Америка признала да се рађа мултиполарни свет – на Западу рачунају на успон Кине и Русије
© © Photo: Fotolia/Roman Sigaev
Пратите нас
Највећи доказ да је наступило време мултиполарног света јесте америчко признање да она није више једина релевантна светска сила. Кина је од неуспешних реформи Мао Цедунга за кратко време стигла до највеће светске економске силе која данас производи 40 одсто свих светских производа. Америка не седи скрштених руку већ покушава да створи азијски НАТО.
Овако за Енергију Спутњика говори научни саветник у Центру за студије „Појаса и пута“, др Александар Митић.
Он сматра да се економија, што је највећи адут Кине, никако не може одвојити од политике и геополитике. Кина, заједно са Америком, производи скоро половину услуга и производа за читав свет, па се ниједан политички или безбедносни разговор између лидера ове две земље не може повести без дотицања економских тема. Управо је економија, сматра Митић, један од кључних разлога за њихову конкуренцију, ривалство и конфронтацију.
Успон Кине
Гост Јелице Путниковић, др Александар Митић, објашњава за Спутњик како је Кина дошла до своје тренутне позиције једне од најбитнијих глобалних сила. Од њеног формирања у Народну Републику Кину 1949. године, Кина је прошла кроз низ револуционарних, маоистичких реформи. Оне су се врло често неуспешно завршавале, те је Кина све до краја седамдесетих озбиљно заостајала за остатком света. Њен вртоглави успон кренуо је са економским отварањем према другим земљама, у чему су је подстакле управо Сједињене Америчке Државе. Ово, наставља Митић, није учињено из филантропских побуда западног вођства, већ из разлога што је Америци Кина била потребна за обуздавање Совјетског Савеза. Иако Пекинг никад није заборавио НАТО бомбардовање кинеске амбасаде у Београду 1999, права промена у њиховим односима наступила је 2013. године, када је на власт дошао нови председник, Си Ђипинг.
Актуелни и некадашњи лидери Кине - Си Ђинпинг и Мао Цедунг
© Sputnik / Мария Плотникова
/ Промена се састоји у томе да Си Ђипинг и они који су у његовом најближем окружењу схватају да Кина, да би успела да одбрани тековине својих економских успеха у свету, мора да брани своје интересне границе на политичком, а можда ако затреба у неком тренутку и у безбедносном и војном смислу, говори Митић за Спутњик, додајући да капацитети и аспирације Пекинга временом само расту.
Азијски НАТО
Кинеска економија се протеклих година суочавала са различитим проблемима, поготово након пандемије корона вируса, а амерички притисак на глобалне ланце снабдевања изазвао је успоравање кинеске економије. Кини, објашњава Митић, не одговарају сукоби у свету. Не одговара јој сукоб у Украјини, нити сукоб у Израелу, супротно врло често изношеном мишљењу да је управо она највећи профитер из читаве ситуације. Пракса је показала да Кини одговара слободна трговина, без сукоба, али и без мера протекционизма које гурају САД уз поједине европске државе.
Кина је почела да побеђује Запад у игри званој глобализација и то се, наравно, не допада ни Бриселу, ни Берлину, ни Вашингтону или Лондону и они су покренули разне пројекте којима покушавају да осујете Кину, како на глобалном нивоу, тако и притиском на саму Кину стварањем разних врста војних елемената неког будућег азијског НАТО.
Заставе НАТО држава
© AP Photo / Rahmat Gul
Договори који су пали ове године могу се показати као врло опасни по Кину, сматра Митић. Америка је на Филипинима отворила четири нове војне базе, уз још неколико широм Пацифика, затим је одржала масовне војне вежбе у Кореји и спојила трилатерално Јужну Кореју и Јапан са собом, јачајући већ постојеће везе.
Кина сматра да је узрочник сукоба у Украјини проширење НАТО и мислим да Си Ђипинг види исти такав сценарио за Кину. Стварања алијанси на којима раде САД за циљ имају управо опкољавање Кине и смањивање њеног капацитета за рад, а притисак се врши и преко Тајвана. То се чини тако што се Тајван војно помаже, помажу се тамошње политичке снаге које се залажу за још радикалнију политику према Кини и то се у Пекингу врло добро разуме.
Методе обуздавања
САД тестирају разне методе обуздавање Кине, попут обојених револуција, или просто пројеката који су замишљени као конкуренција Кини. Постоји инфраструктурни инвестициони пут који за циљ има повезивање Индије и Европе, преко Блиског истока, а у који би биле укључене све земље савезнице САД, објашњава Митић и додаје да се стварање глобалног инвестиционог плана одвија под окриљем Г7. Ривалство Кине и Америке је пре свега стратешко и одвија се на многим локацијама широм света.
У последње две године смо имали нове пројекте, баш на Индопацифику. Дакле ради се о стварању индопацифичког економског оквира у којем учествује 13 земаља Индопацифика са експлицитном намером да се супротставе утицају Кине.
Дочек председнице Тајвана Цаи Инг-вен испред хотела у Лос Анђелесу.
© AP Photo / Ringo H.W. Chiu
Шта за то време ради Европа?
Чињеница јесте да се на Истоку глас Европске уније све мање чује и да је све мање утицајан. Европа је показала једну инфериорност која је, сматра Митић, запрепашћујућа у односу на амбиције које има Европска комисија, а које се осликавају у изјавама њених највиших званичника.
Урсула фон дер Лајен
© Sputnik / Лола Ђорђевић
ЕУ је са катастрофалном политиком одрицања од руских енергената, макар званично, себе ставила у једну врло тешку позицију и у односу политике према Кини. САД желе, или су макар желеле раније, одвајање од кинеске економије и делимично им је то успевало, међутим, Европљанима је то превише. Они не могу једноставно да пресеку и Русију и Кину. Они виде да су последице већ сада огромне и због тога смо у последњих неколико месеци сведочили посетама и Шолца и Макрона. Они се у неку руку утркују ко ће више да се приближи Пекингу, а да то не буде превише опасно за њихове односе са Вашингтоном.
Запад је, сматра Митић, и даље у великој предности од БРИКС који је тек у настајању, али је сама чињеница да се та разлика смањује и да Америка признаје да живимо у мултиполарном свету већ велика победа незападног света и нешто што је раније било незамисливо. Чињеница да три четвртине света не уводи санкције Руској Федерацији, тврди Митић, велики је пораз Запада, САД-а и ЕУ.
Иако су почели са великом предношћу, та предност се смањује и Руска Федерација, као што можемо видети из разних дипломатских акција које има и по Африци и по Блиском истоку, поново заузима своју улогу глобалне, политичке и безбедносне силе. Ово многи на Западу оспоравају, али је то нешто на шта они морају да рачунају. Никоме се тамо не свиђа стратешко партнерство између Пекинга и Москве, закључује Александар Митић.
