича, србија, русија, српски језик, московски државни универзитет "ломоносов", руско географско друштво, светлана зимодро
моја прича, србија, русија, српски језик, московски државни универзитет "ломоносов", руско географско друштво, светлана зимодро
Студеница сија до Москве: Велика мисија Рускиње – шири српство у својој земљи
Чудили су се кад сам уписала српски језик, питали, шта ће ми то, шта ћу да радим, од чега да живим. Било је тренутака кад сам хтела да одустанем, али српски ме је увео у нови свет. У српској култури толико је лепо и топло, као у Студеници. Сада не знам где ћу пре, расте интересовање за српску културу, Русима је српски сада главни страни језик.
Ово за Спутњик каже Светлана Зимодро, студент српског језика на Московском државном универзитету Ломоносов, са којом причамо баш у порти овог средњовековног српског манастира:
„Баш ми је драго што разговарамо на овом месту, ово је једна од мојих првих слика Србије, а сада ме свуда прати“.
Срели смо је
у студентском кампу Руског географског друштва, током посете манастиру, ослоњену на зид храма Српске православне цркве у којој се кандило никада није гасило, пуних осам векова.
Светлана то зна, зна шта то значи, Студеница је, каже, за њу нешто посебно. Већ на првој години факултета научила је све о њој, а када је први пут дошла у Србију, морала је да је види. Запутила се аутобусом са још две колегинице из Русије.
„Из Београда до Краљева, па још једним аутобусом, кад смо стигле, буквално смо се укопале. Толико је невероватна овде природа и толико се природно овај манастир, ова црква уклапа у све те лепоте. Ишле смо следећег дана на литургију, баш рано, било је прехладно. Октобар, нисмо очекивале, обукле смо све што смо имале. Скоро да није било људи, било је свега неколико монаха овде. То је била посебна атмосфера, али ми је било жао што нисам видела фреске, биле су скривене због обнове“.
Неколико година касније, када је ушла, а пре него што је дала изјаву за Спутњик, коначно је видела фреске из времена Светог Саве. На лицу јој се видела промена:
„Поново тај осећај, морала сам да станем и неко време да останем без покрета, само да видим ову лепоту. Када причамо о српској духовности, наравно, ми понешто знамо зато што смо православци, знамо и српске светитеље. Људи који иду у цркву знају Светог Саву, наравно и Николаја Велимировића који је доста популаран и много превођен у Русији“.
Заволела српски на првом часу
Светлана има 23 године, сада је на мастер студијама српског језика, то је, каже разумљиво, јер, иако до краја није била сигурна шта ради када је уписивала факултет, заволела је српски већ на првом часу.
„Професорка је најавила да ће причати само на српском, уплашила сам се, али све је било разумљиво, била сам толико одушевљена кад сам изашла и одмах знала неке речи. Касније, била сам све срећнија, почели су часови српске културе, књижевности. Учили смо и о манастирима, сећам се слике Студенице, морала сам да знам ко је ктитор, много сам то заволела. И путовања по Србији, стажирања, ишла сам у Београд на размене. Ишла сам и у Црну Гору у школу српског језика, то ми је толико обузело душу“, каже Светлана.
Додаје да је имала кризу на трећој години, ону „када желиш да оставиш све“, чак, је каже, мислила да ће бити бескућник, јер шта да ради са знањем српског, али с временом је схватила да наш језик отвара многа врата, данас, посебно због ситуације у Украјини, српски језик и српска култура постају све популарнији у Русији.
„То је тренутно и политичко питање, Србија је једна од ретких земаља која је потпуно отворена према мојој. Није увела ни санкције Русији, имамо летове, зато расте интересовање, али могу да кажем да је и пре тога било доста велико, а сада је бум. Руси често иду и на летовање, на годишњи одмор баш у Србију или у Црну Гору, то постаје све популарније и онда желе да причају, да проучавају, желе да знају где иду“.
Амбасадори словенске културе
Светлана и ради, у Центру словенских култура Руске државне библиотеке за страну књижевност, то јој је, каже, још једна база, платформа са које шири српску културу. Ова инситутуција има више центара, Центар франкотеке, иберо – амерички, али Центар словенских култура је, каже, центар лепоте.
„Ми буквално уједињујемо све Словене, ми смо амбасадори других Словена у Москви. Сад наравно и у овом Центру расте интересовање за српску културу. Радо се праве различити догађаји, сваке године у мају одржава се фестивал, ове године гости су били са Балкана, сарађивали смо са разним земљама, али највише их је било, наравно, из Србије. Септембар је цео месец српске културе, одвијају се различити догађаји, музички програм, представе“.
Колико је интересовање за српски језик, Светлана каже, види се и на примеру српског разговорног клуба који она води.
„Два пута месечно се окупљамо и причамо српски, изаберемо тему, ја спремим материјал. Долазе студенти који студирају различите смерове, филологију, политику, пословне студије, али имају интересовање за Србију. Дођу, причају, а има и оних који су само једном били Србији, заволели је, и то је то. Сад траже неки траг, острво српске културе у Москви“.
Посетиоци њених предавања су старији људи који желе да проучавају нови језик, између словенских, најчешће бирају српски. Ту су и посебни догађаји за децу, радионице везане за српску културу, храну.
„Људи су различити, али свако на свој начин воли Србију и тражи је свуда. Толико ми је драго, јер у томе је циљ, да човек који дође схвати да је у српској култури, у овој атмосфери, толико лепо и толико топло. Да учи о њој, да оде кући са књигом“, каже Светлана и додаје да библиотека има пуно књига, не преведених, писаних на српском.
Московска школа под симболом Студенице
Ова млада Рускиња се труди да у Москви организује и научно – популарна предавања, да прича у занимљивој форми, јер она је, каже, у мисији представљања српске културе, језика и духовности Русима.
„Сама сам себи одредила ту мисију, човек мора да има неки циљ, унутрашњи циљ који га тера и у натежим тренуцима, себи кажем, сад мораш да устанеш и радиш. То ме мотивише да радим даље, да радим много, желим да ширим српску културу читавом Русијом“.
На Ломоносову учествује и у Школи србистике за стручњаке за српску културу, историчаре, лингвисте. Ове године, у октобру, доћи ће Руси из целе земље, научници који се баве Србијом, Републиком Српском, Црном Гором, светом српске културе. Доћи ће и Срби и то је посебно радује, језик се најбоље учи од оних којима је матерњи.
„Симбол Школе србистике, занимљиво, такође је ово место, Студеница. Прву школу смо правили кад смо се вратили са стажирања, имала сам једну прелепу фотографију, баш овде где стојимо, она је главна слика, постала је симбол ове школе. Све се везује у круг, око Студенице“.
