Загонетни кладенац: Какву су тајну свету оставиле Маје
© Sputnik / Natalia Seliverstova
/ Пратите нас
Већ много векова тајанствени понор у земљи, на крају града Чичен Ица, мами посетиоце, али их и плаши. Некада су у тај кладенац легендарне Маје приносиле жртве. Наставши на полуострву Јукатан готово пре пет хиљада година, њихова цивилизација је у веома кратком року достила изузетне висине у математици, астрономији и архитектури.
Чакове невесте
Дешифрујући писане споменике који су се сачували до данас, научници и даље не могу да одговоре на многа питања о загонетној култури Средње Америке.
Највише загонетки крије Чичен Ица – највећи политички и културни центар Маја. Град је основан средином 5. века, а у време шпанских освајања био је заборављен. Судећи по здањима, тамо су главну реч имали свештеници. У центру града је џиновска степенаста пирамида Ел Кастиљо, позната и као храм бога Кукулкана. Нешто даље је мала опсерваторија за праћење кретања звезда и других небеских тела. Северно од пирамиде налази се девет терена за игре лоптом. Они, међутим, нису служили за забаву, већ за прилично крвав ритуал.
Правила игре су позната на основу цртежа из хронике шпанског монаха из 16. века Торибије де Бенавентеа. Такмичила су се два тима од по два до три човека. Сваки тим је био на својој половини поља, играчи су се добацивали лоптом док она не изађе изван терена или не падне на земљу. Тако су добијали поене. Ко их је имао више, био је победник. Губитнике је чекала смрт. На стадионима Чичен Ице својевремено су пронађене камене плоче са цртежима обезглављених играча.
Највећа загонетка јесте ритуална вратача удаљена неколико стотина метара од главних објеката. Тај кладенац није само дао име граду (на језику Маја „Чичен Ица“ значи „Уста водених врачева“), него му је донео и противречну славу.
У шпанској хроници из 1579. године постоји прича о локалном староседеоцу, потомку великих Маја.
„Што се тиче тог извора, владари и имућни људи свих тих провинција имали су обичај да у њега бацају жене које су им припадале. Они су наређивали тим женама да се моле боговима за успешну и срећну годину за свог господина. Жене су бацали невезане и оне су падале у воду с великом буком“, наводи староседелац.
У другом летопису се прецизира да су жртве биле искључиво жене племенитог порекла и обавезно девице. Приносили су их на дар моћном богу кише Чаку: несрећне девојке су постајале његове невесте.
„Сви су ишли у процесији заједно с девицом, привезаном за дугачко уже, спуштали су је у бунар, потапајући је много пута све док се не умртви, јер је она требало да буде добар посредник између њих и богова“, наводи се у документу.
Постоји, међутим, интересантан детаљ. У хроникама се наводи да су у бунар, поред жртава, штедро бацани и злато, сребро и друге драгоцености, како би се умилостивили страшни богови.
Легенде не лажу
Свети кладенац у Чичен Ици је требало да буде препун драгоцености. То је почетком 20. века одлучио да провери амерички дипломата и археолог-аматер Едвард Херберт Томсон. Допутовао је у Чичен Ицу 1904. године и купио од локалног земљопоседника целу парцелу с древним рушевинама.
Прво је прегледао остатак каменог светилишта крај бунара, а затим је пажљиво измерио саму вртачу. Испоставило се да јој је пречник 60 метара, да је од ивице до површине воде висока 20 метара и да је готово десет метара дубока.
Остало му је да смисли како да извуче „безбројне дарове богомољаца Маја“ са дна тог џиновског левка. Предузимљиви Томсон је брзо пронашао решење: из САД је довезао багер и два ронилачка одела.
Протицале су недеље, али је апарат на површину подизао само муљ, комаде глине и трулог дрвета. Археолог је већ почео да сумња у могућност успеха, а ближила се и сезона киша.
Ипак, једног дана му се срећа осмехнула. Багер је заједно с блатом и грањем извукао и два жута комадића пенасте смоле дрвета копал. Томсон их је мало држао у рукама, разломио и бацио у огањ – ваздух се моментално испунио мирисом.
Такву смолу су Маје користиле у обредима као тамјан. То је значило да није све изгубљено. Током наредних ископавања Томсон је наилазио на златне и бакарне плочице с раскошном гравиром, украсе од жада, бронзана звонца, глинене бокале, уметнички обрађене секире.
Најважније, пронашао је људске кости и међу њима женске лобање. Одлазећи у САД, Томсон је све то показао познаницима из Музеја Пибоди при Харвардском универзитету. Научници нису престајали да се чуде. С једне стране, испоставило се да легенде не лажу, на дну вртаче заиста постоји благо. С друге стране, прича о „Чаковим невестама“ је распршена као мехур од сапунице.
Погрешно откриће
Ствар је у томе што је Томсон исхитрено закључио да су лобање женске.
„Из бунара су извучени остаци укупно 42 особе. Кости су предивно очуване. Иако је, према легенди, требало да те кости припадају девицама које су принете на жртву, испоставило се да није тако: 13 лобања припада одраслим мушкарцима старости од 18 до 55 година, осам женама од 18 до 54 године, а 21 деци од једне до 12 година“, наведено је у извештају антрополога Ернеста Хутона из Музеја Пибоди.
Три од осам жена су још током живота имале повреде главе, очигледно, од тешких удараца. Једној је био сломљен нос. Сличне повреде пронађене су и на мушким скелетима.
Та чињеница, закључује Хутон, говори да жртве нису потицале из вишег сталежа, него су највероватније биле робови. Посредна потврда налази се у опису ритуала Маја, који је оставио шпански мисионар Роман и Самора.
„После смрти владара, на дан сахране, скупљали су се сви достојанственици и вождови који су са собом доносили драгоцености и друге дарове, а доводили су и најмање по једног роба мушког или женског пола, који су били предвиђени за жртвовање“, сведочи свештеник.
Едвард Томсон је погрешио, али само делимично. У вртачи нису жртвоване само девојке. Ипак, обиље артефаката је побудило интересовање научника: да ли је још нешто остало на дну бунара. У Чичен Ицу су се 1961. године упутили стручњаци из Националног инситутута за антропологију и историју у Мексику. Имали су опрему кудикамо професионалнију од багера.
Кладенац је пред њима отворио својеврсну ризницу култура: тамо су били занатски радови које нису израдиле само Маје, него и други народи који су живели далеко до тог региона. Како су се ту нашли? Одговор је пронађен у књизи епископа Јукатана Дијега де Ланде Калдерона.
„Маје су имале велику склоност ка трговини. Широком мрежом поплочаних путева и на морским лађама путовали су каравани трговаца ка Централном Мексику и империји Ацтека, као и на југ – у Костарику и Панаму. Превозили су со, тканине и мед, а у замену су добијали какао, жад, производе од злата и бакра. Маје нису имале сопствену производњу метала, због чега су сви предмети од тих материјала увезени“, наводи Калдерон.
Томсоново откриће и даље је занимљиво научницима, а до данас на ритуални бунар долазе разне експедиције. Научници верују да се на дну жртвеног бунара крије још мноштво тајни.
