Шпански политичар: Русија ће из рата изаћи као победник, а то ће скупо коштати Украјину, ЕУ и НАТО
14:30 18.02.2024 (Освежено: 16:05 29.04.2024)
© Sputnik / Евгений Одиноков
/ Пратите нас
Уколико не одустане од ратничког расположења и настави да представља опасност за Русију, Украјину чека веома мрачна будућност. Русија ће из рата изаћи као победник, тако кажу сви аналитичари, а то ће утицати и на опстанак Европске уније и НАТО-а, сматра шпански политичар Хавијер Коусо.
У интервјуу за Спутњик, посвећеном 10. годишњици „Евромајдана“ у Украјини, бивши европки посланик каже да је после државног преврата у Кијеву 2014. године „отворено русофобска елита“ Запада тежила да ослаби Русију, али да је доживела неуспех.
„Европска унија, како сматрају неки историчари и аналитичари, заправо, представља успешан амерички пројекат. Исто као и блок НАТО-а, који је европски потенцијал потчинио Сједињеним Америчким Државама, ЕУ је под геополитичким руководством Вашингтона. То се догађа зато што елите које су на руководећим позицијама у ЕУ очигледно пристају да се потчињавају САД док могу да раде шта желе у унутрашњој политици“, каже Коусо и истиче да је Европска унија срушила сопствени ауторитет због Украјине и дозволила да, зарад интереса САД, буде увучена у суштинску кризу.
Због чега је Европска унија тежила закључивању споразума о прикључивању Украјине европским земљама? Да је споразум потписан одмах, да ли би се могао очекивати другачији развој ситуације?
— Не треба извлачити из контекста оно што се догодило пре 10 година, заборављајући покушај мешања (у унутрашње ствари) 2004. године, који је добио назив „наранџаста револуција“. Тамо су такође били присутни сви елементи који су се касније спојили у већим размерама, када је током Евромајдана организован државни преврат. Догодило се очигледно мешање власти САД на свим нивоима: од политичког, с изјавама највиших званичника, до финансијског, када су се у складу с одређеним законима средства америчке владе издвајала наводно за унапређење демократије на постсовјетском простору.
У стварности тај споразум о асоцијацији Украјине и Европске уније, као и сви споразуми о асоцијацији које Европска унија закључује, подразумева мешање у унутрашње послове у знатној мери. Другим речима, он увек захтева политичке реформе. У стварности, ако се не удубљујемо у норме или конкретне тачке тог споразума, он је просто служио као полуга за рушење добрих односа Украјине с Русијом. И то је рађено на целом постсовјетском простору, уз помоћ споразума о асоцијацији или кроз преобликовање тог простора посредством мешања у унутрашње послове и преврате који су називани обојеним револуцијама.
Да је он био потписан одмах, не би била очигледна неопходност да се брине о томе како да се уравнотеже односи унутар такве земље каква је Украјина, чији западни део тежи Европској унији, а источни део је близак руском простору. Ако се узме у обзир културни састав земље, у оном делу који је ближи Западу постоји и распиривање украјинског национализма с фашистичким нијансама... Ипак, постоји огроман источни део земље, у којем су желели да сачувају јасне односе са суседом, јер на језичком, културном и етничком плану он јесте део те заједничке културе.
И касније смо јасно видели владе које су настале услед тог државног преврата, прво на челу с Порошенком, а затим с господином Зеленским, са законима који не би могли бити прихваћени унутар Европске уније ни под каквим околностима. Говорим о језичким законима или оним који су променили историју земље, на пример о десовјетизацији, или о етничким законима који су поделили Украјинце на грађане првог и другог реда, јер они јасно показују шта је стајало иза тог покиишаја да се изврши притисак заједно са споразумом о асоцијацији, када су већи део земље и легална влада покушали да оживе споразум који је био погодан за све стране, који би диверсификовао трговину Украјине како с Европском унијом, тако и с Русијом и њеним геополитичким простором.
Од крвавог државног преврата у Кијеву прошло је 10 година. У том тренутку Запад је хтео да реши проблем једном заувек уз помоћ тог преврата, али није постигао своје циљеве. Шта је, према Вашем мишљењу, пошло наопако?
— Одговор на то питање је очигледан: могли бисмо да кажемо да су то снови одређеног дела америчке елите, отворено русофобске, као и европских елита које јој се потчињавају, а које покушавају да конструишу реалност на основу своје идеологије. Њена основа је не само жеља да се обузда и ослаби Русија, него и да се раскомада, јер је сувише велика и има огромна природна богатства. О томе се већ деценијама ствара теоретска база. Та идеја је присутна у целој англоамеричкој теорији власти, почев од Британске империје, а затим САД, у једнополарном формату, као и у двополарном, завршно с Европском унијом. Не тако давно под окриљем Европског парламента и уз подршку структура Европске уније одржано је неколико конференција на којима је било речи о неопходности да се подели Русија и да се направи независни низ руских република и региона. Ако говоримо о томе шта је пошло наопако, нису успели да схвате да је Украјина разнолика земља у којој живе различите културне и језичке мањине, међу којима су и румунска, мађарска, као и оне које воле Русију. А притом је постојала тежња да се наметне прозападни украјински национализам који, то је интересантно, у основи има неофашистичке или неонацистичке елементе, који оправдавају језиву прошлост украјинских ратних злочинаца попут Степана Бандере.
Очигледно је да је дошло до потпуне пропасти. Није постигнута ни етничка, ни језичка, ни културна унификација земље, чак ни уз помоћ војних дејстава, која смо гледали пре почетка руске специјалне војне операције. Од 2014. до 2022. године више од 14.000 људи су постали жртве директних напада на челу с тим неонацистичким групацијама на регионе Донбаса. Ти људи су иступили против државног преврата, у заштиту свог права да учеествују у животу разнолике Украјине и да сачувају свој матерњи руски језик.
Све је то било маскирано антитерористичком операцијом, али уз коришћење тешког наоружања, артиљерије, вишецевних ракетних бацача или бомбардера – против сопственог становништва. У вези с тим је Порошенко рекао: „Наша деца у Кијеву или Лавову ће се играти у вртићима, а њихова деца, деца Донбаса, из Доњецка и Луганска, мораће да седе у подрумима“. То је оно што им није успело: они нису разумели разноликост Украјине и то да део становништва који је у том тренутку био украјински неће дозволити да буде разгажен у државном преврату, наводно проевропском и продемократском, који је, заправо, крио у себи фашизам и нацизам у најгорем облику.
Догађаји последњих година су нам јасно показали да договори с европским политичарима не вреде ништа. Мински споразуми, на пример, били су само димна завеса, како би се избегао неминовни пораз Украјине 2014. године и обезбедило њено поновно наоружавање ради продужавања и погоршавања сукоба, уместо његовог окончања. Како би било могуће гарантовати поштовање споразума Русије и Европске уније у будућности, узимајући у озбир урођено лицемерје савремених европских политичара?
— Европска унија, а пре свега велике земље које су се једноставно одрекел дела своје историје (говорим о Немачкој и Француској), нанеле су огромну штету ауторитету дипломатије у сфери међународне политике. Зашто говорим о овим двема земљама? Зато што је у Минским споразумима, како у првом комплексу докумената, тако и у другом, створена такозвана „нормандијска четворка“, у чијем су саставу поред Украјине и Русије, ушле Немачка и Француска. Било је очигледно да су преговори вођени да би се, теоријски, пронашло решење, и у то је веровала једна страна. Поред тога, мислим да су Мински споразуми давали јасну могућност за постизање мира и интеграције, односно за то да тај део који је бомбардован и против ког су се водила борбена дејства пронађе своје место у новој Украјини.
Била је, међутим, страна која је деловала несавесно, јер смо касније чули језиве изјаве које подривају поверење у нас, грађане Европске уније – изјаве Меркелове и Оланда о томе да је било очигледно да Мински споразуми неће бити испуњени и да је њихов циљ да се украјинска армија наоружава док не постане најмоћнија у Европи. Били смо сведоци тога. Рат и даље траје, а према неким проценама, у ту армију је било уложено више од 200 милијарди евра. Очигледно је да мора да прође веома много година да се то поверење обнови.
На срећу, дипломатија има могућност да обнавља поверење уз помоћ заједничке контроле обе стране и поштовање постигнутих споразума, али ја мислим да ће то бити веома тешко. Надајмо се да ће се у Европу некада вратаити здрав разум и добри манири у дипломатији, те да ће она поново постати поуздан партнер за Русију која спада у наше суседе, с којом морамо у сваком случају да одржавамо односе.
Због чега Запад наставља да испоручује оружје Кијеву, не мислећи о последицама својих дејстава?
- За такозвани колективни Запад, односно за САД, ЕУ, Канаду, Аустралију, Јапан и Јужну Кореју, то јест све земље које су у сфери утицаја САД, очигледно је да морају да наставе да испоручују оружје Кијеву да би исцрпљивале и обуздавале Русију. О томе се говори како директно, тако и индиректно.
Један актуелни политичар из САД је чак рекао да је то најбоља инвестиција за САД и Европу, јер они улажу средства, али не губе своје војнике. Напротив, њихова дејства доводе до погибије руских војника и војног исцрпљивања Русије. У вези с тим, најгоре је то што током ове две године нису једном или два пута прелазили „црвене линије“ које је означила Русија. Говорим о нападима на Крим, коришћење далекометног оружја за нападе на руску територију или испоруке све разорнијег оружја које, притом, није изменило ток рата, него га је само продужило и учинило тежим.
Свака ескалација такве врсте може довести до „црвене линије“ која ће код Русије изазвати осећај да је у опасности њено постојање и може је приморати да прибегне својој нуклеарној доктрини. Такво понашање Запада је апсолутно неодговорно. Због тога се мора јавно похвалити – мало њих на Западу поступа на тај начин, али ја јесам међу таквима – стратешко стрпљење руског председника и његових војних и политичких структура због тога што не обраћају пажњу на те провокације и не повећавају притисак и размере борбених дејства.
Руски председник је ту разлику означио врло јасно. Дејства Оружаних снага Русије никако не могу да се упоређују с оним што су, на пример, радиле САД, или с оним што у овом тренутку ради Израел у Гази. Упоредимо оно што се догађа у специјалној војној операцији с оним што је било у Ираку. Инвазија на ирак је довела до погхибије укупно милион њуди. А у овом тренутку број жртава међу цивилима у Гази је достигао 100.000 убијених и рањених.
Мислим да ће Европска унија платити веома високу цену за оно што ја не бих назвао грешкама. Реч је о актвној политици конфронтације с Русијом, рату који се води туђим рукама, односно уз помоћ неколико генерација Украјинаца. То ће морати да се плати, и већ се плаћа, грађани ЕУ очигледно плаћају. У политичком смислу плаћа се непостојањем поверења и огромном економском штетом. А најгоре је то што се у Европи поново води рат.
Видимо да у Украјини без помоћи која стиже од Запада нема буквално ничега. Има ли та земља будућност? Како је Ви видите?
— Украјину у њеном садашњем виду чека тешка будућност. Она је фактички изгубила више од 20 одсто своје територије. То је земља која преживљава захваљујући помоћи из иностранства. Да не добија ту економску, финансијску и војну помоћ, не би преживела.
Очигледно је да ће Русија морати да шири свој појас безбедности, односно да не допусти да се остваре претње у близини њене границе. И мораће да штити оне који су били принуђени да напусте украјински пројекат и који су пожелели да се врате у састав Руске Федерације, што је било потврђено и на разним референдумима.
У складу с тим, Украјину чека тешка будућност. Ако не одустане од ратничког расположења и настави да представља опасност, могла би да остане без излаза на море. Ако се тамо не појави друго политичко руководство, које би хтело да постигне мир, да осигура безбедност за све, мислим да будућност Украјине можемо назвати веома мрачном.
Може ли пораз Кијева, односно то што је Брисел изгубио улог у овом сукобу, да доведе до распада Европске уније?
Становништво Европске уније већ очигледно плаћа лудачку, неограничену подршку Украјини која умире у овом рату. Раније смо говорили о више од 200 милијарди, од којих је, како се сматра, Европска унија избројала половину. То се догодило у тренутку када су житељи ЕУ већ имали озбиљне тешкоће изазване кризама. Прво је то била криза 2008. године, када су се срушиле влике финансијске корпорације, затим је пукао мехур на тржишту некретнина, потом је све докрајчила пандемија.
У европској унији су били ублажени неки захтеви који се тичу дужничких обавеза земаља. Појавили су се и буџети за обнову (Next Generation), али ипак, колико год то било чудно, није се прешло на политику стварања праведније и стабилније Европске уније, него се догодило нешто потпуно супротно. Новац је послат за рат који не доноси нама, житељима Европске уније, ништа добро. Видели смо како је 12 пакета санкција практично попут бумеранга ударило на европско становништво. Према налогу САД ми смо, а пре свега Немачка, пуцали себи у ногу, ако говоримо о накупљању залиха за производњу јефтине енергије уз помоћ руског гаса. Експлозија на цевоводима „Северног тока“ је довела до очигледних последица, заједно са санкцијама против Русије. У Немачкој, која је била мотор Европске уније, вћ видимо рецесију, као и у целој Европској унији, инфлацију и тридесетопроцентни раст укупне цене потрошачке корпе.
Има земаља које би хтеле да обуставе ту помоћ, али Европска унија има евро и Еврпоску централну банку, односно велику моћ да утиче на непокорне земље. Видели смо то у случају с Украјином и недавно с Мађарском која је одбила да и даље учествује у том програму. Очигледно је да претња прекидом подршке и економског улагања утиче веома озбиљно, али видим да та жеља да се обустави помоћ Кијеву расте из дана у дан.
У земљама југа Европе тога нема, али у државама попут Немачке све је више политичара који јасно говоре да се морају обновити односи с Русијом и да се не може финансирати земља која води страшни рат и шаље у смрт стотине хиљада својих грађана – говоримо о влади Украјине. То не доноси никакву корист становништву Европе, напротив. Претпостављам да у будућности не само Европску унију него и НАТО чека мноштво потреса, јер тај рат ће се завршити, а победник ће, како кажу сви аналитичари, бити Русија. Мислим да ће то извршити очигледан и одлучујући утицај на опстанак и састав Европске уније, на њену валуту, као и на војни савез, односно НАТО који је и већи од ЕУ, јер у њега улази 30 земаља. То се можда неће десити одмах, али ће се догодити у будућности.
Погледајте и:
