Горан Петровић је роман који је започео на овоме свету одлучио да допише на небу
20:25 26.01.2024 (Освежено: 20:28 26.01.2024)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Пре много година написао сам да машта станује у Краљеву. И сада је та машта отишла у вечност иза које, као и сваки пут када оде неко значајан, остаје празнина која се никако не може надокнадити ни испунити, каже поводом смрти Горана Петровића његов књижевни пријатељ Михајло Пантић.
Вест да је свет напустио један од највећих и најнаграђиванијих српских писаца, академик Горан Петровић изазвала је шок међу колегама, пријатељима и познаваоцима његовог дела: како тако изненада може да оде неко ко је тек започео свој велики књижевни пројекат „Роман Делта“. Неко ко се тек спремао да напише можда најбоља дела.
„Отишао је прерано, остављајући иза себе незаобилазно значајан прозни опус дубоко укорењен у националној историји и традицији, који је на срећу, у нашој пословично инертној средини, правовремено потврђен и заслужено награђен. Дубоко жалим што мој књижевни пријатељ и сапутник није довршио дела која је замислио и писао током минулих двадесетак година“, каже професор Пантић.
Михајло Пантић: Писање као пловидба безобалном маштом
Он подсећа да, упркос томе, Петровићеви романи - почев од "Атласа описаног небом", преко „Опсаде цркве Светог Спаса“ и „Ситничарнице `Код срећне руке”, све до скорашњих „Иконостаса“ и „Папира“ - репрезентују српску уметничку прозу с краја прошлог и почетка овог века на посебно упечатљив начин, који је читаоца позивао на авантуру пловидбе бескрајем безобалне маште.
„Са Петровићевим књигама приповедака и романима, који су наилазили на нестандардно добар пријем и код наше и код иностране читалачке публике, српска књижевност потврдила је своје неспорно место на европском духовном и креативном хоризонту. Када писац оде он наставља да живи у својим књигама и у сећању културе којој је припадао. Горан Петровић то недвосмислено потврђује“, додаје Михајло Пантић.
Максимовић: Књижевност за њега била поље вредности језика, друштва и народа
Горанов пријатељ, песник Мирослав Максимовић, у дану његовог одласка, сетио се како је својевремено са много разлога Горана Петровића упоредио са Андрићем.
„Једном приликом, не сећам се да ли је то било нешто што је Горан написао, или неки књижевни догађај у вези с њим, зовнуо сам га, да му кажем свој доживљај. Између осталог, рекао сам му: Ти си, од свих наших данашњих писаца, најближи Андрићу. Онакав какав је био, скроман и снебивљив, одговорио ми је: Хвала ти, али не претеруј“.
Максимовић каже да тај суд стоји и данас, као и пре двадесетак година када га је изговорио.
„Горан је приступао књижевности као веома личном изразу, али није сматрао да је она поље за лична иживљавања, лечење личних фрустрација, доказивања властите величине, начин за постизање славе и зарађивање пара, и томе слично. Књижевност је поље вредности једног језика, једног друштва и једног народа, и морамо да јој приступамо као таквој. Горан јој је приступао тако. А имао је, од књижевности, и све оне друге сатисфакције: и доказ властите вредности, и славу, чак и новац од мноштва превода. Тај спој посебне личности и потпуно објективизираног књижевног израза, у коме се личност не види али је итекако присутна – оно је што Горана спаја са Андрићем“, објашњава Максимовић.
Горан Петровић примајући награду "Владан Десница": Хвала вам
За Горанову смрт чуо је од једне пријатељице која је била и Горанова другарица и велика обожаватељка њега као писца.
„ У том тренутку сам ручао, у кафани „Пролеће“, са Јованом Делићем. Попили смо за покој Горанове душе: Јован ракију, ја киселу воду, јер сам после тога возио до Голупца. Ракију пијем, ево, сад, док пишем ово, у Голупцу, са мојом женом Искром: Горан је био наш такорећи породични пријатељ. Веома је волео Дунав, и био је неколико пута код нас, у неким већим друштвима. Има сјајних веселих анегдота из тих дружења, али није тренутак да их сад препричавам. Много ће ми недостајати тај човек: он је од оне врсте која је данас ретка, у изумирању. А колико ће тек недостајати српској књижевности. Сад се сетих да је Горан требало да дође јесенас, у октобру, у Голубац. Проблем је био што је датум кад је требало да дође падао у три дана његовог одмора између неког претходног пута и намераваног пута у Доброту, где је одлазио са намером да заврши трећу књигу овог свог многокњижја. „Морам да идем, издавачу сам је обећао за Сајам, па неће стићи за Сајам, сад морам да је завршим, од бруке не смем да им се јавим.“
Своје вишекњижје Горан Петровић, нажалост, није довршио.
„Није завршио и тиме је потврдио да је прави писац, јер прави писци не завршавају своје дело, такво дело не може да се заврши. Само књижевни службеници стигну да спакују и оставе иза себе.“
Кецмановић: Изгубио сам пријатеља, осећам велику тугу...
Да је Петровићевим одласком српска књижевност остала на огромном губитку потврђује и књижевник Владимир Кецмановић који подсећа да је роман „ Опсада цркве Светог Спаса“ најзначајнији српски роман последње деценије двадесетог века, а његов аутор један од најзначајнијих српских писаца.
„Наша књижевност остаће ускраћена за вишетомни роман на ком је деценијама радио, а објавио је прве две књиге. Поред губитка који делим са другим читаоцима, осећам велику тугу што сам изгубио пријатељ са којим сам поделио ноћи и ноћи, од којих су многе трајале до иза поднева. Надам се да ћемо се опет срести, а сигуран сам да ће многе зоре које будан будем дочекао имати његов лик“...
Журић: Последњи српски списатељ лепе књижевности
Да Горану Петровићу припада вечна слава, уверен је и Вуле Журић који, не без туге, констатује да је „отишао најнежнији дечак српског језика и последњи српски списатељ лепе књижевности“:
„Роман-делту коју је започео на овоме свету решио је да допише на небу које је одавно описао. Сви ми који смо га волели а имали прилику да се дружимо са њимм сада смо остали сами, осиротели. Вечну славу стекао је за живота. Ваљда је данас пронашао и мир“.
