Како је Пешић одлучио да је Бодирога капитен /видео/
© AFP 2023 / QUIQUE GARCIA
Пратите нас
Селектор репрезентације Србије Светислав Пешић био је гост панела „Улога тренера у развоју мотивације код младих спортиста“ који је одржан у Нишу у организацији „Новак Ђоковић фондације“ и навео је да је као кошаркаш желео да игра за Партизан или Црвену звезду јер је сматрао да се тако најлакше долази до дреса репрезентације.
И провео је Пешић четири године у дресу Партизана, али је најблиставије моменте доживео у Босни, са којом је освојио Куп шампиона.
„Циљ ми је био да заиграм за Звезду или Партизан. Зашто? Јер сам сматрао да је тако најлакше доћи до дреса репрезентације“, открио је Пешић.
Он је говорио и о приоритетима и предусловима за остваривање велике спортске каријере.
„У приоритету успешног спортисте су образовање, породица и кошарка. Моје искуства говоре да они којима је на првом месту била породица, било им је лакше да се идентификују са спортом којим се баве. Друго, образовање, искуства показују да млади људи који су редовно обављавли своје образовање били су најбољи на тренинзима. Тако је повезано, без тога није могуће. Како претворити таленат у квалитет? Увек је питање. Шта је таленат? Више или мање генетско наслеђе. Сам таленат није довољан. Важно је из које си социјалне средине, улице, школе, ко теби даје, одређује циљеве и ко ти показује методе како стићи до циљева“.
Пренео је и анегдоту са легендарним кошаркашем Дејаном Бодирогом.
„Морам да испричам истинити је случај, био сам тренер Барселоне, када сам преузео Југославију, онда као и сада, немате времена као савезни тренер да тренирате екипе. Јесам овде, они су у својим клубовима. Ја сам звао Бодирогу када сам постао тренер, Жељко Обрадовић је био тренер Југославије пре мене. Звао сам га да видим његова искуства. Договарао сам све термине. Када сам звао Бодирогу, рекао сам "Здраво, како си?", он је рекао овако: "Добро си дошао, супер, радујем се, али ја идем да играм за репрезентацију. Немој да долазиш да ме убеђујеш, нема потребе, свакако играм". Одмах сам рекао да ће бити капитен после тог разговора. У репрезентацији је играо Дивац, питао ме је Бодирога: "Ко је капитен"? Рекао сам му, "Па, ти", "... а Дивац?", упитао ме је... Рекао сам му, "Изведи екипу на паркет". Када сам дошао у Барселону имао сам шансу да га боље упознам. Био му је рођендан, позвао је мене и моју породицу на вечеру са својом породицом, баш ме је занимало какви су то родитељи који су створили таквог човека, а он "мама, узми ово, тата узми ово"... Одушевио ме је“.
Како је навео, најважнија особа у развоју младог спортисте је тренер.
„Од тога све почиње. Имамо утицај агената, медија, улице, родитеља и тренера. Замислите како се млада личност развија. Од сваког добија другачије инструкције. Колико је способан да све то... Апсорбује и сам донесе одлуку у ком правцу ће се развијати. Зато сматрам да је утицај тренера најважнији. Тренер не треба да избегава комуникацију са родитељима, већ да је тражи.. Када почне сезона да позове родитеље, изнесе циљеве и планове. Да едукује родитеље и да их уведе у програм. Не да их избегава и да они утичу на децу и њега и да пита, један од њих "све је то лепо, али моје дете не игра довољно минута. Обезбедио сам му све, али не игра, а ово друго игра". Значи, та комуникација између тренера и родитеља треба бити честа. Нећу да разговарам са агентима, кажу тренери, него са ким ћеш? Има са њим потписан уговор, има утицај на њега. Ајмо заједнички, ја као тренер, агент и родитељи да гледамо како да помогнемо том дечаку да таленат претвори у квалитет. Није довољно бити висок, имати дугачке ноге...“
У његово време, истиче, тренинг није био обавезан, али су сви тренирали.
„Уђе Ранко Жеравица, или Богдан Тањевић, њега се више сећам. Кажу морамо да победимо, дамо руке, "поломимо се". Данас, ја да уђем у свлачионицу и кажем "играмо финале важно је да се боримо", играч ће рећи "знамо, али како, покажи нам". Улога тренера је данас мултидимензионална. Утицај који може да остави на младог спортисту није се променио. Једино, говорили смо о приоритетима... Једино што се није променило до данас, да млади људи траже свог вођу. И, да траже некога у кога ће да верују. Не можете веровати свакоме, само некоме ко те мотивише. Чиме те мотивише? Пре свега знањем. Не може само причом, него и знањем. Ако немаш знање, не улази у дворану. Данас су деца са правом другачија. Рационалније размишљају. Нема великих говора код мотивисања. Постоје правила која се морају задовољити да би се десила идентификација са програмом који ти даје тренер. Важан је покретач који даје мотивацију“, навео је Пешић.
Истакао је да постоје две групе тренера.
„Ауторитативни и флексибилни. Мање више, са више израженом емпатијом. Важно је да се спортиста прихвати као личност. Личност да прихватиш и оголиш до краја, да... Да разумеш због чега се бави спортом из које је породице, какав је његов статус којим језиком, вером се служи. И он тебе исто то пита. Данас, по мом мишљењу разговори са врхунским спортистима нису разговори него преговори. Поготово у репрезентацији. Осим што воле своју земљу и желе да играју за репрезентацију, није довољно да после утакмице приђеш играчу и кажеш му "добар посао, одлично, помогао си нам, настави" и следећих седам дана му се не обратиш. Похвала је, наравно, добра, боља него критика“, рекао је Пешић.
