Тајне руског двора: Од трпезе обасјане „белим златом“, до живота између мачака и паса /видео/
© Sputnik / Алексей Даничев
Пратите нас
Живот на руском двору крио је многе тајне, које и данас буде радозналост и лаика, и стручњака. Како је изгледала свакодневица владара који су утицали на ток историје? Како су изгледале шољице из којих су пили чај, шта је красило тањире из који су јели посластице? Који су пси седели уз царски трон и каквим су се играчкама играла деца императора?
Неке од одговора на ова питања нуде нам две репрезентативне изложбе у Народном музеју у Београду које трају до 24. новембра - „Царски порцелан" и „Невидљива уметност", које представљају колекције чувеног Ермитажа.
Трпеза обасјана „белим златом"
Уникатна колекција царског порцелана, која је изложена у Народном музеју, произведена је у Императорској фабрици порцелана у Санкт Петербургу. Реч је о најстаријој фабрици те врсте у Русији, која је основана још у време владавине царице Јелисавете Петровне, средином 18. века.
„До последњег руског императора, Николаја Другог, та фабрика је радила искључиво за породицу Романових. Управо због тога предмети од порцелана, такозваног 'белог злата', одражавају лични укус императора, као и све оно што се догађало у држави. Порцелан се користио на царском двору, али је био и обавезан дипломатски дар. И, наравно, сви уметнички стилови и правци, почев од рококоа, све до модерне, утицали су на изглед предмета израђених од порцелана“, каже у разговору за Спутњик ауторка изложбе, кустоскиња Ермитажа Ирина Багдасарева.
На изложби су хронолошки приказани сви периоди производње царског порцелана, од Јелисавете Петровне до Николаја Другог.
„Рецимо, 18. век и епоха Јелисавете Петровне представљени су сервисима које је осмислио и направио још Дмитриј Иванович Виноградов, родоначелник нашег, руског порцелана. Његово име је важно и за целу Европу, јер је он први написао теоријски рад о томе како и од чега се прави порцелан. Знамо да је до тада израда порцелана била тајна, почев од Истока. А потом је откривен у Европи почетком 18. века, у мануфактури у Мајсену“, наводи Ирина Багдасарева.
Главни експонат изложбе је комплекс такозваног Руског сервиса, који представља реконструкцију свечане трпезе из периода императора Александра Првог, направљеног за Зимски дворац.
„Много је специјалних ефеката око тог стола. Један од њих је то што се сто дугачак седам метара визуелно претвара у сто дужине 14 метара, захваљујући огледалу. Руски сервис се не зове тако само због тога што је својевремено направљен у Русији и Санкт Петербургу, него и зато што су на његовим тањирима за дезерт представљени народи који су насељавали императорску Русију почетком 19. века. То је важан етнографски материјал. Представљени су, такође, трговци и занатлије, који су се у то време могли видети на главној улици Санкт Петербурга, на Невском проспекту. И то је већ историјски материјал не само за истраживаче порцелана, него и за етнографе, историчаре, културологе“, наглашава Ирина Багдасарева.
Изложба "Царски порцелан" у Великој галерији Народног музеја Србије доноси дух царске Русије, кроз порцелан и слике
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Сва дела на овој изложби су реконструкције историјских оригинала, а наша саговорница објашњава да и те реплике могу бити разних врста.
„Има директних реплика, које до ситних детаља понављају облик, пластични и сликарски декор, орнамент. Има, међутим, и дела која су створена на основу мотива одређених сервиса. То је, такође, прихватљиво, јер знамо да савремени уметници, у 21. веку, имају јаку ауторску жицу и не желе просто да копирају - то им није интересантно и креативно“, објашњава Ирина Багдасарева.
Живот у порцеланском граду
Насупрот томе, у 18. и почетком 19. века уметници и скулптори који су се бавили производњом порцелана живели су у малом насељу, такозваном порцеланском граду и од малих ногу су знали да ће једног дана радити исто оно што раде и њихови родитељи.
„Од пете године дечаци и девојчице су почињали да се обучавају у школи при Императорској фабрици порцелана. То је био цео њихов свет - фабрика порцелана и њихова кућица поред фабрике. А учитељи су их већ тада даље усмеравали на основу способности, па је тако један дечак добро цртао цвеће, други коње, трећи је добро вајао. Онда су одлазили код мајстора на даљу обуку. У то време ни уметнику, ни скулптору није падало на памет да стварају нешто уникатно“, наводи ауторка изложбе.
Проширивање граница могућег
Друга поставка, „Невидљива уметност – проширивање граница могућег“, по много чему је, како напомиње њен аутор, кустос Игор Малкијел, револуционарна и јединствена, а пре свега по томе што је на потпуно нови начин прилагођена потребама људи са слабим видом и слухом и другим сметњама.
Аутори поставке су на томе радили веома дуго и осмишљавали њен концепт у сарадњи са психолозима и разним стручним организацијама. Сви експонати могу да се опипају, било да је реч о верним репликама тепиха, украсних фигура или играчака, било о рељефним отисцима фресака и слика. Све експонате прате и натписи на Брајевом писму, као и звучни записи и специјалне анимације.
„Такве поставке нема нигде у свету, заиста. Чак ни у Ермитажу који ју је осмислио. У Београду је први пут, али и у свету нема тако велике инклузивне изложбе, с таквим ефектима“, наглашава Малкијел.
Први део поставке је посвећен археологији и представља два археолошка локалитета на територији Русије. То су кургани из Пазирика, у планинском Алтају и археолошке ископине древног града Пенџикента.
„Пазирик је представљен најстаријим теписима на свету, који су изаткани ручно. Ми слабовидим људима приказујемо разлику између чупавих и филцаних тепиха, чије су реплике такође изложене. Други део те изложбе су археолошке ископине града Пенџикент. Ја сам тамо радио више од 30 година, и у свечаним салама тих објеката биле су слике које приказују подвиге иранског јунака Рустема. Као конкретан сиже смо узели битку Амазонки, то је условни назив, јер приказује рањену Амазонку коју носе у носилима, а у доњем нивоу слике су сижеи које смо желели да прикажемо у форми средњовековних стрипова. То су басне Езопа, индијске параболе. Направили смо пет таквих парабола и оживели их кроз једноставне анимације“, наводи наш саговорник.
Од хртова до булдога – како су владари личили на своје псе
Други део изложбе је, како напомиње Малкијел, својеврсна захвалност псима који су човекови пријатељи и водичи.
„Тај део поставке чини10 експоната, који су представљени по хронологији, од петог века пре наше ере до 21. века. Пси у разним варијантама. Треба рећи да су наши императори живели међу мачкама и псима. Многи знају да у подрумима Ермитажа живе мачке, још од времена када је дворац грађен, и да те мачке чувају музеј од мишева. Оне су довожене из Татарстана. Тамо се веровало да су мачке зле. У горњем делу, под кровом Зимског дворца, био је простор за псе, ту су их лечили. Тако су цареви живели између мачака и паса. Можемо да одредимо наше императоре према оним псима које су волели. То су били или хртови, или шпицеви, или француски булдози. На пример, мужа Марије Фјодоровне, Александра Трећег, руског императора, звали су у детињству Булдог, јер је веома личио на ту расу пса. И понекад упоређују императоре с оним животињама које су они волели“, наводи Игор Малкијел.
"Невидљива уметност" у оквиру манифестације "Дани Ермитажа у Србији
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Један од експоната на изложби је и реплика играчке царевића Алексеја Романова, која је пронађена у Александровском дворцу.
„Она је заиста била јединствена, због начина на који је направљена. Као прво, највероватније је припадала сину Николаја Другог. Направила ју је Немица Маргарет Фајф у фабрици у Немачкој. То је била изузетна жена која је у детињству оболела од полиомијелита и била је делимично парализована, возили су је у колицима. Само јој је једна рука била функционална. Притом је успела да креира и шије те играчке. И оне су практично биле на свим царским дворовима, имале су јединствени квалитет, и толико су подсећале на праве животиње, да су неки више волели да имају плишану играчку него живог пса“, наводи Игор Малкијел.
Наши саговорници са задовољством констатују да је интересовање публике за обе изложбе у Народном музеју изузетно, те да то даје подстицај за настављање сарадње Ермитажа, али и других установа културе из Русије с колегама из Србије.
Поред изложби у Народном музеју, у оквиру манифестације „Дани Ермитажа" од 24. до 29. октобра у Београду је гостовала и трупа Балета Јакобсон из Санкт Петербурга, а организована су и бројна предавања, мајсторске радионице, филмске пројекције и округли столови.
Више о уникатној колекцији царског порцелана, која је изложена у Народном музеју сазнајте у емисији "Мој поглед на Русију"
