Кад Србин да реч: Подигла се палата и у њој похрањено – национално благо
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
У леденој води, гладан, исцрпљен, погледа упртог у непрегледну пучину не би ли угледао копно ил' какав брод који ће спас донети, један се српски ратник своје отаџбине присећао, надајући се, да ће је опет видети.
А нада се, сваким даном проведеним на узбурканом мору губила, гасила, до оног трена када је пред очима угледао натпис „Деванха“, исписан на крми брода. И тада се заклео- зваће се „Деванха“, и биће лепотица.
Кад Србин да реч
Да човек вреди, колико вреди његова реч, као и то да реч заклетве још више вреди ако се у тешком трену да (а куд ћеш тежег трена од смртног часа приближавања) знао је прекаљени српски ратник, носилац Албанске споменице и учесник Балканских ратова Никола Узуновић, када је на палуби брода заклетву дао. Ипак, више од деценије је требало да се плод заклетве роди и својом лепотом засени.
Велелепно здање Палате Деванха пројектовао је чувени београдски архитекта Ђорђе Ђорђевић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
На пажљиво одабраној локацији, у непосредној близини Новог двора у Београду,1930. године ниче Палата Деванха.
Велелепно здање, чију је градњу финансирао тадашњи народни посланик и у два наврата председник Владе Краљевине Југославије Никола Узуновић, пројектовао је чувени београдски архитекта Ђорђе Ђорђевић. Због ћириличног натписа Палата и латиничног Девнаха са рељефом брода између њих, овај бисер тадашње архитектуре представљао је праву мистерију међу ондашњим становницима престонице. Нарочито што је у њој годинама обитавала српска елита којој је Узуновић издавао станове.
Тужна судбина брода
Брод, који је годинама јездио пучинама, најпре као трговачки, а у ратном вихору као брод -болница завршио је неславно - као старо гвожђе!
Након ослобођења, попут многих зграда у власништву београдска елите, Деванха је национализована, породица Узуновић се сели у баштенску кућицу у оквиру имања, а у велелепно здање се усељава америчка амбасада.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Те 1919. године, шкотски брод „Деванха“ прелази у руке аустралијске војске и бива изложен као музејски експонат, да би две године пре подизања палате имењакиње у Београду, био продат Јапанцима који су га претворили, у старо гвожђе. Одбачен и заборављен.
Ипак, временом, људи се присете својих неправедно заборављених предака, па пожеле да грешку исправе. Тако су и Шкоти одали почаст броду „Деванха“, називајући његовим именом неколико паркова и двораца у близини Абердина.
Први комшија, амерички амбасадор
Богиња среће, није била наклоњена ни власнику палате Деванха у Београду.
У освит Другог светског рата, преписка Николе Узуновића са врхом нацистичке Немачке (Герингом и Хитлером) у којој су тражили од њега да утиче на Драгишу Цветковића да допусти немачким трупама пролазак кроз Југославију, представљала је својеврсну „омчу око врата“ који је себи намакао. Одбијање њихове „понуде“ Немци му нису опростили, иако му је живот поштеђен, његова је имовина опљачкана, а Палата је добила нове становнике - немачке официре.
Старински лифт са дрвеном кабином и огледалом од шлифованог стакла, са богато украшеном оградом и гелендерима у палати Деванха и даље је у употреби
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Након ослобођења, Палата је национализована, породица Узуновић се сели у баштенску кућицу у оквиру имања, а у велелепно здање се усељава америчка амбасада. Све до смрти 1954 . године, Никола Узуновић је живео као први комшија америчког амбасадора, са којим, према казивању његових потомака, никада није хтео ни да се сретне, а камоли поздрави.
Тешка врата, благо скривају
Велелепно здање и данас представља архитектонски драгуљ престонице, иза чијих се прозора на четвртом спрату чува национално благо - дела сликара Паје Јовановића. У пријатној атмосфери салонског стана, у Легату Паје Јовановића изложен је део заоставштине славног сликара, коју чине нека од његових дела као и оригинални делови намештаја, попут фотеља, канапеа или камина од италијанског мермера који су красили уметников дом и атеље, а који се такође могу видети као део композиције на појединим његовим делима.
Велелепно здање и данас представља архитектонски драгуљ престонице,
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Легат, можда није огроман, али је изузетно лепо осмишљен. Из просторије у просторију посетилац се упознаје са различитим стиловима и фазама уметниковог стваралаштва.
Јовановићева умешност да ухвати лепоту и јединственост сваког модела и готово фотографски је овековечи на платну, посебно долази до изражаја у соби портрета у којој доминира велики портрет краљице Марије Карађорђевић наспрам портрета сликареве супруге Муни. У музеју се може видети и једно од три урађена дела „Крунисање цара Душана“, којим је уметник освојио златну медаљу на изложби у Паризу, а које се због изузетног умећа осликавања детаља сматра врхунцем његовог стваралаштва.
Зато, ако вас пут нанесе улицом Краља Милана, негде баш преко пута Београђанке, код броја 21. бар на тренутак застаните и подигните поглед ка овој архитектонској лепотици насталој у речима заклетве српског војника.
Због ћириличног натписа Палата и латиничног Девнаха са рељефом брода између њих, овај бисер архитектуре представља праву мистерију
© Sputnik / Лола Ђорђевић
