Више политичких убистава имају "цивилизовани народи" који нас оптужују да смо - народ убица
© Sputnik
Пратите нас
Без обзира што су Срби још од почетка 20. века „обележени“ као народ дивљака и убица, историја је доказала да политичка убиства нису наша специфичност и да су се ређе дешавала у српским земљама него у остатку „цивилизованог“ света, каже историчар др Чедомир Антић, професор Филозофског факултета у Београду.
Чедомир Антић недавно је објавио књигу „Убиства у српској историји – од Немањића до Немањине“, у издању "Вукотић медија", у којој је осим о највећим политичким убиствима у српској историји писао и о неуспешним покушајима атентата. Антић сматра да је за српску историју најважнији Сарајевски атентат јер нас је заувек обележио у свету, док је на унутрашњем плану најстрашније било убиство Кнеза Михајла.
Политичка убиства – зла коб Србије
Главна теза књиге гласи: „Убиства у политици нису српска посебност. Али на неки начин јесу њена зла коб.“ Антић каже да наша историја има два велика дела – време средњовековне народне државе и време нововековног настојања Србије и Црне Горе да се уједине, а у оба периода је питање политичких убистава била наша зла коб. Први пут је та коб самонаметнута, а други пут је наметнута са стране.
„Кад погледамо историју српског Средњег века, а реч је о раздобљу од неких 700-800 година, врло мало владара је страдало, било атентатом, било погубљењем. Та српска држава била је део средњовековног хришћанства и ако је поредимо са Бугарском, Византијом, Угарском и појединим европским државама, са изузетком Француске где су владари сматрани за свете, српска држава је једна од мирнијих, или можда чак најмирнија земља“, истиче Антић.
Научно доказано: Срби нису народ убица
Међутим, стицај околности је хтео да касније, током векова ропства, и црква и народ, што је било корисно и добро, на неки начин митологизују крај средњевековне српске државности. И то тако што га везују за хришћанске традиције, односно Христово страдање које је дошло после издаје, али и тако што га своде на субјективну раван, објашњава Антић.
„Јесте османска сила велика и околна царства су била моћна, али не би српско царство пало да нису слуге постале неверне и царском крвљу се окупале. И тако је остало до 19. века. У 19. веку наша историографија постаје критичка тако што доказује да све то није тачно. Мрњавчевићи нису убили или макар нису директно убили цара Уроша, а Вук Бранковић није издао на Косову.“
Књига Чедомира Антића "Убиства у Српској историји"
© Фото : Промо
У 19. веку се догодило да Србија од једне „оперетске земљице“ којој су се смејали и они који је не мрзе међу великим силама, постаје земља злогласна по атентатима. Кад је својевремено у књизи „Сарајево 1914“ Владимир Дедијер писао о Сарајевском атентату, он је признао да је то судбоносни атентат и вероватно најзначајнији у историји српског народа са највећим последицама.
„Међутим, да би спречио ту тезу о Србима као народу убица која је пошла од Аустрије и Немачке а после се проширила међу народима света, он наводи списак од неких 140 убистава током 70 година. И наравно, ту се показало да су Срби, ако рачунамо и црногорске владаре, извели мањи проценат политичких убистава него што је био њихов процент у светској популацији тог времена. А у то време већи део света није био политички еманципован, односно није живео у својим народним и националним државама.“
Зашто су Срби оклеветани
Неколико је фактора зашто се Срби представљају као народ убица. Као и свака велика лаж и то је полуистина, а људи, каже Антић, врло често кад прођу неке проблеме, нарочито ако их прођу успешно, подсмевају се оним који улазе у те проблеме.
„Народи Балкана, Блиског истока, Африке и Латинске Америке касне за западноевропским узорима а то је посебно било видљиво од друге половине 19. века. У 19. веку сви су покушавали да се модернизују по западном калупу и ту Србија није имала много избора. Посебно што је већина Срба до међуратног периода имала врло мало искуства са тим и таквим великим силама. Тако да је Србија покушавала да створи државу по узору на Белгију, док је на Западу посматрају као политички молекул који хоће да утиче на светску историју. Чак и неки српски пријатељи.“
Други ниво је културолошки. Србија је у 19. веку антивизантијска држава. На пример, Стојан Новаковић посматра стару Византију са становишта француских, бугарских и папских извора, али то што ми не признајемо да смо део византијске традиције не значи да јој не припадамо. Јер то је културни образац и од њега се не може тек тако побећи, сматра Антић.
Холбруково читање: Срби криви за оба светска рата и нацизам
Све то је утицало на постојање једног лошег стереотипа о Србима у време кад према Византији негативан став имају и црква, и империјалисти, и марксисти, свако из свог разлога. На крају би требало додати и квантни фактор, како га Антић зове, а то је – шта би било кад би било.
Ричард Холбрук
© AP Photo / Manuel Balce Ceneta
„Јасно је да Србија није изазвала светски рат и то је Џон Робертс (британски историчар) својевремено доказао кад је питао ко је први објавио рат. Па нису Аустроугарска и Русија прве објавиле рат због Сарајевског атентата, него су последње међу великим силама ушле у светски рат. Рат је почео због посезања за светском моћи Немачке и припреман је доста дуго. А онда је 2014. смишљена ова 'квантна теорија случајности' која каже: да Срби нису такви какви су били, они не би гурнули у рат те 'месечаре' – велике силе у Бел епоку које, између осталог, сањају и велики рат који је уништио читав свет.“
Зато није чудно да је Ричард Холбрук као студент погрешно прочитао таблу посвећену Гаврилу Принципу у Сарајеву а онда у мемоарима и написао да је одатле почео и Први, и Други светски рат, и нацизам. А људи попут Холбрука долазили су овде са идејом да испробају како да се изврши завојевање СССР-а, истиче Антић.
„Често су долазили и са одређеном агендом а не би требало заборавити да Србија до 2006. није имала своје „ја“. Увек смо имали неку СРЈ где пола дипломата именује Мило Ђукановић. То је ишло дотле да оном несрећном (амбасадору Милану) Роћену у Москви Руси понуде да изграде метро у Београду, а он каже - не интересује нас то, ми смо Црна Гора“, закључио је Антић.
Погледајте и:
