Како је Јужна Америка постала уточиште за озлоглашене нацисте
© AP Photo / AP Photo
Пратите нас
Након што је прича о одавању почасти украјинском нацисти у канадском парламенту одјекнула у јавности, 98-годишњи ветеран озлоглашене СС дивизије Јарослан Хунка нашао се у центру пажње светских медија. Медији наводи да је он само један од 2.000 хитлероваца који живе у Канади. Међутим, и Јужна Америка је својевремено била уточиште за нацисте.
Најупечатљивији пример је Јозеф Менгеле – лекар и капетан СС дивизије са надимком „Анђео смрти“, који је током својих експеримената убио на хиљаде људи. Он је спроводио праве сеансе мучења јер је користио изузетно окрутне методе попут оперисања и вађења органа без анестезије. Спровео је експерименте на више од 3.000 близанаца који су завршили у нацистичким концентрационим логорима. Од њих је преживело само 200.
Под претњом хапшења крајем 1940-их побегао је у Аргентину, затим је прешао у Бразил и уз помоћ других људи живео је на различитим локацијама у држави Сао Пауло. Седамдесетих година прошлог века променио је идентитет и користио документе свог пријатеља Волфганга Герхарта.
Упркос бројним злочинима, Менгеле никада није ухапшен. Иронијом судбине, удавио се на плажи, на обали Сао Паула 1979. године.
Бразилска федерална полиција је 1985. године ексхумирала тело Менгеле који је сахрањен у Ембуу и закључила да је заиста реч о нацисти који је бежао од правде више од 30 година.
„Пацовски канали“, мултинационалне корпорације и католичка црква
Амерички континент, познат као уточиште за нацистичке официре, научнике, војнике и колаборационисте, примио је десетине хиљада бегунаца од правде преко „пацовских канала“ које су контролисали свештеници католичке цркве, мултинационалне корпорације, америчке обавештајне агенције, бивши чланови Нацистичке партије и локални елите.
Према мишљењу професора историје и истраживача из Центра за америчке студије на Универзитету у Рио де Жанеиру Жуана Клаудија Питиље, поменути „пацовски канали“ су лако стварани, а за то постоји неколико разлога; од блиских културних везе због имиграције Немаца и Италијана протеклих деценија до учешће локалних елита у фашистичким идеолошким партијама, економских веза са мултинационалним компанијама и геополитичких интереса у послератном периоду.
Поред тога, демографски бум у Латинској Америци почео је тек крајем шездесетих година прошлог века „што је помогло да се прикрије присуство тих странаца фашистичке оријентације“ од којих су многи добили документа и пасоше захваљујући режимима Антонија де Оливеире Салазара (1889-1970.) у Португалу и Франсиска Франка (1892-1975.) у Шпанији.
„Репресивна машинерија позајмљена од нацистичке Немачке“
Међутим, суштина прикривања нациста у Јужној Америци била је да се они искористе за спровођење „политике репресије“ у складу са новом логиком Хладног рата, чији је циљ, према речима Питиљеа, био „да помогне у борби против револуционарних и социјалистичких покрета”.
„Адолф Ајхман (један од главних организатора Холокауста) је, на пример, радио у 'Фолксвагену'. Мало људи у компанији је знало ко је он, али руководиоци јесу. 'Фолксваген' је играо активну улогу у бразилској диктатури, чак је и прогонио запослене. Другим речима, сва та репресивна машинерија дочекала је фашисте раширених руку“, објашњава историчар.
Још један пример који професор наводи је случај Николауса „Клауса“ Барбија, такође СС официра.
Тај нациста је играо директну улогу у успостављању диктатуре у Боливији и Перуу, помажући у организовању репресивних система у тим земљама, а био је у служби ЦИА.
„Ова репресивна машинерија је позајмљена од нацистичке Немачке. Биће формирана у Француској, Шпанији, Португалу и посебно у земљама попут Западне Немачке и Италије. Та 'научна систематизација' мучења, експерименти који ће се изводити у Латинској Америци, са одредима смрти, националном гардом, командосима, тајним операцијама (од којих је најпознатија операција 'Кондор') – све је то директно повезано са фашистичком школом“, додаје Питиља.
Многи су остали у сенци, али су други помогли у спровођењу политике прогона
Иако је Јужна Америка примила хиљаде нацистичких ветерана и сарадника, они који су били најпознатији по својим акцијама током и после рата, као што су Јозеф Менгеле, Валтер Рауф, Франц Штангл, Јозеф Швамбергер, Ерих Прибке, Герхард Боне и многи други пружали су подршку онима који су желели да остану невидљиви.
„Јозеф Менгеле, који је умро у Бразилу и сахрањен под другим именом, одржавао је везе са неколико других Немаца који су такође побегли у послератном периоду и задржали своје нацистичке везе“, каже историчар.
Други пример је Ото Скорцени, познат као најопаснији човек у Европи, који је, као избеглица у Шпанији, преко својих извозно-увозних компанија одржавао односе са неколико латиноамеричких земаља.
Нацистичка интеграција – „уступак америчком империјализму“
Када се Други светски рат завршио, брзо је уступио место новој светској логици и у том новом свету нацисти су постали активни део Хладног рата.
Америка је искористила могућност и интегрисала многе научнике из нацистичке Немачке у своје друштво, посебно стручњаке за ракете и оружје, током такозване операције „Спајалица“. Са друге стране, у Латинској Америци и другим земљама појавили су се стручњаци за мучење и репресију, као што је Клаус Барби, познат као „месар из Лиона“.
Још једна земља која је преузела много тога из нацистичког репресивног система је Западна Немачка или Савезна Република Немачка, која је рехабилитовала и интегрисала многе нацисте у свој полицијски систем.
„Правосудни систем који је настао у Западној Немачкој у потпуности чине нацистичке судије“, каже Питиља.
„Увек су сањали о повратку фашизма“
Друга важна тачка у историји фашизма и нацизма у Латинској Америци је усвајање идеологије у локалним елитама. Бразил је, на пример, имао највећу нацистичку странку ван Немачке.
„У Сједињеним Америчким Државама још увек постоје нацистичке партије и организације, али су у већини земаља Латинске Америке биле забрањене због Другог светског рата. Али пре рата те странке су биле легалне и имале су веома блиске везе са својим матичним организацијама у Европи“, објашњава професор.
Како додаје, локална елита, која се пре рата поистовећивала са нацизмом, није престала са тим ни после рата, напротив, почела је тајно да ради.
„Наставила је да помаже тим људима који су за њих били хероји, важним људима који су изгубили рат али им је била потребна помоћ. Они су увек сањали о повратку фашизма“, каже историчар.
Подсетимо, на седници парламента Канаде је у част посете украјинског председника Владимира Зеленског 22. септембра, између осталих, присутан био и 98-годишњи Јарослав Хунка, кога је председавајући Доњег дома парламента уз аплауз представио као „борца за независност Украјине од Руса током Другог светског рата“. Испоставило се да је Хунка бивши припадник добровољачке дивизије „Галиција“ СС трупа, у којој су били украјински нацисти и која не само да се борила против Црвене армије, већ је била позната и по зверствима над Јеврејима, Пољацима, Белорусима и Словацима.
Канадски премијер Џастин Трудо упутио је извињење због обраћања украјинског нацисте у канадском парламенту. Трудо је рекао да ни он ни делегација Зеленског нису упознати са позивом у парламент земље и плановима да се ода почаст украјинском СС војнику, којег је пронашао председавајући Доњег дома Ентони Рота. Трудо тврди да се ради о руској пропаганди.
Прва украјинска дивизија или 14. добровољачка пешадијска дивизија СС „Галиција“ је била тактичка формација трупа нацистичке Немачке у којој су служили украјински добровољци.
30 Септембар 2023, 08:06
