Сећање на великог Дуду Ивковића: „Био нам је као отац – свима је променио животе“
15:14 09.01.2024 (Освежено: 15:20 09.01.2024)
© AFP 2023 / JURE MAKOVEC
Пратите нас
Звали су га „Патријарх српске кошарке“. Мало је личности у нашој историји игре под обручима који су оставили такав утицај и траг као што је то био велики Душан Дуда Ивковић. У децембру је изашла књига под називом „Мој крст, моја прича“ која се бави животом чувеног тренера, а његов ученик Иван Паунић за Спутњик говори о великој личности и делима.
Када кажемо великој личности, не мислимо ту само на кошарку. На спорт.
Мислимо - генерално у историји Србије.
Толико је био велики, да су кошаркаши када би видели да им стиже долазни позив од Дуде устајали и разговарали стојећи, ма где се налазили.
О свему томе говори Иван Паунић који је са Србијом, под вођством Дуде Ивковића, освојио сребрну медаљу на Европском првенству у Пољској 2009. године.
И сам је био на промоцији књиге „Мој крст, моја прича“ аутора Александра Милетића. Као и многобројни бивши Дудини играчи.
Што довољно говори само за себе.
„Био сам на промоцији књиге о Дуди Иваковићу. Било је баш доста кошаркаша, познатих људи, Дудиних пријатеља. Новица Величковић, Миленко Тепић, Александар Рашић, Душко Савановић, Ненад Крстић, Боки Поповић, као и људи из Савеза Саша Даниловић, па Дејан Бодирога, Дејан Томашевић, да неког не заборавим. Било је и старијих асова и млађих играча, било је прелепо. Дудина супруга Нена је то организовала у договору са издавачком кућом. Били су и Дудини пријатељи из Грчке“, почиње Паунић разговор за Спутњик.
После безмало 50 година тренерског посла, 28 освојених трофеја и постављеног темеља ономе што ће се касније назвати модерном кошарком, Дуда Ивковић се пензионисао и то на уприличеној церемонији хуманитарног карактера у Атини.
Душан и његов рођени брат Слободан Пива, за кога је увек говорио да је већи тренер од њега, потичу из угледне породице Ивковић.
Дуда је био пасионирани љубитељ голубова, професионални такмичар, декларисани „крсташ“ и један од утемељивача чувеног Радничког са Црвеног крста.
Посебан човек...
„Што се Дуде тиче имам само речи хвале. То је човек који нам је променио свима и животе и каријере. Са њим је била прелепа сарадња. Чуо сам се са њим две седмице пред његову смрт. Отварао се терен са мојим именом, позвао сам га да буде почасни гост. Рекао ми је да је јако болестан, да не може да устане из кревета и да му је јако жао. Да сам заслужио да дође. И ето, није прошло десетак дана, прочитао сам да је преминуо. Много ми је жао било стварно, свима нама. Био нам је и као отац и као ментор. Много је помагао играчима, саветовао“, препричава Паунић.
О успесима Дуде Ивковића можемо нашироко.
Душан Ивковић био је један од најбољих европских тренера. Са репрезентацијом Југославије освајао је златне медаље на Европским првенствима у Загребу 1989, Риму 1991. и Атини 1995. године. Са репрезентацијом Србије освојио је сребрну медаљу на ЕП 2009. године.
Са репрезентацијом Југославије освојио је и сребрну медаљу на Олимпијским играма у Сеулу 1988. године.
Као тренер националног тима освојио је златну медаљу на Светском првенству 1990. године у Аргентини и на Универзијади 1987. године у Загребу.
На клупском нивоу два пута је као тренер освајао Евролигу као и УЛЕБ куп.
Душан Дуда Ивковић
© AFP 2023 / JURE MAKOVEC
Посебно је сребро са Европског првенства 2009. године имало тежину јер је после седам сушних година, од Индијанаполиса 2002. године, донео нашој земљи медаљу са великог шампионата.
Вратио је кошарку на пиједестал.
„Дуда ми је променио живот, буквално. После Универзијаде нас петорицу је позвао у А тим, сва петорица смо отишли у Пољску, узели медаљу као најмлађа репрезентација и ту је почела наша већа каријера. Сви су рекли да смо ми вратили оно нешто што је било раније у репрезентацији. Дуда је те године узео репрезентацију која је можда била и најмлађа у историји. Сви су били у шоку. Питали су се шта ради Дуда, да води клинце и децу без искуства на првенство. Јавност је била у шоку. Али, он је видео квалитет и жељу у нашим очима. Веровао је у нас и са медаљом смо му вратили“, описује Паунић.
Није много људи имало ту шансу да упозна Дуду Ивковића као човека, као особу.
„Свако ко га је познавао има је неко страхопоштовање према њему. Ипак, Дуда као Дуда, када се појави, имао је велику личност. Ми смо се шалили међу нама, али бувкално је тако било: Дуда када те позове на телефон, ако си кући и седиш - устанеш и причаш са њим. Толико је поштовање било. Где год да си устанеш када причаш са њим телефоном. Није да смо га се плашили него је то било толико поштовање личности и човека. Знао је да те окрене у пола ноћи, у пола дана да те посаветује, да буде као родитељ. Мало је таквих тренера који мисле прво о играчима па о себи“, констатује Паунић.
Потом и закључује разговор о једном од највећих тренера у историји са информацијама о којима се не зна много ван кошаркашких кругова.
„Увек је било да се исплате прво плате играчима, па онда он када дође на ред. Дуда је увек штитио играче. Када би неко играо лоше, а клуб хоће да га смени, он би рекао да је он довео тог играча и стао би у заштиту. После тај играч проигра и буде скроз друга прича. То је човек који је увек ту да ти помогне, а опет имаш поштовање и не смеш да се понашаш како желиш као клинац. Није било забушавања код њега. Није било скраћивања трчања на стази. Знао је и када је нервоза да прекине тренинг и каже: идемо сви на кафу. Био је прави ментор. Као родитељ“, каже Паунић за Спутњик.
О самој књизи „Мој крст, моја прича“ - Незавршена аутобиографија
На страницама књиге „Мој крст, моја прича“ Александра Милетића осликан је портрет Душана Ивковића. У првом делу књиге, Дуда је поделио са читаоцима како је изгледао његов животни и кошаркашки пут, док су у другом делу књиге портрет Душана Ивковића досликали његова породица и пријатељи.
„За мене су одувек највећа мотивација били неуспех и пораз. Много пута сам после пораза трпео салве критика, које су неретко биле и неукусне. Често су разноразни медији били пуни најгорих могућих речи о мом раду, али то је увек долазило после неких изненађујућих пораза, којих је код мене, срећом, било врло мало. Толико мало да бих једва могао и да их се сетим. Најбољи лек за такве ствари био је рад.“, одломак из књиге Мој крст, моја прича.
