Савина марама за „десетерац“ и тортиље пуне голова /видео/
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Лепо је бити гост, а још лепше неког угостити. Још кад избор падне на првог шампиона света, освајача Купа Америке три месеца касније, уз то предвођеним Енцом Франћесколијем, најбољим играчем Јужне Америке те 1995. године, обавеза да се буде на висини задатка стоји као заповест.
За Спутњик пише Драган Стојић, истраживач у области спортске и политичке историје и аутор капиталног дела Повратни пас.
Драган Стојић - Повратни пас
© Фото
У „кући“ је, нажалост, настала тиха подела на репрезентативце из наших клубова и „странце“, што је нарушавало атмосферу, уносило несклад, а претила је и „оставинска расправа“ на којој би све припало омраженом рођаку, јер је три дана пред дуел против гостију са Атланског океана, у припремном мечу једва савладан нижелигашки београдски клуб Балкан Буковица, уз много нервозе и искључење Сава Милошевића, који се показао као медицински феномен, јер је своју главобољу, зарађену захваљујући повреди у тунелу Звездиног стадиона током дербија, „пренео“ селектору Сантрачу.
На срећу, болест се лечи добром исхраном, а овчетина то свакако јесте, тако да смо имали чему да се надамо.
Стрижу је, очигледно погрешним алатом, започео Милошевић, такође и новајлија у националном дресу Дејан Рамбо Петковић који, јасно је као дан, нема чудотворне моћи истоименог лика из филмског серијала, а, треба признати, ни снагу и вештину Силвестера Сталонеа, па је остало 0:0.
За разлику од њих двојице, Дарко Ковачевић је успео да надгради учинак из претходне утакмице поготком главом из гужве, али га је судија Пул инспекцијски казнио поништавањем гола. Кривац је Дејан Говедарица, који му је прекршајем одузео „грађевинску дозволу“.
Колико су гости били немоћни, најбоље осликава податак да је у паузи између два полувремена замењен Франћесколи, без кога су „уруси“ стадо без пастира, а у том случају су лак плен вуковима.
Један од њих, Алберт Нађ, умало да зграби плен, то јест славу, у првој зрелој шанси у наставку окршаја, а мало среће за голмана Фера представљало је много више разочарења за неуморног тркача Југославије.
У таквим тренуцима помажу другови. Милошевић и Нађ су баш то били – у клубу и изабраном тиму СРЈ.
Дебитант Дамир Чакар, њихов саиграч из Партизана, мајсторски је извео слободан ударац искоса с леве стране, 25 метара од гола јужноамеричке селекције, лопта је пала на супротну ивицу „петерца“, а Саво је заслужио да га народни песници опевају у „десетерцу“, пошто је небеским скоком, главом повезаном марамом, лопту послао у супротни угао, а она се одбијена од земље сместила где треба – 1:0 за „плаве“ 19 минута пре краја сусрета.
Предност је сачувана, сунце је сијало са истока. Балканског.
Трећи гол у репрезентативној каријери, у овој ситуацији одлучујући, трећи пут заредом наслов играча утакмице Сава Милошевића.
Трећа срећа. Тако кажу.
Опет смо газдовали у туђој кући. Тортиље су склоњене са стола, служени су Сјенички сир и Његушки пршут. Мексиканцима, очигледно, није пријао мени. Југословени су за мање од 50 минута игре били сити (голова), арбитар је комотно већ тад могао означити крај дуела.
Дејан Савићевић је у 5. минуту предводио напад „плавих“, после размењеног паса са Савом Милошевићем се спремио на шут са 18 – 19 метара, али га је наквашен травњак онемогућио у томе, па се лопта одбила одбила унапред до Дарка Ковачевића. Јесте вижљасти нападач из Ковина, али није луд да пропусти овакву прилику и с 11 метара шутира праволинијски испод ноге голмана Навара за 1:0 у корист СРЈ.
Бора Милутиновић је по други пут предводио Мексиканце, говорио је шпански, међутим, 11 минута након почетне капитулације морао је, бар у себи, да проговори на матерњем.
Синиша Михајловић је извео корнер с десне стране, на даљој стативи усамљен Ковачевић, инстинктивно штопује лопту телом, затим ногом, по земљи, од десне стативе погађа право место за сигурно вођство наших љубимаца, обојивши „триколоре“ у сиво -0:2, 16. минут.
Пошто су до сигурног преимућства стигли у стилу Брзог Гонзалеса, Сантрачеви изабраници су по постизању другог гола потомцима Астека препустили иницијативу, што су домаћини радо прихватили и скупо нам „продали реплику сомбрера“.
Силвио Берлускони, власник Милана, с разлогом је Савићевића прозвао Геније, али ни такви мајстори не могу за сваку акцију смислити добитну формулу, а то се видело у 24. минуту, када је изгубио лопту на центру игралишта, Мексиканци брзо освојили простор и угрозили наш гол. Маркус Лопес је упутио ударац с 30 метара, мало изнад тла, у десни угао, Александар Коцић се бацио, неспретно одбио на три метра од гола, натрчао је „златокоси“ Луис Ернандес, уклизавањем је подигао лопту изнад руку дебитанта у стартној постави СРЈ, сервиравши му лесковачку паприку за десерт. Домаћи фудбалери су свели наш суфицит на минимум – 1:2.
Домаћин ове утакмице је познат по ендемским биљним врстама, а државни тим СРЈ по једином, јединственом извођачу „слободњака“. Ко није веровао, тад се уверио.
Наместио је Синиша Михајловић лопту на 30 – 35 метара од циља лопту, делимично искоса здесна, маестрално пребацио „живи зид“, Николас Наваро је запливао кроз ваздух, схативши да се то ради у базену или мексичком заливу, тако да му ни Памела Андерсон не би била од велике помоћи. Лопта је завршила у врха левог угла, а „плави“ су скоро завршили посао. Шестсто секунди пре краја првог полувремена је на семафору засијало 1:3.
Променили су домаћи играчи „диоптрију“ игре у завршној половини сусрета, трудили су се да далекометним хицима погоде мету, но, како је „резервиста“ Звонко Милојевић бранио, а они шутирали, не би погодили ни успаваног слона.
Насупрот њима, Југословени су погађали и комарце у бришућем лету. Један је зујао до 48. минута.
Михајловић центрира из угла, на „другој“ стативи налази Ковачевића, који враћа лопту у средину, а Ниша Савељић са шест метара, такође главом, лобује Навара за три гола вишка на нашем конту, велики промет у точионицама домаћих угоститеља.
Нашима је пријала и лимунада, јер су били „пијани“ од среће.
