Нове мере: Може ли држава зауставити лажне дојаве о бомбама
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
МУП Србије и Министарство просвете најавили су проширење протокола о поступању у случају дојаве о бомбама у школама и вртићима. Ово би требало да смањи талас дојава, које у поједине школе пристижу и два пута дневно.
Малтретирање грађана Србије дојавама о бомбама у школама, вртићима, болницама, траје скоро две године и у међувремену се само још интензивирало. Влада Србије најавила је нова правила која би требало да олакшају читав протокол предвиђен за дојаву о експлозивној направи, али неки од родитеља изразили су сумњу и у нове мере и забринутост која не јењава.
Према новом протоколу који тек треба да буде коначно дефинисан, надлежне полицијске управе требало би да прегледају објекте увече, после краја наставе, или рано ујутру, пре почетка радног дана. Када је реч о вртићима, родитељи ће доводити децу до улазних врата у објекат. У нову безбедносну стратегију биће укључена и комунална полиција.
На нама је да чекамо
Директор основне школе „20. октобар“ Бранислав Недељковић говори за Спутњик да се код њих у школи још од раније примењује пракса детаљног прегледања просторија обавља увече након наставе или ујутру пре њеног почетка. Ова школа посебно је циљана читаве две или три недеље, када су дојаве о бомбама малтене непрекидно стизале.
Недељковић наводи да је на њима да чекају даља упутства од надлежних органа, али да паника не влада школом.
Чекамо да видимо шта ће у том новом протоколу да пише и да видимо како ћемо даље функционисати. Немамо никакве информације и још ништа нисмо сазнали, тако да чекамо званично саопштење. У школи не влада паника, али свакако не влада ни опуштена атмосфера, нити међу ђацима, нити међу запосленима, рекао је Недељковић за Спутњик.
Директор ОШ „20. октобар“ себе не сматра компетентним како би говорио о мерама које би требало спровести и да о томе треба да одлучују људи школовани за процену безбедности. Недељковић напомиње да је он наставник математике који се бави образовно васпитним радом и да очекује од нових мера да буду функционалне, како би и професори и ђаци могли да се врате својим обавезама и занимању.
Када је реч о утицају ових инцидената на основце, Недељковић наводи да у школи постоје стручне службе састављене од психолога и педагога који су како родитељима, тако и запосленима послали одређене материјале који би им помогли у препознавању стања узнемирености код деце. До тога, на срећу, још није дошло, наводи Недељковић.
Малишани предшколског узраста са васпитачицом
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Школа је некад било сигурно место
Мајка ученице петог разреда ОШ „20. октобар“ говори за Спутњик о проблемима са којима се као родитељ суочава и како је на њу утицала читава ситуација.
Родитељи су веома забринути. Ово није нормално школовање. Моје дете иде у пети разред и откако је пошла у школу, није имала ниједну нормалну годину. Од 2019. па до данас, ни један једини разред није прошао без ометања наставе. Прво су похађали ванредно наставу за време корона вируса, затим се пролетос десила трагедија када су деца настрадала у пуцњави, а сада имамо и дојаве о подметнутим бомбама. Наша генерација не памти школу на тај начин, ми смо се у школи осећали безбедно. Сада не осећамо да су нам деца на безбедном месту када их пошаљемо у школу.
Она се осврнула на период од неколико недеља када су у току овог полугодишта дојаве појачане само за њихову школу, која је практично била на мети. Ово је само још више узнемирило родитеље, који су почели да врше притисак на државне органе и надлежне службе како би се у овој школи конкретно повећао ниво безбедности. Апели родитеља на крају су уважени и на њих је одреаговано, али то није зауставило анонимне дојаве.
Наша саговорница је рекла да сумња у ефикасност нових мера.
Наша школа већ има процедуру прегледа каква се најављује у новом протоколу, али деца сваки дан излазе са бар једног часа, док дојаве стижу два пута дневно, у обе смене.
Реновирана ОШ „Светислав Голубовић Митраљета“ у Земуну
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Шта је решење?
Др Милош Јовановић, стручњак за информациону безбедност, не говори о нужним, али опет краткорочним, корацима који се предузимају када већ дође до дојаве, већ поставља питање како се борити против оваквих напада. Он сматра да је императивно формирати озбиљну службу која би се бавила искључиво сајбер безбедношћу и оквиром под којим би се информациони простор земље штитио.
Поставља се друго питање… Ако ћете ви у сваку установу, школу, институцију, тржни центар и тако даље да улазите као да пролазите кроз аеродромску проверу, поставља се питање да ли уопште имамо слободу.
Сама чињеница да се ово дешава у континуитету скоро две године и да је све израженије, говори Јовановић, тера нас да се запитамо да ли су наше институције и јавни простори безбедни.
То је угрожавање на највишем нивоу и представља терористичку активност усмерену против школа, болница и других институција. Ја бих то подвео под дело тероризма у покушају. Овде је кључно питање да се утврди ко то ради, с којим намерама и шта стоји иза свега тога, а за то су нам потребне озбиљне институције и, пре свега, национална агенција за интернет безбедност и сајбер простор, говори Јовановић за Спутњик.
Безбедност на интернету
Он наводи како земље попут Русије, Кине, Америке, Велике Британије имају посебан центар за сајбер безбедност који прати сваку информацију која циркулише кроз њихов национални простор. Ово у Србији није случај и код нас се интернет саобраћај усмерава на други начин.
Како се рутира саобраћај унутар наше земље на интернету? Ако је сервер у Београду, а корисник у Суботици, код нас се интернет саобраћај не рутира тако да овај из Суботице не приступа директно серверу у Београду. Он из Суботице приступа некој тачки у Београду, па иде за Румунију, Немачку, Холандију, па се онда враћа пакетним преносом у Србију, што значи да је истражним органима изузетно тешко да утврде траг како комуникација функционише.
Јовановић говори да је пример Русије или Кине пример земаља које су обезбедиле свој интернет простор и да се ту просто ради о „рутирању саобраћаја“. То је, објашњава он, учињено како би у случају непредвиђених ситуација, ратних дејстава и сличног, земља и даље могла да користи критичну техничку инфраструктуру која функционише.
Због начина рутирања који имамо у Србију, врло је компликовано доћи до ИП адресе онога ко шаље мејлове и дојаве о бомбама. Поред тога, Јовановић нам наводи пример како бисмо, у случају искрсавања некаквог проблема који би изискивао искључење интернета у Румунији, поште, банке и друге институције у Србији престале са радом.
Нама је потребно да из тог угла сагледамо информациони простор и уопште цео интернет како функционише у Србији да би онда наши органи могли на једноставнији начин да имају увид у то шта се све дешава на интернету и у информационом простору Србије.
