Песник из Хрватске објаснио зашто је „Видовдан“ песма над песмама
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Иако је то непопуларно у Хрватској где живим, волим песму „Видовдан“ зато што не мислим да она има везе само са Косовом, иако испред и изнад свега има везе с том по мени неупитном вредношћу наше културе и народа, већ и са свим овдашњим народима, каже за Спутњик песник и есејиста Ђорђе Матић.
„Мислим да она културално припада не само Србима, већ да је некако и песма свих који су негде изгубили завичај. То је песма која се не буса у прса, а Мухарем Баздуљ је предивно упозорио на стих који каже 'Опрости боже све наше грехове'. И то је величанственост те песме. А не стално упирање прстом у другога и непрестана аутовиктимизација и зато је величанствена та Захарова песма. Али 'Видовдан' није песма за опуштање, већ за певање и плакање“, додаје Ђорђе Матић.
„Ниоткуда с љубављу“ – посвета родном Загребу
Први Матићев роман „Ниоткуда с љубављу“ који је између осталог и посвета његовом родном Загребу, објављен 2021. у Хрватској а прошле године и у Србији, наишао је на велико интересовање читалаца од Вардара до Триглава.
„Било је време да Загреб добије један роман такве врсте, посебно од човека који је толике године био емигрант. Роман је добио велику пажњу из најбољих књижевних, односно шире културних разлога, пошто доносим златно време загребачког новог вала и културе спајајући то са традицијама Загреба, Хрватске, односно Југославије. Највећа част коју сам доживео је што је легендарни Игор Мандић пред смрт написао један панегирик од текста о роману. Мислим да му је то последњи текст књижевне критике“.
Задовољан и пријемом романа и у Србији али и на ширем подручју некадашње СФРЈ и до сад је одржао око 20 промоције од Вардара до Триглава, што је много за један „високопрани роман, врло интелектуалистички и поетизован“.
„Без обзира на даљину и све поделе које смо имали у међувремену, људи одлично хватају референце, разумеју о чему се ту ради иако је књига у неким елементима врло загребачка. Свугде је различита публика, али људи хватају исте ствари, исте референце али их различито тумаче. Одушевило ме колико се људи сећа неких појмова и личности које сам ставио у роман за које нисам мислио да ће их се сећати“.
Нисам део армије „интелектуаца“
За разлику од гомиле писаца из Хрватске који су као група истомишљеника стекли популарност у Србији као „регионалне књижевне величине“, Матић је самостално дошао до читалаца ван граница матичне му земље. То што је његов глас другачији од остатка овде популарних хрватских писаца објашњава тим што је увек био у раскораку са својом околином.
„Био сам у раскораку и са својом холандском, италијанском и са загребачком околином. Сваки и мало мислећи човек мора бити у тој врсти раскорака. Човек који је створио и кодификовао књижевност моје земље, али и оне велике, а о Загребу да не говоримо, писац који је био превелик за тај град Мирослав Крлежа, мој велики учитељ био је у непрестаном раскораку са својим градом. Чак и кад је био део комунистичког режима он је и тада био у раскораку с њим. Човек који је вредан соли свог позива интелектуалца мора бити у раскораку. Ако долазите у други град и представљате се као фудбалска репрезентација или војни аташеи који држе једну политичку линију, па какав сте ви онда писац и интелектуалац. Онда сте ништа, део армије а ја нисам део никакве армије у том смислу“.
Месић као Бурдуш: Ни хрватски шовинисти не могу без српског наслеђа
Матић је недавно у Хрватској објавио текст за ког каже да је једнако критичан према Београду и према Стјепану Месићу који је у Београду који је „једна врста радо виђеног лика“ иако је „појава која је мењала капуте како год се идеологија мењала“.
На промоцији Месићевих мемоара говорио је и курентни председник Милановић који је, желећи да буде духовит, изговорио Ковачевићев цитат из „Маратонаца“: „Ко је вас познавао ни пакао му неће тешко пасти“, што је постало део општејугословенске популарне митологије.
Матићева теза била је: „Годинама и деценијама склањао си све референце на Југославију, а данас ако хоћеш бити духовит опет ћеш се ухватити за заједничко културно наслеђе и то из Србије“.
„Мало сам и сеирио над тиме и био и злонамеран али мислим да са својом биографијом имам право на ту врсту горчине. Памтим како је то било кад је културални санитарни кордон био подигнут из државе из које ја долазим и потичем. И ту ми је дошла нека одвратност. А с друге стране, кад су Месића напали и хтели да га увреде онда су га назвали Бурдушем, што је требало да буде нека култур-расистичка увреда. Дакле, опет из заједничког културног наслеђа. Чак и хрватски шовинисти не могу без заједничког културног наслеђа него су се морали сетити улоге Јована Јанићијевића. А увреда је била кроз то 'ево га Србијанац или Циганин неки'“, закључио је Матић.
Погледајте и:
