https://sputnikportal.rs/20230926/priroda-ne-zaboravlja-zasto-su-pojedine-zivotinje-radioaktivne-foto-1161679335.html
„Природа не заборавља“: Зашто су поједине животиње радиоактивне? /фото/
„Природа не заборавља“: Зашто су поједине животиње радиоактивне? /фото/
Sputnik Србија
Научници широм света бележе високе концентрације радијације код појединих животиња. 26.09.2023, Sputnik Србија
2023-09-26T18:59+0200
2023-09-26T18:59+0200
2023-09-26T18:59+0200
наука и технологија
наука и технологија
живи свет и генетика
друштво
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/09/19/1161683780_0:1272:1729:2245_1920x0_80_0_0_f4f1be02a9ad5a601bdff091a60e7777.jpg
Ово је прича о лошим проценама људи и морским корњачама из Еневетака, дивљим свињама из Баварске, ирвасима из Норвешке и макакијима из Јапана.За морске корњаче постоји само још неколико савршенијих станишта од хладне пацифичке воде око зеленог атола Еневетак, на пола пута између Аустралије и Хаваја.Савршено, сем ако се изузму нивои радијације на том мету. Након што су заузели атол током Другог светског рата, Сједињене Државе су тамо тестирале нуклеарно оружје 43 пута, а затим су настали радиоактивни отпад закопали у бетонску гробницу која је временом почела да цури.Сада су научници открили нуклеарни потпис отпада у оклопима морских корњача које живе у околним водама, чинећи корњаче још једном у низу животињских врста које су погођене „глобалном нуклеарном контаминацијом“.Од тропских океана до шума Немачке и планина Јапана, радијација настала услед нуклеарних тестирања и катастрофа је приметна међу живим светом широм планете. Иако озрачене животиње генерално не представгљају опасност за људе, она су сведочанство о нуклеарном наслеђу човечанства, преноси „Национална географија“.„То је опомена“, каже Георг Штајнхаузер, радиохемичар са Технолошког универзитета у Бечу и стручњак за радиоактивност животиња. „Природа не заборавља“.Морске корњаче атола ЕневетакВелики део светске радиоактивне контаминације потиче од тестова које су спровеле светске силе, у трци да развију моћно оружје током 20. века. САД су тестирале нуклеарно оружје од 1948. до 1958. на атолу Еневетак.Године 1977, САД су почеле да чисте атол од радиоактивног отпада, од чега је већина затрпана испод бетона на једном од острва. Истраживачи студије нуклеарних потписа корњача спекулишу да је „чишћење“ пореметило седименте лагуне атола које су животиње настаниле. Верују да су овај талог затим прогутале корњаче, или је он утицао на алге и морске корале које чине велики део њихове исхране.Морска корњача која је проучавана пронађена је само годину дана након почетка чишћења.„Трагови радијације из седимената ушли су у оклоп корњаче у слојевима, које су научници потом могли да измере“, каже Сајлер Конрад, истраживач у Националној лабораторији северозападног Пацифика који је водио студију.Конрад је упоредио корњаче са годовима са дрвећа, чије је оклопе искористио за мерење радијације на исти начин на који прстенови у деблу бележе старост.Дивље свиње из БаварскеНуклеарни тестови су такође ширили контаминацију путем густих радиоактивних таласа прашине и пепела који се називају падавине у горњој атмосфери, а који могу да круже око планете и да се одвијају на удаљеним локацијама.У шумама Баварске, на пример, неке дивље свиње показују високе нивое радијације. Научници су дуго претпостављали да је ово изазвано падавинама после катастрофалног квара Чернобиљске нуклеарне електране у Украјини 1986. године.Међутим, у недавној студији, Штајнхаузер и његов тим су открили да је у 68 одсто случајева до контаминације баварских дивљих свиња дошло услед глобалних нуклеарних тестирања - спроведених било где. Истражујући „нуклеарни форензички отисак прста“ различитих изотопа цезијума - од којих су неки радиоактивни - Штајнхаузеров тим је искључио Чернобиљ као извор контаминације.Вепрови су се контаминирали једући тартуфе, који су апсорбовали радијацију након нуклеарних падавина.Штајнхаузер је проучавао узорке дивљих свиња, обично са њихових језика, проналазећи 15.000 бекерела радијације у сваком килограму меса. Ове бројке су далеко премашиле европску безбедносну границу од 600 бекерела по килограму.Када су стигли први резултати, један од Штајнхаузерових студената је рекао: „Ово мора да су погрешне бројке... Није могуће да у дивљим свињама има оволико цезијума“, присећа се он. Тек након што су поново проверили мерења, закључили су да су „дивље свиње доста радиоактивније од дозвољеног“.Норвешки ирвасиЕфекти Чернобиља се јасно примећују на другим местима у Европи. Ова катастрофа је распламсала читав континент, остављајући радиоактивно наслеђе које се протеже у модерно време.Велики део тих падавина, ветар је однео на северозапад у Норвешку. Пошто је количина падавина зависила од непредвидивог времена, „загађење над Норвешком није равномерно распоређено“, објашњава Рунхилд Гјелсвик, научник из Норвешке управе за радијацију и нуклеарну безбедност. „Веома је неуједначено“.Њих су највише апсорбовале печурке и лишајеви, за које Гјелсвик каже да су подложне падавинама јер им недостаје корен и да оне стога апсорбују хранљиве материје из ваздуха. Затим су их појела крда ирваса. Непосредно после несреће у Чернобиљу, месо неких ирваса имало је ниво радијације веће од 100.000 бекерела по килограму.Данас је, каже Гјелсвик, велики део контаминираних лишајева нестао, што значи да је радиоактивност код већине норвешких ирваса испод европског безбедносног стандарда. Али постоје периоди, када дивље печурке расту у већем броју од нормалног и узорци овчетине показују „шиљке“ до око 2.000 бекерела.„Радиоактивне супстанце које потичу из Чернобиља и даље се преносе са тла на печурке, биљке, животиње и људе“, каже Гјелсвик.Јапански макакијиУ Јапану сличан проблем мучи „мајмуне црвеног лица“.Након катастрофалног догађаја у нуклеарној електрани Фукушима 2011. године, концентрација цезијума у оближњим јапанским макакијима порасла је на максималних 13.500 бекерела по килограму, показала је студија коју је водио Шин-ичи Хаиама, професор ветерине.Према Хаиамином истраживању, које се углавном фокусирало на узорке ткива са задњих ногу макакија, они су вероватно апсорбовали радијацију једући пупољке и кору са локалног дрвећа, као и другу храну попут печурака и изданака бамбуса - од којих сви уносе радиоактивни цезијум са земље.Високе концентрације цезијума, које су опадале током последње деценије, навеле су Хаиаму да спекулише како су мајмуни рођени након несреће изгледа имали успорен раст и мање главе.Да ли су ове животиње опасне?Научници који проучавају радиоактивне животиње наглашавају да је мало вероватно да би зрачење које садрже икада угрозило људе. Неке од њих, попут макакија из Фукушиме, не једу се и стога не представљају претњу. Друге, попут морских корњача, садрже толико мало зрачења да не представљају опасност.Баварски дивљи вепрови и норвешки ирваси, надгледају се како би се осигурало да небезбедно месо не заврши код потрошача.„Регулаторна ограничења су супер строга“, каже Штајнхаузер. „Без обзира на то, ови налази имају огромне импликације“, додаје он. „Дуги низ година смо били задовољни претпоставком да нуклеарни отпад не доспева до нас. Али чак и кад се налази „негде другде“ то не значи да га нема“.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
наука и технологија, живи свет и генетика, друштво
наука и технологија, живи свет и генетика, друштво
„Природа не заборавља“: Зашто су поједине животиње радиоактивне? /фото/
Научници широм света бележе високе концентрације радијације код појединих животиња.
Ово је прича о лошим проценама људи и морским корњачама из Еневетака, дивљим свињама из Баварске, ирвасима из Норвешке и макакијима из Јапана.
За морске корњаче постоји само још неколико савршенијих станишта од хладне пацифичке воде око зеленог атола Еневетак, на пола пута између Аустралије и Хаваја.
Савршено, сем ако се изузму нивои радијације на том мету. Након што су заузели атол током Другог светског рата, Сједињене Државе су тамо тестирале нуклеарно оружје 43 пута, а затим су настали радиоактивни отпад закопали у бетонску гробницу која је временом почела да цури.
Сада су научници открили нуклеарни потпис отпада у оклопима морских корњача које живе у околним водама, чинећи корњаче још једном у низу животињских врста које су погођене „глобалном нуклеарном контаминацијом“.
Од тропских океана до шума Немачке и планина Јапана, радијација настала услед нуклеарних тестирања и катастрофа је приметна међу живим светом широм планете. Иако озрачене животиње генерално не представгљају опасност за људе, она су сведочанство о нуклеарном наслеђу човечанства,
преноси „Национална географија“.
„То је опомена“, каже Георг Штајнхаузер, радиохемичар са Технолошког универзитета у Бечу и стручњак за радиоактивност животиња. „Природа не заборавља“.
Морске корњаче атола Еневетак
Велики део светске радиоактивне контаминације потиче од тестова које су спровеле светске силе, у трци да развију моћно оружје током 20. века. САД су тестирале нуклеарно оружје од 1948. до 1958. на атолу Еневетак.
Године 1977, САД су почеле да чисте атол од радиоактивног отпада, од чега је већина затрпана испод бетона на једном од острва. Истраживачи студије нуклеарних потписа корњача спекулишу да је „чишћење“ пореметило седименте лагуне атола које су животиње настаниле. Верују да су овај талог затим прогутале корњаче, или је он утицао на алге и морске корале које чине велики део њихове исхране.
Морска корњача која је проучавана пронађена је само годину дана након почетка чишћења.
„Трагови радијације из седимената ушли су у оклоп корњаче у слојевима, које су научници потом могли да измере“, каже Сајлер Конрад, истраживач у Националној лабораторији северозападног Пацифика који је водио студију.
Конрад је упоредио корњаче са годовима са дрвећа, чије је оклопе искористио за мерење радијације на исти начин на који прстенови у деблу бележе старост.
„Нисам у потпуности схватао колико су ти нуклеарни отисци распрострањени у окружењу“, каже Конрад, који је такође проучавао озрачене корњачае повезане с људима у пустињи Мохаве, реци Савана у Јужној Каролини и резервату Оук Риџ у Тенесију. „Толико различитих корњача на толико различитих локација је обликовано нуклеарном активношћу која се догодила на тим локацијама“.
Нуклеарни тестови су такође ширили контаминацију путем густих радиоактивних таласа прашине и пепела који се називају падавине у горњој атмосфери, а који могу да круже око планете и да се одвијају на удаљеним локацијама.
У шумама Баварске, на пример, неке дивље свиње показују високе нивое радијације. Научници су дуго претпостављали да је ово изазвано падавинама после катастрофалног квара Чернобиљске нуклеарне електране у Украјини 1986. године.
Међутим, у недавној студији, Штајнхаузер и његов тим су открили да је у 68 одсто случајева до контаминације баварских дивљих свиња дошло услед глобалних нуклеарних тестирања - спроведених било где. Истражујући „нуклеарни форензички отисак прста“ различитих изотопа цезијума - од којих су неки радиоактивни - Штајнхаузеров тим је искључио Чернобиљ као извор контаминације.
Вепрови су се контаминирали једући тартуфе, који су апсорбовали радијацију након нуклеарних падавина.
Штајнхаузер је проучавао узорке дивљих свиња, обично са њихових језика, проналазећи 15.000 бекерела радијације у сваком килограму меса. Ове бројке су далеко премашиле европску безбедносну границу од 600 бекерела по килограму.
Када су стигли први резултати, један од Штајнхаузерових студената је рекао: „Ово мора да су погрешне бројке... Није могуће да у дивљим свињама има оволико цезијума“, присећа се он. Тек након што су поново проверили мерења, закључили су да су „дивље свиње доста радиоактивније од дозвољеног“.
Ефекти Чернобиља се јасно примећују на другим местима у Европи. Ова катастрофа је распламсала читав континент, остављајући радиоактивно наслеђе које се протеже у модерно време.
„Европа је јако контаминирана Чернобиљом. То је наш извор број један, када је радиоактивни цезијум у питању“, каже Штајнхаузер.
Велики део тих падавина, ветар је однео на северозапад у Норвешку. Пошто је количина падавина зависила од непредвидивог времена, „загађење над Норвешком није равномерно распоређено“, објашњава Рунхилд Гјелсвик, научник из Норвешке управе за радијацију и нуклеарну безбедност. „Веома је неуједначено“.
Њих су највише апсорбовале печурке и лишајеви, за које Гјелсвик каже да су подложне падавинама јер им недостаје корен и да оне стога апсорбују хранљиве материје из ваздуха. Затим су их појела крда ирваса. Непосредно после несреће у Чернобиљу, месо неких ирваса имало је ниво радијације веће од 100.000 бекерела по килограму.
Данас је, каже Гјелсвик, велики део контаминираних лишајева нестао, што значи да је радиоактивност код већине норвешких ирваса испод европског безбедносног стандарда. Али постоје периоди, када дивље печурке расту у већем броју од нормалног и узорци овчетине показују „шиљке“ до око 2.000 бекерела.
„Радиоактивне супстанце које потичу из Чернобиља и даље се преносе са тла на печурке, биљке, животиње и људе“, каже Гјелсвик.
У Јапану сличан проблем мучи „мајмуне црвеног лица“.
Након катастрофалног догађаја у нуклеарној електрани Фукушима 2011. године, концентрација цезијума у оближњим јапанским макакијима порасла је на максималних 13.500 бекерела по килограму, показала је студија коју је водио Шин-ичи Хаиама, професор ветерине.
Према Хаиамином истраживању, које се углавном фокусирало на узорке ткива са задњих ногу макакија, они су вероватно апсорбовали радијацију једући пупољке и кору са локалног дрвећа, као и другу храну попут печурака и изданака бамбуса - од којих сви уносе радиоактивни цезијум са земље.
Високе концентрације цезијума, које су опадале током последње деценије, навеле су Хаиаму да спекулише како су мајмуни рођени након несреће изгледа имали успорен раст и мање главе.
Да ли су ове животиње опасне?
Научници који проучавају радиоактивне животиње наглашавају да је мало вероватно да би зрачење које садрже икада угрозило људе. Неке од њих, попут макакија из Фукушиме, не једу се и стога не представљају претњу. Друге, попут морских корњача, садрже толико мало зрачења да не представљају опасност.
Баварски дивљи вепрови и норвешки ирваси, надгледају се како би се осигурало да небезбедно месо не заврши код потрошача.
„Регулаторна ограничења су супер строга“, каже Штајнхаузер. „Без обзира на то, ови налази имају огромне импликације“, додаје он. „Дуги низ година смо били задовољни претпоставком да нуклеарни отпад не доспева до нас. Али чак и кад се налази „негде другде“ то не значи да га нема“.
