Од Рамбујеа до Охрида – један те исти амерички пројекат који Србија мора да одбије
© AP Photo / THOMAS COEXПреговори у Рамбујеу
© AP Photo / THOMAS COEX
Пратите нас
Преговори у Рамбујеу и уградња Охридског споразума у преговоре о чланству Србије у ЕУ део су једног истог пројекта који је на сцени већ више од 30 година, како и Американци сами кажу, а тај пројекат се зове независно Косово, сматра бивши премијер Србије Никола Шаиновић, један од преговарача у Рамбујеу.
На данашњи дан пре 25 година започели су такозвани преговори о статусу Косова и Метохије у Рамбујеу, у дворцу Луја XVI, резиденцијалном објекту француске државе. Србија је у Рамбујеу добила понуду коју је морала да одбије и убрзо је уследила НАТО агресија на Савезну Републику Југославију.
Четврт века после Рамбујеа, Србија је добила још једну неприхватљиву понуду Запада – предлог којим су обавезе из Охридског споразума постале саставни део процеса преговора о чланству Србије у Европској унији.
Американци и Албанци деценијама не мењају циљ
Форме тог пројекта се мењају од политичке, преко преговарачке до ратне, али имају исти циљ. А то је да Србија прихвати независност Косова својим потписом, јер је очигледно да док Србија то не прихвати Косово неће бити у међународно-правном промету признато као независна држава, каже Шаиновић за Спутњик.
„Наравно, потребно је да одлучи и Савет безбедности, али што се Србије тиче, она не може да прихвати својом вољом укидање сопственог суверенитета. Мислим да то ниједна држава не би могла и то је проблем који траје од 1989, значи 35 година. Циљ албанских политичара који су се мењали у тих 35 година је увек био исти, а то је отцепљење од Југославије и Србије. Свеједно да ли је била СФРЈ, СРЈ или Република Србија, држава се три пута променила, али њихов захтев је исти“.
Шаиновић који је у јавној политици од 1978. године додаје да још од тада није постојао ниједан албански политичар који би заговарао трајни останак Косова и Метохије у Србији, него да су се само мењале форме на који начин су они тражили независност.
Пад Ругове и долазак ОВК
Кад је 1990. године усвојен илегални косовски устав то је био формални почетак последње фазе проглашења независности која је имала неке међу-фазе, сматра Шаиновић. Прва међу-фаза била је кад је лидер Албанаца са Косова и Метохије био Ибрахим Ругова кога су подржавали Американци. Ругова је имао своју избегличку владу у Бону али није желео оружани сукоб са Србијом, „поготово не одмах“.
Кад су Американци видели да је за њих непродуктивна Руговина политика, направили су ОВК. У јулу 1998. у селу Јуник Ричард Холбрук и Кристофер Хил сели су са „наоружаним, брадатим припадником ОВК и демонстрирали да од тог момента унутар албанског корпуса Америка стоји иза ОВК“.
© Sputnik / Дејан СимићНикола Шаиновић
Никола Шаиновић
© Sputnik / Дејан Симић
„Кад су напустили Ругову, Американци су напустили још два мировна процеса. Један је био споразум Милошевић – Ругова о образовању који је био при крају физичке реализације, а други је преговарачки процес где је Кристофер Хил био носилац шатл-дипломатије о изради споразума о самоуправи на Косову који је, наравно, подразумевао суверенитет Србије. Постоје документи 'Хил 1', 'Хил 2', 'Хил 3', последњи је из октобра 1998. После завршетка оружаних сукоба 1998. потписан је споразум Милошевић – Холбрук са циљем да се врати мир, дође мисија ОЕБС-а и да се на Косову одрже избори. Значи и даље је неспоран суверенитет“.
Рамбује – један споразум, два пораза Србије
У првој фази мисија ОЕБС-а је деловала миротворно а у другој је радила на повратку ОВК не би ли се припремила пешадија за напад НАТО, сматра бивши српски премијер. Кад је ОВК постигла одређени организациони ниво почетком 1999. донета је одлука да се направи тзв. мировна конференција која је почела доста конфузно, а онда је јасно стављено до знања да је њен циљ да се створи механизам независног Косова.
„У Рамбујеу смо добили документ у коме се каже да би требало да прихватимо да НАТО трупе уђу на целу територију Југославије. Да им ставимо на располагање ваздушни простор, територијалне воде, аеродроме чак и фреквенције медијског спектра, да имају право да лише слободе свакога за кога сматрају да је то потребно, а да се после три године одржи нова међународна конференција која ће решити статус Косова у складу са вољом народа. Што значи да се на Косову одржи референдум, а кад се Албанци изјасне, онда се проглашава независност“.
То значи да је прихватањем једног документа Србија требало да прихвати и окупацију земље од НАТО и механизам како се долази до независности Косова, истиче Шаиновић.
Погром Срба до проглашења „независности“
После одбијања Србије почела је НАТО агресија на СРЈ, а пошто бомбардовање није дало очекивани резултат, Американци су предложили Резолуцију 1244 у којој су се нашле „црвене линије Србије из Рамбујеа“.
Оно што су Американци знали да ће Србија прихватити, уместо да су понудили пре почетка рата не би ли се избегао, дали су после 78 дана бомбардовања. А Резолуција 1244 се спроводила тако што су снаге УН које су биле доминантно из западних земаља толерисале прогон Срба, кад је 250.000 људи протерано са Косова и Метохије.
© Фото : Youtube/Председник Р. СрбијеУништавање манастира на Косову 2004.
Уништавање манастира на Косову 2004.
© Фото : Youtube/Председник Р. Србије
Шаиновић подсећа да се 2004. десио нови прогон Срба кад је запаљено двадесетак цркава и манастира, више од 20 људи убијено а 5.000 протерано, а као наставак тога Американци су признали независно Косово 2008.
„Циљ је исти од почетка. Није остварен ни ратом ни Рамбујеом, а остварен је, са америчке тачке гледишта, једностраним признањем државе која ту никада није постојала. Србија то није признала као и један велики број земаља почевши од Русије, Кине, Индонезије… Више од половине чланица УН до данас то није прихватило. Једно је што неке земље подржавају Србију а друго је што знају да ако то данас постане пракса да су они следећи на реду. Нико није сигуран“.
Бесмислени споразуми док се очекује погром
После 2008. године у таласима иду разне форме притисака на српска руководства која се у међувремену мењају. Прича о Слободану Милошевићу као фактору нестабилности који није прихватао „мировне понуде“ више нема никаквог смисла јер Вучић је већ пети председник после Милошевића, а свима се подносио исти захтев, додаје Шаиновић.
Касније су дошли Бриселски споразуми, па разни договори и парцијални преговори у организацији ЕУ, до француско-немачког предлога који се претвара у Охридски споразум. А кад се све то стави на сто, видимо да ниједан споразум није спроведен.
Осим тога, данас више ситуација на терену не одговара времену кад се разговарало о Охридском споразуму јер је Аљбин Курти уз сагласност Запада спровео цео низ мера прогона српског становништва и потискивања Србије са Косова.
„Та гомила споразума једноставно значи да ниједан не важи јер ниједан није спроведен. Не примењује се никакво међународно право, имамо атмосферу међународног безвлашћа у којој царује сила, а Аљбин Курти као председник привремених власти на Косову уз благонаклони поглед Американаца и Запада спроводи своју политику етничког чишћења и прогона Срба. Методи су различити али се очекује исти резултат као код прогона Срба из Хрватске, такође уз НАТО асистенцију“, закључио је Шаиновић.
Погледајте и: