Србија до космоса! „Првенац“ спреман за орбиту – стижу и прве наше слике државе из свемира
11:01 20.01.2024 (Освежено: 13:38 20.01.2024)
© Sputnik / Алексей Даничев
/ Пратите нас
Србија се прикључује космичком клубу, а њен „првенац“ биће сателит имена „Мозаик“. Први српски сателит требало би да заплови орбитом у првој половини 2025. године и летеће до 700 километара. Након завршетка мисије, сагореће у Земљиној атмосфери. Поред свих значајних научних достигнућа, „Мозаик“ ће направити и прве домаће слике Србије из свемира.
Научници који раде на изради првог српског сателита лансираног у космос, такође су асистирали Спутњику приликом лансирања приче о нашем првом великом „домаћем“ свемирском подухвату.
Душан Марчета са Математичког факултета и др Милан Стојановић, научни сарадник при Астрономској опсерваторији у Београду, говоре нам о значају „Мозаика“ и космичкој слици чији ће он бити делић.
Кад порастем бићу астронаут
Професор Марчета прича како је учествовање на изградњи српског свемирског програма био његов дечачки сан, а да је идеја о стварању сателита само праћење светских, али и локалних, научних трендова и напредовања.
Скоро све земље у окружењу, каже он, почеле су да развијају свемирске пројекте. Ово је последица чињенице да је у употребу уведена стандардизована класа сателита (Cube Satellites), која омогућује да се, уз врло скромна средства, започне једно овакво путовање и постане члан космичког клуба.
Још сам као клинац маштао да радим на неким свемирским машинама. Што се самог пројекта тиче, не бих умео да кажем када је и где настала ова идеја. Оно што је сигурно, то је да је она стимулисана чињеницом да су академске институције пре свега у САД, потом у Европи, а на крају и у нашем самом окружењу почеле да развијају свемирске пројекте и да имају своје сателите у орбити, говори за Спутњик Марчета.
Хјустоне, нема проблема
Лансирање ове врсте сателита данас углавном организују приватне компаније, а Спутњикови саговорници објашњавају да још нису изабрали партнера за тај подухват.
Као што данас астрономи посматрају небо из својих домова помоћу роботизованих телескопа који се налазе на врховима неких планина, тако ћемо и ми највероватније лансирање пратити из своји домова. Овај процес није тако егзотичан као у филмовима и заправо је испуњен мноштвом административних процедура, које се односе на осигурање транспорта до места лансирања, различите сертификације и другог, описује нам Марчета процес лансирања.
Сателит се, дакле, лансира ракетом која истовремено лансира и много других сателита на различите орбите и, како кажу Марчета и Стојановић, овакви сателити никада не представљају примарни терет за лансирање.
Сама орбита сателита још није одређена, али ће је свакако установити током прве половине следеће године. Две највероватније опције су орбите на приближно 400 и 700 километара висине, од којих би ова друга прелазила преко Земљиних полова. Ове две орбите имају огромне разлике и од њиховог избора ће зависити готово сви аспекти мисије, укључујући и судбину сателита након њеног завршетка. У сваком случају, након оперативног циклуса, сателит ће бити деорбитиран и он ће сагорети у Земљиној атмосфери.
Када лансирамо?
Тешко је предвидети када ће се тачно лансирати јер, како Марчета објашњава, постоји много непредвидивих елемената, поготово имајући у виду да је ово њихов дебитантски пројекат. Са научног аспекта, говори он, подједнако би им значило када би сателит био у орбити током максимума текућег сунчевог циклуса, што се очекује током 2025, али такође и током максимума његове промене, што се очекује око две године касније.
За разлику од других дебитантских пројекта, који су углавном имали за циљ демонстрацију технологије, наш циљ је да извршимо наш први научни експеримент у орбити. Овде се не ради о оригиналном експерименту, нити о опреми коју ми развијамо, већ се ради о процесу самосталног извођења научног експеримента у свемиру, што би за нас имало велики симболичан значај.
Како теку припреме?
Професор Милан Стојановић поделио је процес израде сателита у неколико фаза: фазу дефинисања циљева мисије, фазу израде плана и документације, фазу набавке опреме и тестирања и фазу интеграције финалног производа. Тек након свега овога следи само лансирање.
Ми се сада налазимо у фази Б и главни циљ нам је да проширимо тим људи који ради на овоме. Пошто се ради о једном правом мултидисциплинарном пројекту, јако је битно имати добар тим са експертима из свих области које су нам неопходне, како бисмо имали што већу шансу за успех. Тренутно у тиму имамо експерте са Астрономске опсерваторије, и још два факултета Универзитета у Београду, Математичког и Машинског факултета. У преговорима смо са Електротехничким факултетом и надамо се да ћемо и са њима склопити успешну сарадњу, објашњава нам професор Стојановић.
Српска свемирска станица и ђубре у космосу
Један од дугорочних циљева, кажу наши стручњаци за косомос, јесте и изградња земаљске станице за пријем радио сигнала и комуникацију са првим српским сателитом. „Мозаик“ би, у зависности од тога коју путању одаберу, требало да направи близу 10 орбита око наше планете за један дан! Комуникација са сателитом је од великог значаја за пријем података, рад сателита и праћење његовог рада и кретања.
Стандарди налажу да се мисија оваквог типа сателита завршава у року од највише 5 година, после чега сателит мора започети процес деорбитирања. То је заправо процес изласка сателита из орбите у којој се налази и кретање ка површини Земље, како не би остао да лебди у орбити и тиме у њој стварао смеће које би потенцијално могло да представља опасност за друге сателите. Једна од предности код малих сателита јесте и то што ће он у потпуности изгорети приликом уласка назад у нашу атмосферу, чиме се обезбеђује сигуран завршетак мисије за све, објашњава Стојановић.
Циљ мисије
Идеја наших стручњака је детектовање везе између зрачења Сунца и реакције Земљине атмосфере на то зрачење, која би се осликала кроз поремећај орбите „Мозаик“ сателита.
Желимо да видимо да ли можемо да искористимо наш сателит да проценимо како се мења густина атмосфере дуж орбите, као и заступљеност неких компоненти атмосфере, као што је атомски кисеоник, који има великог утицаја на то како атмосфера интерагује са самим сателитом. Подаци о зрачењу Сунца током интензивне фазе Сунчевог циклуса имају велики значај. Сваки нови податак даје могућност да се боље разумеју физички феномени који стоје иза ових појава, каже Марчета.
Професор Стојановић додаје и то да сунчево зрачење покрива цео домен електромагнетног спектра, и управо захваљујући томе постоји живот на Земљи. Оно што је битно напоменути, говори он, јесте да наша атмосфера игра јако битну улогу у томе и штити нас и сав живи свет од негативног зрачења,
Зрачење које свакако има негативан утица, поред ултраљубичастог, је рентгенско зрачење са Сунца. Како га атмосфера блокира у потпуности да допре до Земље, једини начин да се Сунце посматра у овом опсегу електромагнетног спектра јесте ако имате инструмент који се налази у орбити око Земље. Посматрачких података о Сунцу у овом опсегу већ има али не довољно, и сваки нови посматрачки податак ће бити од великог значаја и за ширу астрономску заједницу, објашњава нам Стојановић.
Србија из свемира
Поред сакупљања података о сунчевом зрачењу, „Мозаик“ ће направити и слике из свемира. Камера ће има два циља, говори професор Марчета. Први је симболичан, јер би она начинила прве домаће слике Србије из свемира. Други је практичан и односи се на овладавање технологијама посматрања Земље из свемира.
Наша камера неће имати велику просторну резолуцију, али ће она моћи да сними слике у више спектралних опсега. Наш циљ са камером је пре свега стицање неопходног искуства за неку наредну мисију која би вршила мултиспектрална посматрања Србије из орбите и која би могла да представља подршку нашој пољопривреди, водопривреди и шумарству, објашњава Марчета и закључује наш разговор о једном од највећих српских свемирских подухвата до сада.
Погледајте и:
