Ко је „кинески Кисинџер“ Ванг Хунинг
20:15 13.10.2023 (Освежено: 10:52 14.10.2023)
© AP Photo / Mark Schiefelbein
Пратите нас
„Кинески Кисинџер“, Ванг Хунинг, са којим српски председник Александар Вучић треба да се сретне током посете Пекингу, спада у ред водећих кинеских политиколога. Био је најмлађи професор политичких наука на Фуданском универзитету у Шангају и човек за кога се сматра да је у доброј мери утицао на политички живот у Кини у протеклих четрдесет година.
Хунинга је као младог политиколога запазио Ђијанг Цемин, који је функцију генералног секретара Комунистичке партије Кине (КПК) обављао између 1989. и 2002, а председник Кине био између 1993. и 2003. Цемин га је увео у Централну канцеларију за истраживање политике, аналитичко одељење Централног комитета (ЦК) КПК, прича новинар и спољнополитички коментатор Борислав Коркоделовић.
Близак сарадник тројице председника
Према његовим речима, ова канцеларија је једна од најутицајнијих институција у оквиру партије и један од водећих „тинк тенкова“, стратешких института у Кини.
Партијске школе у Кини су нека врста академија наука, са изузетно квалификованим наставним кадровима, а студенти су постдокторанти, који долазе на даље усавршавање.
„Ванг је био близак сарадник Ђијанг Цемина, као и његовог наследника Ху Ђинтаоа, а сматра се да је близак сарадник и Си Ђинпинга. Један је од седам чланова Сталног комитета Политбироа ЦК КПК, који на дневној бази усмерава другу најмногољуднију земљу на свету и, по некима, прву економску силу света“, наводи Коркоделовић.
Откако више не предаје на факултету, Ванг је мало присутан у јавности. Међутим, као млади научник истакао се пишући о корупцији, националном суверенитету и кинеском политичком систему. Упућени сматрају да су Вангова дела од изузетног значаја за разумевање шта се у Кини данас догађа.
Основе Ванговог учења
На Западу, Ванга сматрају неоауторитарцем, заговорником доктрине да је политичка стабилност од суштинског значаја за економски развој и да у процесу економског развоја демократија и права појединца морају да дођу касније, када за то сазри услови додаје он.
„По Вангу, политичка демократизација ни у једном тренутку не би требало да премаши ниво развоја економског земље. Значи, политичка демократизација би требало да буде корак иза нивоа економског развоја и да се политичке реформе не смеју спроводити на штету стабилности, да је снажно и јединствено централно руководство пресудно за даље реформе, а да се те реформе морају спроводити унутарпартијском демократизацијом, а не да буду подстицане или наметане споља“, каже Коркоделовић.
Сам Ванг каже да је појам „нови ауторитаризам“ много сложенији него што говори назив који су му дали на Западу. Према његовом учењу, партија (комунистичка) има одлучујућу улогу као предводничка снага – оно што је некада називано друштвеном авангардом, напомиње наш саговорник.
Феномен борбе против корупције, којим се Ванг бавио пре око четири деценије, нешто је у чему се разликује Си Ђинпинг од својих претходника. Си је веома инсистирао на борби против корупције и да она подразумева смањивање јаза између партије и народа. И Си и Ванг сматрају да партија треба да буде та која ће бити уткана у све поре друштва, што је потпуна супротност од онога што се догађало у Југославији од средине шездесетих година до њеног распада, истиче наш саговорник.
„Тада је у Југославији и међу југословенским комунистима владала крилатица да партија треба да се повлачи из управљања државом, да то треба препустити законима тржишта. Међутим, Кинези кажу да у овој фази високотехнолошког развоја партија треба да буде администратор тих процеса и да најдиректније треба да буде укључена у управљање кинеском привредом. Наравно, у великој мери поштујући законе тржишта, али тамо где треба и дозвољавати држави да интервенише“, објашњава Коркоделовић.
Заговарач посебности Кине
Дело које би се могло назвати најважнијим делом Ванг Хунинга је књига „Америка против Америке“, коју је написао после шестомесечмног студијског боравка у САД 1989. Књига је објављена 1991, а данас и пиратска, али и њена оригинална издања на електронским пијацама достижу веома велике износе, каже Коркоделовић.
Ванг је, каже Коркоделовић, следио стил француског политичког теоретичара из 19. века, Алексиса де Токвила, који се прославио делом „О демократији у Америци“, описујући амерички политички систем као нешто револуционарно за време у коме је живео.
Међутим, Ванг је био шокиран ужасним контроверзама америчког друштва. Још пре тридесет година пише о дубоком јазу између сиромашних и богатих, како председничка трка у САД није конкурентна јер се у суштини бира само између два кандидата и, када се загледа у историју председничких избора у САД, да је само педесетак људи имало прилику да постану кандидати или председници, а да су остали могли само да сањају о томе.
Према Ванговим закључцима, америчка демократија је посредна, како због изборног колеџа, тако и због комерцијализације свега, па и политике.
„Из свега тога Ванг извлачи закључак да Кина мора да се ослони на своју културу и вредности и да не сме да дозволи да њена више хиљада година стара цивилизација буде замењена неком западњачком. Ту видим додирну тачку између Путиновог заговарања руске цивилизације, руских културних вредности и традиција и онога што Си Ђинпинг, можда и на основу Вангових радова, заговара као још једну посебну цивилизацију, поред западне“, закључује Коркоделовић.
