Шта кажу стручњаци: Откуда уопште идеја да се у школу иде само четири дана
17:28 09.10.2023 (Освежено: 13:03 10.10.2023)
© Fotolia / Andrey Kiselev
Пратите нас
Више од 40.000 људи потписало је петицију да школска недеља траје четири уместо пет дана. Међу потписницима су се уз ђаке нашли родитељи, али и професори. Мишљења су подељена међу стручњацима - педагозима и психолозима. Сви су сагласни око тога да је деци потребно више времена за одмор и хобије, али не и око тога како им смањити обавезе.
Марина Надеин, психолог, јасно види разлоге који стоје иза оваквог захтева, наглашава да су они реални и пре свега неопходни, али да се решење не крије у смањењу броја радних дана, већ у реорганизацији градива и реформи школства која би, између осталог, школи вратила титулу образовно-васпитне институције.
То је идеја која не може да се спроведе уколико се основни наставни план и програм не промени. Деца сада имају седам часова, чак и у старијим разредима основне школе и не знам како би ти предмети били смештени у четири дана, а да се предвиђено градиво пређе. Потребна је суштинска и озбиљна реформа. Деценијама радим у просвети и кад чујем реч „реформа“ већ имам прилично велики отпор, из разлога што су досадашње реформе суштински биле неконструктивне, говори Надеин за Спутњик.
По њеном мишљењу, ситуација у којој би се само скратио број радних дана, донела би више штете него користи, а до истинског напредовања деце не би дошло. Неки од проблема који би искрсли, поготово када је реч о деци у нижим разредима основне школе, јесте чување деце. Она поставља питање ко би чувао млађу децу у току школског нерадног, а за родитеље радног дана. То би се могло превазићи уколико би се школи вратила функција васпитне институције где би се тог, рецимо, петка, за децу организовале различите активности попут радионица, форума, театра, разних игара и других занимација путем којих би се са децом радило на васпитном плану, у циљу унапређивања њихове комуникације, емотивних и социјалних вештина. Поставља се и питање где би ишла старија деца и да ли би они тај слободни дан „вишка“ искористили конструктивно или не. Надеин читаву замисао описује као недовољно осмишљену, неконструктивну и суштински бескорисну.
Послушајмо децу док не буде касно
О значају коју ова тема има, пре свега за ђаке, и неопходности да се озбиљно схвати као горући проблем и вапај за помоћ сведоче коментари које су основци и средњошколци остављали уз петицију.
„Школа ми даје суицидне мисли и бирам са ког моста да скочим“
„Да ли да се умијем ујутру или да се убијем“
„Нисам робот, имам и ја душу“
„Дуже смо у школи него код куће“
„Прође ми пола живота у школи“
Времена се мењају, школе не
Спутњикова саговорница овакве изјаве оцењује као стравичне, али, нажалост, не и јединствене. Из њеног искуства, огроман број школараца се исто овако осећа и не могу да учине ништа поводом тога. Родитељи и старатељи им спочитавају да су лењи, док они уче градиво вишеструко увећано у односу на оно које су они учили некада. Превиђа се и чињенице да деца похађају један и више страних језика, тренирају, иду у музичку школу и баве се превеликим бројем ваннаставних активности које им, уз школу, не остављају времена да просто буду деца и откривају себе и свет око себе, да склапају пријатељства и стичу искуства. Тиме се ствара још већи притисак који код деце узрокује појаву различитих психосоматских болести.
Наравно да су овакве изјаве страшне, али ту видим два узрока. Један је у породици, у том смислу што су некада превелика очекивања од деце и родитељи крајње добронамерно усмеравају децу на различите активности имајући идеју да што деца буду више знала, то ће им касније у животу више користити. С друге стране, неки родитељи упућују децу на ваншколске активности да би их спречили да се нађу на улици. То је све добронамерно али родитељи заборављају део приче да су деца деца и да морају имати слободно време, напунити батерије, дружити се и развијати неке друге вештине а не само школске, говори Надеин.
Ђаци у школи
© Tanjug / FOTO HINA/ ADMIR BULJUBASIC
Деца из излога
Као још један у низу проблема она наводи чињеницу да се у данашње време како у кући, тако и у школи, константно подижу стандарди постигнућа. Деца морају много тога да знају, да добијају искључиво петице, да буду најбољи на тренингу, да најлепше свирају у музичкој школи итд. Код неке деце се потреба за тим да увек буду „беспрекорни“ јавља под утицајем родитеља, док друга исти осећај сама развијају, убеђена да ће бити одбачени од друштва уколико нису најбољи. Надеин наводи да превелика очекивања стварају отпор деце према школи, независно од тога да ли су та деца добри или лоши ђаци и као решење проблема наводи на првом месту промену става родитеља, а затим и цео школски систем.
Школа мора да буде сигурно место за децу где они имају доживљај да су ту заштићена, не само од опасности, него и од разних стресова, наглашава Надеин и подсећа да отпор према школи, поготово код осетљивије деце, ствара низ различитих психосоматских обољења и менталних тегоба попут депресије, паничних напада, анксиозности итд.
Каменована српска основна школа у Липљану
© Фото : Спутњику уступила Канцеларија за Косово и Метохију
,,Док год не схватимо да школа не функционише како треба у смислу превенције обољења односно чувања менталног здравља ми ћемо имати овакве реакције", сматра Надеин.
Пад стандарда логичан
Као логичну последицу односа школе према ђацима и, следствено томе, ђака према школи, психолог Марина Надеин наводи и пад у стандарду када је реч о знању. Тај пад траје годинама уназад и креће од основне школе, прелази у средње школе и касније се прелива на универзитетско образовање.
Сама школска клима која подстиче меморисање и формализам, а не суштину. Оно што је такође јако важно јесте да се деци уопште не прилази на индивидуални начин. Свако има одређене капацитете и за учење и за рад, треба развијати и радозналост и самопоуздање. Наша школа има само образовни, док је васпитни моменат потпуно занемарен и многа деца се ту погубе.
Одговор на питање шта би морало да се деси или каже да се коначно коракне у правцу разрешења овог деценијског проблема, психолог Марина Надеин нема и каже да једноставно решење не постоји. Реформе су, како каже, дуг процес, а школски систем је огроман и тром, те се због тога споро и мења. Један од првих корака свакако би био укључивање више експерата у Министарство просвете, где би се одлуке о организацији, начину рада, броју предмета и часова доносиле опрезно и у складу са мишљењима људи стручних за доношење одлука о добробити деце.
