Смејте се иако сте чули - вести дана!
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Пратите нас
Oд толико језивих догађаја научили смо да се смејемо насилно упркос томе што опседнуто слушамо вести дана, бранећи се од могућности да живот проведемо застрашени сталним очајем. У тим изнуђеним паузама смеха био сам веома срећан да је Љубомир Симовић нашао интереса да чита моје слике и да у њима прочита то насилно смејање упркос слушању вести дана.
Овако је уметник Мрђан Бајић изразио захвалност академику, песнику, драмском писцу Љубомиру Симовићу, што је у збирку својих есеја „Читање слика“ уврстио приказ и његових дела, подсетивши на Брехтов цитат о генерацији у којој се смеју само они који нису чули вести дана.
Треће допуњено издање књиге „Читање слика“ Љубомира Симовића у издању Српске књижевне задруге представљено је у Библиотеци града Београда.
Промоција је изазвала велико интересовање Симовићевих читалаца и поштовалаца који су у реду чекали његову посвету.
Представљена књига Љубомира Симовића "Читање слика"
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Лубарда продаје јастоге, Коста Хакман нуди рибе
„Није моје да говорим о сопственој књизи. Било би природније да седим међу вама и да слушам што говоре они који су за то надлежни. Међутим, нечим морам и ја да испуним ово вече. Пошто ја о сликарима и вајарима, и сликама и скулптурама нисам писао само у есејима него и у књигама поезије, имам песме и о холандским, шпанским сликарима и највише нашим“, нагласио је Симовић, чији се комади „Путујуће позориште Шопаловић“, „Чудо у Шаргану“ и „Хасанагиница“ играју са великим успехом на сценама српских позоришта.
Симовић је прочитао песме „ Пред сликом Брод лудака Хјеронимуса Боша“ и „Риба са два репа“ (из још необјављене збирке поезије).
„То име носи кафана коју сам измислио на основу оних које познајем, на ушћу Саве у Дунав. У тој кафани за сваки од столова воде се различити разговори па за једним су се нашли људи који прате сликарство или се сликарством баве. Међу њима се води овакав разговор: Да се ја питам ја бих сликаре уписао у рибарски еснаф или синдикат. Не би ми било тешко да замислим уз помоћ Бројглера морску луку и у морској луци рибљу пијацу на којој Лубарда продаје рака и јастога, крај њега Коста Хакман нуди рибе, Жон Еверет Миле свеже харинге, а Мило Милуновић тегли корпу са рибама, корпу са раковима, ражу, велику вршу и нуди плодове мора и рибу….“.
Збирка есеја о делима значајних српских уметника
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Поетски репер наше традиције
Мрђан Бајић је истакао да генерацијски припада онима којима је прво искуство театра и поезије везано за драме и поезију Љубомира Симовића:
„У мом приватном универзуму Љубомир Симовић је заједно са Васком Попом и Данилом Кишом формативни, сазнајни и поетски репер наше традиције. Последњих деценија са нестрпљењем чекам сваки интервју Љубомира Симовића да бих боље разумео оно што се не може разумети, а то је реалност коју живи ова заједница“.
У књизи „Читање слика“ Симовић, сматра Бајић, рефлектује мали тињајући раздор који постоји између визуелних уметности и књижевника:
„Када послушате приче из детињства Љубомира Симовића, чућете огромни опсег доживљаја - окупација, војници, бомбе, авиони, склониште у трезору банке, избегавање смрти за пет минута, топлина породице, школски другови, комшилук, учење и стварање. Да томе додам и опште сазнајно-искуствене агенде - ратови, геноциди, градња државе и њено разарање, братство онда крваво нејединство, хипи покрет, пут на Месец, трансплантација срца, несврстани, сврстани, атомске бомбе, висока градња, интернет и коначно мобилни телефони. Све то је морало да стане у опште, наше и песниково искуство, као и када је певао 'И мени се спава и мени се спава'. Овако набрајам да бих закључио да је са толико личним и глобалним искуством, песник толико тога успео да прочита у сликама које је за нас читао и у овој књизи за нас написао“.
Свето и светло су неке од најфреквентнијих речи у Симовићевом опису, поезији и нашим животима
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Ово доба памтићемо по учинку Љубомира Симовића
Писац и књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков приметио је као кључни и најчешћи израз у Симовићевим текстовима - светлост и свето:
„Сагледавање светлости у ономе што је свакодневно одлика је и најбољих песама Љубомира Симовића. Са личном наклоношћу према ангажману уметника који узима тамну страну наше савремености за свој материјал, показује симпатију и жељу да кроз песничку фигуру, изразито вишеслојну уметничку слику у изразу и сугестију вама укаже на потребу да и ви, као што и он чини, да у свакодневном призору, гледајући даље и мислећи дубље, видите оно што је светло, свето и важно. Свето и светло су неке од најфреквентнијих речи у Симовићевом опису, поезији и нашим животима“.
Песник, есејиста, драмски писац узео је, нагласио је Ивков, да описује и тумачи дела сликара још када је почео да пише и објављује своје знамените песничке књиге и драмске текстове:
„Та делатност коју можемо назвати побочном постала је константа у његовом интелектуалном и стваралачком животу због тога што је Љубомиру Симовићу било потребно да оно што је видео у уметничким делима сликара и скулптора препозна и у сопственом животу, да њихова уметничка сугестија, њему помогне да дође до властитих стваралачких увида. Доба у коме нам је дато да трајемо памтићемо га и по учинку Љубомира Симовића“.
Већина текстова у књизи „Читање слика“ изговорени су као беседе на отварању изложби одабраних уметника, које је Симовић бирао из угла наклоности и дубинског разумевања њиховог стваралаштва – „по сродности, склоности или по души“.
